Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje 22.februara 2018.godine kojim je ukinuo presude Privrednog apelacionog suda i Privrednog suda u Beogradu, kojima je tužiocu odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti CHF ugovora o kreditu.
U obrazloženju ukinutog rešenja VKS je izneo stav da se osnovano u reviziji tužioca ističe da su nižestepeni sudovi prevideli činjenicu da se u konkretnom slučaju radi o ugovorima o kreditu sa valutnom klauzulom, odnosno da su isti indeksirani u stranoj valuti.
Takođe, u obrazloženju je navedeno da se sudovi nisu izjasnili na tvrdnju tužilje da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede zabrane dvostrukog obogaćenja, da li je opravdano da banka svoja potraživanja po osnovu ugovora o kreditu obezbeđuje dvostrukom klauzulom, tj. istovremenim ugovaranjem valutne klauzule i klauzule o promenljivoj kamatnoj stopi. Nižestepeni sudovi se nisu izjasnili ni o navodima tužbe da li kumulativna primena ova dva promenljiva elementa ima za cilj monopolski profit koji banke ostvaruju iskorišćavanjem svoje ekonomske pozicije nametanjem nepravičnih uslova ugovora. Sudovi se nisu izjasnili ni o navodima tužbe da li je dvostruka zaštia suprotna načelu ravnopravnosti strana u obligacioniom odnosu, načelu zabrane zloupotrebe prava, načelu zabrane stvaranja iskorišćavanja monopolskog položaja, načelu jednake vrednosti davanja i obaveze ugovornih strana da u ostvarivanju svojih prava se uzdrže od postupanja kojima bi se otežalo izvršenje obaveze druge strane.
Prema oceni revizijskog suda, nižestepeni sudovi su bili dužni da cene razloge ništavosti ugovora koje je tužilja navela, i da u skladu sa članom 109. ZOO, ocene ništavost ugovora po službenoj dužnosti. Prema oceni VKS, potrebno je da se utvrdi: da li je do zaključenja ugovora, do dana podnošenja tužbe, došlo do enormnog rasta švajcarskog franka u odnosu na euro i dinar. U tom kontekstu potrebno je raspraviti i da li je druga ugovorna strana-banka, mogla predvideti rast kursa švajcarskog franka. Ukoliko jeste, treba utvrditi da li je ista prilikom zaključenja ugovora u pisanom obliku upozorila tužilju na negativne posledice koje će izazvati promena ugovorene valutne klauzule. Takav pristup i ponašanje banke davaoca kredita predstavlja njenu zakonsku obavezu utemeljenu odredbom čl.12. ZOO, koji obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju načela savesnosti i poštenja.
Princip poštenog prometa u obligacionim odnosima potrošača, odnosno korisnika usluga i prodavca, kao i davaoca usluga razrađen je odredbama Zakona o zaštiti potrošača koji je važio u vreme zaključenja ugovora, kao i kasnije donetim savremenim zakonima, koji regulišu oblast zaštite potrošača. Odredba čl.3. st.1. Zakon, koji je važio u vreme zaključenja ugovora o kreditu, propisivala je pravo potrošača na informisanost. TO pravo je podrazumevalo obaveštenje o svim činjenicama od značaja za njegov pravilan izbor i zaštitu od nepoštenog prometa. Informacije o svojstvima proizvoda i usluga i uslovima prodaje po odredbi čl.46.st.1. istog Zakoan, moraju biti tačne, potpune, osnovane, nedvosmislene, jasne i blagovremene. Ispunjenje tih obaveza mora se ceniti sa stanovišta nesporno stručnog znanja banke kao davaoca kredita i njene obaveze da iskustveno sagleda ranije promene kursa švajcarskog franka i objektivno oceni da li je enorman rast kurska te valute moguće očekivati u ugovorenom periodu vraćanja odobrenih kreditnih sredstava. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca, oni su od značaja za pravilnu ocenu ništavosti spornog ugovora.
Prema navodima VKS, takođe je potrebno utvrditi da li je i pod kojim uslovima banka pribavila kreditna sredstva plasirana tužiocu na međubankarskom deviznom tržištu. Ako jeste, potrebno je utvrditi, po kom kursu je izvršen transfer tih sredstava, odnosno da li je banka u obavezi da pribavljena sredstva vrati u toj ili drugoj valuti i po kom kursu se vrši obračun njenog duga.