Zaštitnik građana pozdravlja neka od predloženih rešenja Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, pre svega uvođenje instituta „lice od poverenja“, čime se pravni sistem Republike Srbije usklađuje sa Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, ali i ukazuje na potrebu da se određene odredbe tog nacrta zakona dodatno razmotre i preciziraju.
Zaštitnik građana u mišljenju upućenom Ministarstvu zdravlja Republike Srbije navodi da se uvođenjem instituta „lice od poverenja“ omogućava licu kome je potrebna podrška da samo izabere osobu koja uživa njegovo poverenje i koja mu može pomoći u donošenju odluka, ali i ističe da, iako nije obuhvaćeno nacrtom zakona, treba jasno definisati pojam smeštaja bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama.
Zaštitnik građana pozdravlja uvođenje instituta „lice od poverenja“ jer se ustanovljavanjem ovog instituta doprinosi dodatnom usklađivanju pravnog sistema Republike Srbije sa obavezama koje proizlaze iz Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom. Član 12. Konvencije, koji reguliše ravnopravnost pred zakonom, predviđa da države obezbede mehanizme podrške koji omogućavaju licima sa invaliditetom da samostalno donose odluke uz odgovarajuću podršku, umesto da se odlučivanje u potpunosti prenosi na druga lica. Institut lica od poverenja predstavlja jedan od načina da se ovaj princip primeni u praksi. Ovo je posebno značajno imajući u vidu preporuku Komiteta UN o pravima osoba sa invaliditetom iz Zaključnih zapažanja o inicijalnom izveštaju o Srbiji od 21. aprila 2016. godine, u kojima se preporučuje Republici Srbiji da uskladi svoje propise sa Konvencijom na način da zameni režim odlučivanja za drugo lice režimom odlučivanja uz pomoć drugog lica, koji poštuje ličnu autonomiju, volju i opredeljenje osobe sa invaliditetom. Institut „lica od poverenja“ omogućava licu kome je potrebna podrška da samo izabere osobu koja uživa njegovo poverenje i koja mu može pomoći u donošenju odluka.
Istovremeno, Zaštitnik građana ukazuje da je potrebno razmotriti dopunu člana 1. stav 2. tačka 16) Nacrta zakona na način da se propiše da „nadležni organ starateljstva prati postupanje lica od poverenja u pogledu zaštite prava osobe kojoj se pruža podrška u odlučivanju“. Na taj način bi se ojačala lična autonomija, dostojanstvo i aktivna uloga lica u odlučivanju o sopstvenom životu, uz istovremeno obezbeđivanje nadzora nadležnog organa starateljstva radi sprečavanja eventualnih zloupotreba.
Zaštitnik građana koristi i ovu priliku da ukaže da je u Nacrtu zakona zadržano mešanje modela zamenskog i modela odlučivanja uz podršku, što nije u skladu sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom i u duhu planiranih izmena Porodičnog zakona, gde je intencija da se ukine institut potpunog lišenja poslovne sposobnosti.
Zaštitnik građana podržava izmenu predloženu članom 8. stav 4. Nacrta zakona kojom je predviđeno da se u novom stavu 5. člana 20. Zakona brišu reči „njegovog člana uže porodice“, odnosno ukidanje mogućnosti da osoba sa mentalnim smetnjama bude dobrovoljno hospitalizovana na osnovu saglasnosti člana uže porodice. Međutim, i dalje je predviđeno zamensko odlučivanje kada su u pitanju deca starija od 15 godina koja ne razumeju svrhu i posledice smeštaja, lica lišena poslovne sposobnosti i lica sa mentalnim smetnjama koja nisu sposobna da daju pristanak, koja se mogu smestiti u psihijatrijsku ustanovu na osnovu pismenog pristanka zakonskog zastupnika. Ovo značajno umanjuje pomak u zaštiti prava lica sa mentalnim smetnjama koji se ostvaruje brisanjem saglasnosti člana uže porodice i ostavlja mogućnost zloupotreba.
U vezi sa članom 12. stav 3. Nacrta, ističe da je potrebno jasno definisati rok u kom konzilijum treba da donese odluku o zadržavanju bez pristanka, jer predloženo određenje „najkasnije prvog radnog dana od dana formalno izvršene procene u pisanoj formi“ ostavlja mogućnost proizvoljnosti i neopravdanog odlaganja konzilijarne odluke.
Članom 17. stav 2. Nacrta zakona propisano je da „Po prijemu rešenja lice zadržano bez pristanka ima pravo da zahteva da mu se omogući angažovanje punomoćnika u cilju podnošenja žalbe na rešenje nadležnom drugostepenom sudu“. Zaštitnik građana ne vidi razlog za posebno propisivanje ovog prava jer lice sa mentalnim smetnjama ima pravo da angažuje punomoćnika u svakom trenutku, a ne samo nakon prijema sudskog rešenja i ne samo u cilju podnošenja žalbe na rešenje.
Zaštitnik građana ističe da predložena izmena iz člana 18. stav 2. Nacrta zakona koja se odnosi na izmenu člana 38. stav 1. tačka 14) Zakona, koja glasi: ,,Svako lice sa mentalnim smetnjama koje je smešteno u psihijatrijsku ustanovu, ima pravo da zavisno od pola, bude smešteno i da spava u odvojenim prostorijama, osim u jedinicama intenzivne psihijatrijske nege i u slučajevima kada se postupa u skladu sa odredbama zakona kojima je propisana rodna ravnopravnost“, nije jasna ni precizna, niti formulisana na način da se može zaključiti o kojim odredbama Zakona o rodnoj ravnopravnosti (“Sl. glasnik RS”, br. 52/2021) je reč i o kojim situacijama koje ovaj zakon uređuje, kako bi se moglo zaključiti o zaštiti koje osetljive grupe je reč, a time i o svrsishodnosti pomenute odredbe. Potrebno objašnjenje nije sadržano ni u Obrazloženju pojedinačnih rešenja Nacrta zakona.
U odnosu na član 18. stav 8. Nacrta zakona ističe da je potrebno da se obrazložena odluka o ograničenju prava donosi u pisanoj formi, da se dostavlja pacijentu – licu sa mentalnim smetnjama, njegovom zakonskom zastupniku, staratelju, odnosno punomoćniku i licu od poverenja, kao i sudu u slučaju smeštaja bez pristanka. Smatramo i da je potrebno da se odrede rokovi i postupak u kojima se ova odluka (konzilijarno) preispituje.
Zaštitnik građana naglašava da se predviđenim izmenama u članu 20. Nacrta zakona suprotno Ustavu, neopravdano i neosnovano snižava već dostignuti nivo ostvarivanja i zaštite prava lica sa mentalnim smetnjama propisan u članu 43. Zakona, tako što se prediviđa brisanje izričite odredbe da se razgovor lica sa mentalnim smetnjama sa službenim licima ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove može odobriti samo kada to dozoljava njegovo zdravstveno stanje. Posebno je neopravdano i neosnovano uvođenje razlike koja nije postojala između primene ovlašćenja stručnih radnika organa starateljstva i ovlašćenja službenih lica ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, imajući u vidu da i organ starateljstva obavlja delatnost od javnog interesa. Zaštitnik građana ocenjuje kao važnu odredbu Nacrta zakona, kojom se predviđa da se razgovor lica sa mentalnim smetnjama sa stručnim radnicima nadležnog organa starateljstva može odobriti samo kada to dozoljava njegovo zdravstveno stanje i uz prethodnu saglasnost pacijenta. Za razliku od toga, Nacrtom zakona se psihijatru i direktoru zdravstvene ustanove daju ovlašćenja da odluče i odobre razgovor službenim licima ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove sa licem sa mentalnim smetnjama smeštenim u ustanovu, bez obzira da li to dozvoljava zdravstveno stanje pacijenta i bez saglasnosti pacijenta i/ili saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika, čime se višestruko krše osnovna prava ovih lica. Stoga, Zaštitnik građana ističe da ne postoji osnov ni opravdavnost za navedeno snižavanje prava lica sa smetnjama mentalnim smetnjama smeštenim u ustanovu. Nacrt istovremeno ne predviđeno nikakvu zaštitu od zloupotreba navedenih ovlašćenja psihijatra i direktora ustanove, što je neophodno imajući u vidu osetljivost položaja u kojem se nalazi lice sa mentalnim smetnjama hospitalizovano u zdravstvenoj ustanovi, kao i sve teškoće koje takvo lice ima da ostvari i zaštiti svoja prava. Imajući u vidu osetljiv položaj lice sa mentalnim smetnjama, koje je lišeno slobode smeštajem u ustanovu, kao i da se odredbe ovog člana Nacrta zakona odnose na primenu posebnih ovlašćenja službenih lica, kako onih u zdravstvenim ustanovama, tako i onih u organima starateljstva i u ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove, prema licu sa mentalnim smetnjama smeštenom u zdravstvenu ustanovu, Zaštitnik građana ocenjuju da je neophodno u Nacrtu zakona predvideti i kazne u slučaju postupanja suprotno odredbama ovog člana, s obzirom da ishod ovakvih postupanja direktno utiče kako na zdravstveno stanje lica sa mentalnim smetnjama smeštenim u ustanovu radi lečenja, tako i na ostvarivanje njegovih prava u zdravstvenoj ustanovi.
U istom članu Nacrta zakona neophodno je propisati i proceduru za postupanje u zdravstvenoj ustanovi po zahtevu za zaštitu prava koji je, u skladu sa zakonom, podnelo lice sa mentalnim smetnjama smešteno u psihijatrijsku ustanovu, odnosno propisati obavezne korake, radnje i aktivnosti, kao i zaposlene koji su odgovorni za postupanje po ovom zahtevu lica sa mentalnim smetnjama smeštenog u psihijatrijsku ustanovu, imajući u vidu da nije dovoljno samo podržavati pacijenta u realizaciji ove mogućnosti.
U vezi sa članom 26. stav 2. Nacrta zakona kojim je propisano da „Fizičko sputavanje lica sa mentalnim smetnjama ne može duže od 2 sata u kontinuitetu, bez prethodne procene opravdanosti mere od strane psihijatra, odnosno dečijeg psihijatra“ ističemo da je uvek potrebno da psihijatar ili sada i dečiji psihijatar, oceni opravdanost mere, s obzirom na to da on donosi odluku o primeni mere (član 49. stav 1. Zakona), te da ovakvom formulacijom ostaje nejasno da li je i na koliko ograničeno trajanje mere. Ako je namera da se ovom odredbom ograniči trajanje mere na određeno vreme ali sa mogućnošću produženja po proceni psihijatra ili dečijeg psihijatra, predlažemo da se navedeno jasno propiše. Takođe, imajući u vidu standarde CPT i preporuke koje je upućivao Republici Srbiji, potrebno je uvesti i obavezu da, pored praćenja fizičkog i mentalnog stanja lica sa mentalnim smetnjama za vreme primene fizičkog sputavanja, psihijatar ili dečiji psihijatar pruže priliku licima prema kojima je primenjeno fizičko sputavanje da razgovaraju o primeni mere u odgovarajućem debrifingu što je pre moguće nakon završetka primene mere, na primer tako što će se u ovaj stav dodati reči „i neposredno nakon“.
Zaštitnik građana još jednom predlaže da se Nacrtom zakona propiše da se za veštaka u postupku smeštaja bez pristanka ne može odrediti psihijatar zaposlen u psihijatrijskoj ustanovi koja je zadržala lice, odnosno u kojoj se on nalazi.
Iako nije obuhvaćeno Nacrtom zakona, ističemo da je potrebno jasno definisati pojam smeštaja bez pristanka. U članu 2. tačka 11) Zakona značenje izraza smeštaj bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama dovodi se u vezu sa pružanjem obaveštenja o lečenju, dovoljnih i razumljivih informacija, što je primereno kada je reč o dobrovoljnom smeštaju i u situacijama u kojima pacijent – lice sa mentalnim smetnjama daje informisanu saglasnost na predloženu medicinsku meru, a ne u postupku smeštaja bez pristanka.
Skreće pažnju da je neophodno imati u vidu da je u toku i rad na izmenama i dopunama Porodičnog zakona koje mogu direktno uticati i na sadržinu Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Instituti lišenja poslovne sposobnosti mogu biti drugačije uređeni u odnosu na način kako su definisani u trenutno važećem Porodičnom zakonu (“Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015). Zaštitnik građana je stava da je potrebno sinhronizovati izmene ova dva propisa.
Izvor: Sajt Zaštitnika građana Republike Srbije (www.ombudsman.rs).
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.