Rešenjem Rev 2373/2016 od 21.06.2018. godine Vrhovni kasacioni sud je usvojio reviziju protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1781/16 od 01.09.2016. godine i ukinuo navedenu presudu, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Da se podsetimo da je prvostepeni sud, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, zaključio da je osnovan primarni tužbeni zahtev jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za raskid predmetnog ugovora o dugoročnom kreditu zbog promenjenih okolnosti, na osnovu člana 133. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) u vezi članova 135. i 15. istog zakona.
Kao razlog za svoju odluku, prvostepeni sud je u obrazloženju presude naveo da je nakon zaključenja ugovora došlo do enormnog skoka valute švajcarskog franka nezavisno od volje ugovorača, usled čega je visina njihove novčane obaveze kao korisnika kredita u toj meri uvećana da to ne samo da otežava ispunjenje njihove ugovorne obaveze, već dovodi u pitanje i svrhu ovog ugovora.
S obzirom da je usvojio primarni tužbeni zahtev za raskid ugovora, prvostepeni sud nije odlučivao o eventualnom tužbenom zahtevu kojim su tužioci tražili utvrđenje ništavosti konkretnih ugovornih odredbi i njihovu izmenu na način da se kredit (ubuduće) otplaćuje u evrima u odgovarajućoj dinarskoj protivvrednosti.
Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio izloženu pravnu argumentaciju prvostepenog suda, s tim što je smatrao da nije reč o normalnom riziku ugovaranja jer je usled velikog skoka kursa CHF u odnosu na RSD kao promenjene okolnosti koju korisnici kredita sa prosečnom pažnjom nisu mogli očekivati i pretpostaviti, visina njihove novčane obaveze u vraćanju kredita postala velika, čime je narušeno načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. ZOO.
Vodeći takođe računa o okolnostima koji su od značaja za donošenje odluke o ispunjenosti uslova za raskid ugovora, a naročito o cilju ugovora i normalnom riziku kod ovakvog ugovora u smislu člana 135. ZOO, drugostepeni sud je zauzeo stanovište da zbog apresijacije od 46% švajcaskog franka u odnosu na evro u relevantnom periodu od dana zaključenja ugovora o kreditu do dana veštačenja, ugovor više ne odgovara interesima i očekivanjima korisnika kredita jer su posle njegovog zaključenja nastupile okolnosti zbog kojih se za njih ne može ostvariti svrha ovog ugovora.
Odlučujući po predmetnoj reviziji, Vrhovni kasacioni sud je u svom rešenju izneo sledeće razloge za usvajanje revizije:
Naime, prema stavu VKS, osnovano se u reviziji tužene ističe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno jer je u konkretnom slučaju izostala ocena pretpostavki za izmenu ugovora iz člana 133. stav 4. ZOO kojim je propisano da se ugovor neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene. S tim u vezi napominje se da je članom 6. navedenog ugovora o stambenom kreditu zaključenog 05.09.2008. godine, bila propisana mogućnost za korisnike kredita da u toku perioda otplate kredita podnesu banci zahtev da se preostali iznos glavnice iskaže u evru i da u tom smislu banka izvrši konverziju preostalog iznosa glavnice u evro, u skladu sa svojom poslovnom politikom koja bude važila u trenutku podnošenja zahteva za konverziju. Nižestepeni sudovi se uopšte nisu bavili ovim pitanjem, pa nije utvrđeno da li su se tužioci obraćali tuženoj banci sa takvim zahtevom (za izmenu svoje ugovorne obaveze konverzijom preostalog iznosa glavnice u evro) u smislu člana 6. navedenog ugovora o kreditu, a u kom smislu su ustvari i postavili svoj eventualni tužbeni zahtev. Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi da li su se tužioci kao korisnici kredita koristili ovom mogućnošću i ako nisu, koji su razlozi za to.
Pored toga, VKS je u obrazloženju rešenja naveo da ovakva obaveza, odnosno dužnost banke: da kredit indeksiran u švajcarskim francima i drugoj stranoj valuti konvertuje u kredit indeksiran u evro, po kursu i na način predviđen ovom odlukom, propisana je i Odlukom Narodne banke Srbije o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti („Službeni glasnik RS“, br.21/15 i 51/2015) donetom 24.02.2015. godine. Tačkom 3. ove odluke propisana je dužnost i obaveza banke (za ugovore o kreditu koji su zaključeni pre početka primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) da korisnicima stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, najkasnije 30 dana od dana stupanja na snagu ove odluke, ponudi četiri konkretno navedena modela zaključenja aneksa ugovora kojim bi se izmenili uslovi otplate kredita. Zbog toga će prvostepeni sud takođe utvrditi da li je tužena banka dostavila tužiocima ponudu za zaključenje aneksa ugovora o kreditu u smislu odredbi citirane Odluke.
Takođe, VKS navodi da se za sada ne može prihvatiti kao pravilno stanovište nižestepenih sudova da se isključivo iz razloga enormne apresijacije CHF u odnosu na evro nastale posle zaključenja ugovora o kreditu, ne može ostvariti svrha ugovora i da bi zato bilo nepravično održati ga na snazi, s obzirom da su propustili da cene pretpostavke iz člana 133. stav 2. ZOO, kojim je propisano da raskid ugovora ne može zahtevati strana koja se poziva na promenjene okolnosti, a koja je bila dužna da ih uzme u obzir u vreme zaključenja ugovora ili ih je mogla izbeći.
S tim u vezi, VKS navodi da je neophodno utvrditi sve okolnosti u vezi zaključenja ugovora, odnosno da li su korisnici kredita valjano razumeli sadržinu ugovornih odredbi i da li su mogli da u punoj meri ocene ekonomske posledice zaključenja ugovora o švajcarskim francima, odnosno taj devizni rizik. Zbog toga je potrebno utvrditi i koje su profesije korisnici kredita jer je ta činjenica od značaja za primenu načela savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO.
Načelo savesnosti i poštenja podrazumeva pravo na informisanje i na dužnost obaveštavanja, što je ugrađeno u pravila iz Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“ broj 79/2005). Članovima 3, 17. i 46. ovog zakona propisano je pravo potrošača da bude informisan (što podrazumeva raspolaganje činjenicama od značaja za pravilan izbor) a ta informacija mora biti jasna, potpuna i nedvosmislena.
U ponovnom postupku, prema uputstvu VKS, prvostepeni sud će utvrditi bitne činjenice na koje je ukazano ovom odlukom i potom oceniti od kakvog su one pravnog značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.
Izvor: Izvod iz zakona preuzet iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com.