Ustavni sud i sudske odluke

Ustavni sud ne može ispitivati validnost sudskih odluka. To može jedino sud iz sfere sudske vlasti, kome je odgovarajući procesni zakon poverio odlučivanje o pravnom leku.
Ustav je najviši pravni akt zemlje, pa svi drugi opšti i pojedinačni akti moraju da budu s njim saglasni. Kontrolu ustavnosti pravnih akata vrši Ustavni sud. Ali, pošto i taj samostalan i nezavisan državni organ donosi pravne akte, valja reći da i oni moraju biti u skladu sa Ustavom, jer ni “kontrolor” ustavnosti nije iznad Ustava.
A ako nije, onda se može postaviti i pitanje ustavnosti njegovih akata. Za ovu priliku neka to budu samo dva pitanja: Da li je u skladu sa Ustavom da Ustavni sud poništava odluke redovnih sudova? Da li je u skladu sa Ustavom da Ustavni sud sudi u nejavnim sednicama?
Po članu 145, st. 2 i 3 Ustava, sudske odluke “ne mogu biti predmet vansudske kontrole” pa ih “može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku”. Ustavni sud nije u nomenklaturi sudske vlasti, jer njegovo osnivanje, organizovanje i funkcionisanje ne reguliše Zakon o uređenju sudova, već Zakon o Ustavnom sudu. Pošto je van sudske vlasti, Ustavni sud ne može ispitivati validnost sudskih odluka. To može jedino sud iz sfere sudske vlasti, kome je odgovarajući procesni zakon poverio odlučivanje o pravnom leku. Najviši organ sudske vlasti je, po članu 143, stav 4 Ustava, Vrhovni kasacioni sud, a ako je “najviši”, onda je najviši i u hijerarhiji sudova koji mogu preispitivati sudske odluke. Ustavni sud stoga nikako ne može biti instancioni sud ovlašćen da poništava odluke redovnih sudova, uključujući i odluke samog Vrhovnog kasacionog suda. To je i bio razlog što je novelom Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, izmenjen član 89 i predviđeno da Ustavni sud može “poništiti pojedinačni akt osim sudske odluke”. Međutim, Ustavni sud je odlukom I-UZ. 93/12 od 20.12.2012. godine na vlastiti predlog stavio van snage iskaz “osim sudske odluke”, kako bi nastavio da čini ono što po Ustavu ne može. A šta bi mogao? Mogao bi, u zaštiti ustavnosti, da konstatuje da je sudskom odlukom povređen Ustav, ne dirajući u samu odluku.
Iako je van nomenklature sudske vlasti, Ustavni sud sudi, ali ne samo na osnovu propisa (kao redovni sudovi) nego i samim propisima. Kad sudi, on je, po članu 32, stav 1 Ustava, dužan da predmete iz svoje nadležnosti “javno raspravi”. Oslanjajući se na ovu ustavnu odredbu, član 3, stav 2 Zakona o Ustavnom sudu predviđa da se javnost obezbeđuje na više načina, ali i “održavanjem javne rasprave i rasprave u postupku pred Ustavnim sudom”. Javnost raspravljanja predviđaju i odredbe čl. 95, 96 i 99 Poslovnika o radu Ustavnog suda. Isključenje javnosti jeste moguće, ali samo u slučajevima koji su članom 32, stav 3 Ustava izričito predviđeni. Međutim, Ustavni sud je zaključkom od 10.2.2011. godine redovne sednice zatvorio za javnost, sem u predmetima koji imaju širi društveni značaj. Na ovakav način je zaključkom (!) izmenio i Ustav, i Zakon o Ustavnom sudu, i Poslovnik o radu Ustavnog suda. A on tu snagu nema.
Da odgovorimo na postavljena pitanja: nije u skladu sa Ustavom da Ustavni sud poništava odluke redovnih sudova, ali bi mogao da konstatuje povredu Ustava. Nije u skladu sa Ustavom da Ustavni sud zaključkom isključuje javnost sa svojih redovnih sednica.
Izvor: Danas.