Nedostojnost za nasleđivanje

Nedostojnost za nasleđivanje regulisana je odredbama čl.4, 5. i 6. Zakona o nasleđivanju koji je objavljen u “Sl. glasniku RS”, br. 46/95, 101/2003-USRS i 6/2015.

Prema odredbi čl.4. Zakona:

Ne može naslediti na osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je):

1) onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao;

2) onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio;

3) onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao;

4) onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć;

Sud na nedostojnost pazi po službenoj dužnosti.

Odredbom čl.5. Zakona regulisan je prestanak nedostojnosti tako što je propisano da:

Ostavilac može oprostiti nedostojnost.

Oproštaj mora biti učinjen u obliku potrebnom za zaveštanje.

Odrebom čl.6. Zakona regulisan je položaj potomaka nedostojnog. Prema toj odredbi:

Nedostojnost ne smeta potomcima nedostojnog i oni nasleđuju kao da je nedostojan umro pre ostavioca.

Prema citiranim odredbama možemo zaključiti da je nedostojnost za nasleđivanje (indignitas) individualni razlog za oduzimanje svojstva naslednika nekom fizičkom licu a prema određenom ostaviocu zbog protivpravnog ponašanja naslednika prema njemu. Ona predstavlja građanskopravnu sankciju.

Nedostojnost po svojoj prirodi predstavlja relativnu nesposobnost za nasleđivanje I ona nastupa po sili zakona, a sud na nju pazi po službenoj dužnosti.

Nedostojan naslednik ne može ništa naslediti na osnovu zakona ili testamenta, niti primiti bilo kakvu korist kao legatar.

Prema citiranim odredbama, nedostojan je onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao. Dakle, ne postoji nedostojnost ukoliko je delo učinjeno iz hehata, u nužnoj odbrani ili krajnjoj nuždi.

Takođe, nedostojan je i onaj ko prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio.

Prinuda je zabranjena sila koja se prema ostaviocu-testaroru neposredno primenjuje ili stavlja u izgled sa ciljem da se testator onemogući da slobono izrazi voju volju. Prinuda može biti fizička prinuda ili psihička prinuda-pretnja.

Nedostojan je i onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao. Ove radnje imaju za posledicu nedostojnost samo ako su učinjeni u nameri da se onemogući saznanje za sadržaj testamenta i spreči ostvarenje poslednje volje ostavioca.

Nedostojan je i onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć. “Teže ogrešenje” je pravni standard koji treba da se konkretizuje u svakom pojedinom slučaju. Nužna je ona pomoć koja je ostaviocu neophodna da bi mu se spasao život, ako se ona može pružiti tako da naslednik ili treće lice ne dođe u istu opasnost.

Opet, posledica nedostojnosti zavisi od volje ostavioca s obzirom da je odredbom čl.5.Zakona propisano da ostavilac može oprostiti nedostojnost, a to mora učiniti u obliku potrebnom za zaveštanje.

U Zakonu je, kako smo već naveli, propisano da nedostojnost ne smeta potomcima nedostojnog i oni nasleđuju kao da je nedostojan umro pre ostavioca. Dakle, nedostojnost se odnosi samo na nedostojnog.

Izvor: Izvod iz Zakona preuzet je iz programskog paketa “Propis Soft”-Redakcija Profi Sistema Com-a.