Izvršenje krivičnih sankcija

Dok su u Srbiji zatvori prebukirani, Holanđani muku muče da ih napune. Pošto su im zatvori poluprazni, a stopa kriminala se nije smanjila, odlučili su da zatvore čak 19 zatvora. Stanje je takvo da ima više čuvara nego zatvorenika. U holandskim zatvorima je 2008. bilo više od 15.000 osuđenika, dok ih je u martu ove godine bilo samo 9.710, u odnosu na 9.914 čuvara.
Srbija trenutno ima oko 10.200 zatvorenika, dok je broj onih koji kazne izdržavaju na alternativni način izvan zatvora (radom u javnom interesu, uslovnom osudom sa zaštitnim nadzorom) 492, odnosno oko 4,8 odsto. Svako malo neko izjavi da nam trebaju novi zatvori, ali će dva nova zatvora Srbija dobiti tek 2016. godine. To je predviđeno strategijom razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji od 2013. do 2020.
Najveći broj osuđenika izdržava kaznu od tri do pet godina, dok kazne od 40 godina zatvora služi oko 70 osoba, a oko 80 između 20 i 40 godina zatvora. Broj osuđenika je u novembru prošle godine smanjen za više od 1.000 osuđenika zahvaljujući primeni Zakona o amnestiji. Ipak, ni to nije bilo dovoljno da se smanji gužva.
U Srbiji postoji 35 ustanova za izvršenje krivičnih sankcija, a šest je na Kosovu. Procenjuje se da je maksimalni kapacitet kazneno-popravnih ustanova u Srbiji oko 9.000 osuđenika. Uslovi u srpskim zatvorima su daleko od idealnih. Zbog prebukiranosti osuđenici spavaju na podu, jedan osuđeni u spavaonici ima samo dva kvadratna metra prostora umesto minimalna četiri, u velikom broju zatvorskih soba vlada nehigijena, neke prostorije su ruinirane, prljave, vlažne, sa krevetima na tri sprata i memljivim dušecima. Pojedine spavaonice nemaju ni spoljne prozore, pa od svežeg vazduha i svetlosti zatvorenici imaju samo ono što stigne kroz zajednički hodnik.
Kupatila su katastrofalnom stanju, ishrana je jednolična i nepotpuna, nedostaje prostor za šetnju, skoro sve kazneno-popravne ustanove imaju teškoće zbog nedovoljnog broja lekara, nije rešen problem osuđenika s invaliditetom, jer smeštaj i tretman nisu prilagođeni njihovim potrebama.
Logika države, odnosno domaćih političara je da i ne treba ništa ulagati u zatvorski sistem, pošto su i onako u pitanju probisveti navikli na robiju. Razmišljaju u stilu – ako su na slobodi radili šta su hteli, bar zatvor da im bude neka kazna. Zaboravljaju samo da zatvor u Srbiji odavno više nije neka kazna, jer su u njima uglavnom povratnici, dok se za one sa funkcija i iz direktorskih fotelja koji dospeju iza rešetaka uvek nađe neki izgovor da budu pod lakšim tretmanom. Dobra strana je što zatvorenike u Srbiji ne muče, odnosno što fizičko mučenje i zlostavljane zatvorenika ne postoji kao organizovana pojava. Srećom… jer ko zna šta bi u javnost sve isplivalo da su zatvorske uprave u Srbiji postupile kao agenti CIA u vreme administracije Džordža Buša. Oni su, naime, mučili pojedine zatvorenike, pripadnike Al Kaide, puštanjem pesama rok grupe Red hot čili pepers i hevi metal benda Metalika. Ovako se, zapravo, po metodama mučenja, ostvario stari skeč – Zona sumraka iz „Top liste nadrealista“, kada Đura, koji glumi milicajca Radeta Pendreka, zaspi kod kuće na kauču i usni da ga uhapse u parku. Na saslušanju ga muče puštanjem Mocartove muzike, čitanjem delova Ničeove knjige „Volja za moć“…
Nažalost, nismo ni blizu standardu i ulaganjima u zatvorski sistem kao razvijene države u Evropi i teško da ćemo ih ikada i dostići. Možda bismo mogli da sa Holanđanima sklopimo dogovor da im izvozimo kriminalce? U Srbiji stvarnost odavno nadilazi svaku maštu, pa je tako jedna od najomiljenijih pesama u zatvoru, ironično, pesma sa stihom – „Mirno spavaj, nano, sve je zaključano“. U našem slučaju neko je taj ključ i izgubio.
Izvor: Danas.