Odluka Ustavnog suda Srbije u vezi sa povratkom dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici

Haškom konvencijom koju je SFRJ ratifikovala Zakonom o ratifikaciji 1991. godine („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori”, broj 7/91) je propisano: da su ciljevi ove konvencije da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici (član 1); da će države ugovornice preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbede na svojoj teritoriji sprovođenje ciljeva Konvencije i da će u ovu svrhu koristiti najefikasnije raspoložive postupke (član 2); da će se odvođenje ili zadržavanje deteta smatrati nezakonitim ako predstavlja povredu prava na staranje koje je dobilo lice, institucija ili bilo koje drugo telo, kolektivno ili pojedinačno, po zakonu države u kojoj je dete bilo stalno nastanjeno pre odvođenja ili zadržavanja ili ako su se u vreme odvođenja ili zadržavanja ta prava ostvarivala, kolektivno ili pojedinačno, ili bi se ostvarivala da nije došlo do odvođenja ili zadržavanja (član 3. stav 1); da u smislu ove konvencije izraz „pravo na staranje” uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta, a „pravo na viđenje” uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka (član 5); da će Centralni izvršni organi međusobno sarađivati i unapređivati saradnju među nadležnim organima u zemljama ugovornicama kako bi se obezbedilo što hitnije vraćanje deteta i postigli ostali ciljevi ove konvencije (član 7. stav 1); da će sudski ili upravni organi država ugovornica hitno sprovesti postupak za povratak deteta (član 11. stav 1); da bez obzira na odredbe prethodnog člana, sudski ili upravni organ države kojoj se upućuje zahtev nije dužan da naloži povratak deteta ako lice, institucija ili drugo telo koje se suprotstavljaju njegovom povratku dokaže da lice, institucija ili drugo telo koje se stara o ličnosti deteta nije stvarno ostvarivalo pravo na staranje u vreme odvođenja ili zadržavanja ili da se bilo saglasilo ili naknadno pristalo na odvođenje ili zadržavanje ili da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj, kao i da sudski ili upravni organ može, takođe, da odbije da naloži povratak deteta ako utvrdi da se dete suprotstavlja povratku i da je napunilo one godine i steklo stepen zrelosti pri kome je potrebno uzeti u obzir njegovo mišljenje (član 13. st. 1. i 2); da se povratak deteta na osnovu odredaba člana 12. može odbiti ako bi to predstavljalo kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (član 20); da Centralni izvršni organi moraju poštovati obaveze o saradnji koje su utvrđene u članu 7. radi unapređivanja neometanog uživanja prava na viđenje i ispunjenja svih uslova od kojih može zavisiti ostvarivanje ovih prava i da će Centralni izvršni organi preduzeti korake za otklanjanje, onoliko koliko je to moguće, svih prepreka u ostvarivanju tih prava, onoliko koliko je to moguće (član 21. stav 1).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS”, br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US i 55/14) je propisano: da je izvršna isprava podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta i obim ispunjenja obaveze, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 17. stav 1); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75).

Članom 76. stav 1. pomenutog zakona propisano je da sud obustavlja izvršenje ako je: izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage (tačka 1)); usled smrti stranke koja nema naslednika (tačka 2)); usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika (tačka 3)); ako je potraživanje prestalo (tačka 4)); usled propasti predmeta izvršenja (tačka 5)); ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja (tačka 6)); iz drugih razloga predviđenih zakonom (tačka 7)).

Takođe, odredbama člana 232. ovog zakona je propisano: da kad je izvršnom ispravom ili rešenjem o izvršenju naloženo da se dete preda bez odlaganja ili kada je ugrožen život, zdravlje ili psihofizički razvoj deteta, rešenje o izvršenju se izvršnom dužniku predaje prilikom preduzimanja prve izvršne radnje i da ako izvršni dužnik ne bude prisutan oduzimanju deteta, rešenje o izvršenju će mu se dostaviti naknadno (stav 1); da ako se dete oduzima od lica na koje se ne odnosi izvršna isprava, tom licu će se predati rešenje o izvršenju i zapisnik o sprovođenju izvršenja (stav 2); da odsutnost lica od koga se dete ima oduzeti ne sprečava sprovođenje izvršenja (stav 3); da kada je izvršnom ispravom naložena predaja radi povratka u stranu državu nezakonito odvedenog ili zadržanog deteta (građansko pravna otmica dece) ili je predaja naložena zbog ponovnog uspostavljanja odnosa staranja ili viđenja roditelja sa detetom u stranoj državi, izvršenje će se sprovesti oduzimanjem i predajom deteta izvršnom poveriocu, pod uslovima iz st. 1. i 3. ovog člana, te da je u ovom slučaju postupak izvršenja posebno hitan (stav 4).

Članom 29. Zakona o putnim ispravama („Službeni glasnik RS”, br. 90/07, 116/08, 104/09, 76/10 i 62/14) je propisano: da za maloletna ili poslovno nesposobna lica, zahtev za izdavanje putne isprave podnosi jedan od roditelja, uz pismenu saglasnost drugog roditelja, odnosno drugi zakonski zastupnik ili staratelj (stav 1); da će se izuzetno, putna isprava izdati i bez saglasnosti iz stava 1. ovog člana ako je jednom od roditelja odlukom suda dodeljeno starateljstvo nad maloletnim licem ili je odlukom suda dozvoljeno izdavanje putne isprave, osim u slučaju da istom odlukom suda izdavanje putne isprave i putovanje maloletnog lica u inostranstvo, nije uslovljeno saglasnošću oba roditelja (stav 2. tačka 4)).

Prema članu 16. stav 2. Ustava, potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni su deo domaćeg pravnog poretka i neposredno se primenjuju, s tim što potvrđeni međunarodni ugovori moraju da budu u skladu sa Ustavom. Budući da je SFRJ ratifikovala pomenutu konvenciju 1991. godine, njene odredbe se neposredno primenjuju u postupcima koji se vode pred domaćim sudovima i u onim situacijama kada određena pitanja nisu neposredno uređena domaćim propisima. Dalje, Ustavni sud ukazuje da je prema članu 1. Haške konvencije, njen osnovni cilj da obezbedi hitan povratak dece koja su nezakonito odvedena ili zadržana u nekoj od država ugovornica tj. vraćanje te dece u jurisdikciju iz koje su protivpravno odvedena, kao i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici. Dakle, Haška konvencija, između ostalog, insistira na uspostavljanju ranijeg faktičkog stanja koje je postojalo pre protivpravnog odvođenja ili zadržavanja deteta i njegovom vraćanju u mesto njegovog „uobičajenog boravka”. Ovom osnovnom cilju Haške konvencije suprotstavljen je jedan drugi cilj, a to je zaštita „najboljeg interesa deteta”, što proizlazi iz Preambule Haške konvencije prema kojoj su „države ugovornice u snažnom uverenju da je interes dece od prvorazrednog značaja u odnosima koji se tiču roditeljskog prava”.1 Međutim, kako je princip „najboljeg interesa deteta” širok pojam koji se procenjuje u svakom konkretnom slučaju, Haška konvencija je predvidela situacije u kojima nadležni organ države kojoj je upućen zahtev može odbiti izdavanje naloga za vraćanje deteta i pored toga što je utvrđeno da se radi o nezakonitom odvođenju ili zadržavanju. Prema Haškoj konvenciji, odbijanje zahteva je moguće, između ostalog, u sledećim slučajevima: ukoliko postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj (član 13. stav 1. tačka b)); kada dete određenog uzrasta i stepena zrelosti odbija povratak (član 13. stav 2); ako bi povratak predstavljalo kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (član 20). Dakle, neće biti u „najboljem interesu deteta” izdavanje naloga za njegovo vraćanje u državu „uobičajenog boravka” i samo vraćanje ako postoji ozbiljna opasnost da ono time bude dovedeno u nepovoljnu situaciju ili bude izloženo fizičkoj opasnosti, odnosno psihičkoj traumi. Takođe u situaciji kada se dete integrisalo u novu sredinu, cilj Haške konvencije – povratak deteta u jurisdikciju iz koje je nezakonito odvedeno radi odlučivanja o pravu na staranje, ne može više da bude postignut i u tom slučaju više ne važi pretpostavka da je zemlja uobičajenog boravka” u najboljoj poziciji da reši spor. Ovo stoga, što ako dete živi u stabilnoj porodičnoj sredini, tada će sa aspekta zaštite njegovih najboljih interesa u nekim slučajevima biti najbolje da i ostane u novoj sredini, pri čemu integracija podrazumeva ne samo fizički odnos sa novom zajednicom/sredinom, već i psihičku stabilnost i sigurnost deteta u njoj, kao i snažno uverenje da će tako i ostati u budućnosti2 jer interes deteta mora da bude tako jak da prevazilazi cilj Haške konvencije – hitan povratak deteta u državu „uobičajenog boravka”.3

Ustavni sud ukazuje i da iz Eksplanatornog izveštaja – Izveštaj sa objašnjenjima uz Hašku konvenciju koji je pripremila Elisa Perez – Vera (poznatiji kao Perez – Vera Izveštaj, dostupan na: www.hcch.net), koji je 1982. godine objavila Haška konferencija o međunarodnom privatnom pravu, proizilazi da ova konvencija, u cilju sprečavanja da roditelj koji je izvršio otmicu ozakoni svoju radnju u državi u koju je dete odveo, osim svog preventivnog karaktera sadrži i mogućnost povratka u prethodno stanje kroz izricanje naloga o hitnom vraćanju deteta, čime se omogućava vraćanje u stanje koje je protivpravno i jednostrano izmenjeno (st. 11. do 19). U Izveštaju je istaknuto i da svrha sprečavanja hitnog povratka deteta korespondira sa principom njegovog „najboljeg interesa”, ali da konvencija predviđa određene izuzetke od opšte obaveze države u koju je dete nezakonito odvedeno ili zadržano da osigura njegov hitan povratak (stav 25). Takođe je naglašeno da interes deteta da ne bude odvedeno iz mesta svog uobičajenog boravka bez odgovarajućih garancija stabilnosti u novom okruženju ustupa prednost primarnom interesu bilo koje osobe da ne bude izložena fizičkoj opasnosti ili psihološkoj traumi ili stavljanju u nepodnošljiv položaj (stav 29).

Ustavni sud ukazuje i da je Haška konferencija o međunarodnom privatnom pravu objavila nekoliko vodiča za dobru praksu u primeni Haške konvencije, koji su pre svega namenjeni novim državama ugovornicama i nemaju obavezujući karakter, ali je njihov cilj da olakšaju primenu Haške konvencije kroz date preporuke i objašnjenja.

1 U postupku ratifikacije Haške konvencije, tj. u Zakonu o ratifikaciji je propušteno da se unese Preambula konvencije

2 Mišljenje Baroness Hale of Richmond u odluci Re M. (Children) (Abduction: Rights of Custody) [2007] UKHL 55 [2008] 1 AC 1288 od 5. decembra 2007. godine, dostupnoj na veb-sajtu Haške konferencije o međunarodnom privatnom pravu – www.hcch.net M

3 Odluka Soucie v. Soucie 1995 SC 134, HC/Uks 107 od 16. novembra 1994. godine, takođe dostupna na www.hcch.net

Između ostalog je navedeno da bi pitanja koja se tiču putnih isprava deteta trebalo da se razjasne po mogućstvu pre faze izvršenja, ili u trenutku izdavanja naloga za vraćanje, kao i to da treba da postoji mogućnost da nadležni organi države u kojoj se sprovodi izvršenje izdaju „laissez – passer” ispravu (pasoš) za jednokratnu upotrebu kako bi se omogućilo da se dete vrati u državu „uobičajenog boravka” (tač. 4.5. i 4.6). U ovom vodiču je istaknuto da je važno da sudovi nalog za vraćanje učine što je moguće jasnijim, te da u tom smislu navedu detalje kao što su vreme i mesto predaje, potreba eventualnog prisustva socijalnih radnika, psihologa, konzularnih službenika i razjasne praktične detalje povratka (npr. broj leta, na čijoj strani je obaveza kupovine karata i preuzimanja deteta i sl.) (st. 77. i 78). U pogledu pitanja koja se tiču putnih isprava, istaknuto je i da bi sud, u slučaju kada dete ima sopstveni pasoš, mogao da uz nalog za vraćanje deteta naredi i predaju njegovog pasoša uz napomenu da u nekim pravnim sistemima izdavanje ovakve naredbe nije potrebno jer izvršitelj ima zakonsko ovlašćenje da prilikom uzimanja deteta preuzme i njegove stvari (stav 81), a da u slučaju kada je za izdavanje pasoša potrebna saglasnost oba roditelja, a roditelj – otmičar odbija saradnju po tom pitanju, u nekim pravnim sistemima postoji mogućnost da umesto tog roditelja neophodnu saglasnost da sud. Upravo zbog problema u vezi sa putnim ispravama nezakonito odvedene/zadržane dece preporučeno je da sudovi informaciju o postojanju putne isprave, nadležnosti i načinu njenog izdavanja što pre pribave, uz pomoć Centralnih izvršnih organa, pa i pre izdavanja naloga za vraćanje (stav 83). Takođe je preporučeno da u slučaju kada je dete državljanin države molilje, nadležni organ te države ima mogućnost da izda privremenu tj. putnu ispravu za jednokratnu upotrebu kako bi se omogućio povratak deteta i onemogućilo da roditelj – otmičar uskraćivanjem saglasnosti za izdavanje pasoša izigra cilj Haške konvencije (stav 84).

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) u presudi Carslon protiv Švajcarske, od 8. decembra 2008. godine, broj predstavke 49492/06, podsetio na principe koje je razvio u svojoj praksi prilikom razmatranja pitanja da li su države ugovornice, suočene sa otmicom dece, poštovale obaveze koje se od njih zahtevaju na osnovu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija). U tom smislu ESLJP je istakao da se principi koji proizlaze iz njegove prakse (između ostalih: presude Maumousseau i Washington protiv Francuske, od 6. decembra 2007. godine, broj predstavke 39388/05 st. 55. do 83; Bianchi protiv Švajcarske, od 22. juna 2006. godine, broj predstavke 7548/04, st. 76. do 85; Monory protiv Rumunije i Mađarske, od 5. aprila 2005. godine, broj predstavke 71099/01, st. 69. do 85; Karadžić protiv Hrvatske, od 15. decembra 2005. godine, broj predstavke 35030/04, st. 51. do 54; Iglesias Gil i A.U.I. protiv Španije, od 29. aprila 2003. godine, broj predstavke 56673/00, st. 48. do 52; Sylvester protiv Austrije, od 24. aprila 2003. godine, broj predstavke 36812/97 i 40104/98, st. 55. do 60;Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, od 25. januara 2000. godine, broj predstavke 31679/96, st. 94. do 96) mogu sumirati na sledeći način:

– da član 8. Evropske konvencije u suštini ima za cilj da zaštiti pojedinca od arbitrernog delovanja javnih vlasti, s tim da dodatno mogu postojati i pozitivne obaveze države koje se koje podrazumevaju „delotvorno” poštovanje porodičnog života;

– da pozitivne obaveze države na osnovu člana 8. Evropske konvencije uključuju pravo roditelja na mere koje će omogućiti spajanje sa detetom;

– da obaveza domaćih vlasti na preduzimanje takvih mera nije apsolutna jer spajanje roditelja sa detetom koje je neko vreme živelo sa drugim roditeljem možda neće odmah biti moguća, zbog čega je neophodno da se sprovode pripremne mere;

– da svaka upotreba sile mora da bude ograničena jer se mora voditi računa o interesima, pravima i slobodama svih učesnika, a naročito o najboljem interesu deteta i njegovih prava, te tamo gde kontakt sa roditeljem može izgledati kao pretnja tim interesima, domaće vlasti su dužne da vode računa o pravičnoj ravnoteži između suprotstavljenih interesa;

– da je u predmetima u kojima se radi o izvršenju odluka iz oblasti porodičnog života, odlučujuće to da li su domaće vlasti preduzele sve neophodne korake da, u onoj meri u kojoj se to razumno može tražiti u posebnim okolnostima slučaja, olakšaju njihovo sprovođenje;

– da se pozitivne obaveze koje član 8. Evropske konvencije nameće državama ugovornicama u pogledu sjedinjenja roditelja sa njihovom decom, moraju tumačiti u svetlu Haške konvencije.

ESLJP je u više navrata isticao i da postoji širok konsenzus – uključujući i međunarodno pravo, u prilog ideji da u svim odlukama koje se tiču dece, njihovi najbolji interesi moraju biti na prvom mestu (videti presudu X. protiv Letonije, od 26. novembra 2013. godine, broj predstavke 27853/09, stav 96.)

Ustavni sud takođe smatra potrebnim da podseti i na stavove ESLJP iznete u presudi Neulinger i Shuruk protiv Švajcarske, od 6. jula 2010. godine, broj predstavke 41615/07. U tom predmetu, kao i u konkretnom slučaju, majka je, nakon što joj je sudskom odlukom dodeljeno privremeno starateljstvo, a roditeljska prava priznata i ocu i majci zajednički, dete potajno odvela u Švajcarsku iz Izraela, države „uobičajenog boravka”, čiji je sud izdao nalog za vraćanje deteta (st. 20, 28. i 44), a prema mišljenju švajcarskih sudova i veštaka, detetov povratak u Izrael bio bi moguć samo u pratnji majke (stav 144). ESLJP je zauzeo stav da bi se na konkretan slučaj mogla primeniti njegova dotadašnja praksa u vezi proterivanja stranaca i kriterijumi po kojima se srazmernost mere proterivanja maloletnika koji se naselio u državi prijema, procenjuje uz uzimanje u obzir „najboljeg interesa deteta”, njegove dobrobiti, ozbiljnosti problema u kojima bi se našao u zemlji porekla/trećoj državi, te jačini socijalnih, kulturnih i porodičnih veza, kako u zemlji prijema, tako i u zemlji porekla/trećoj državi. Takođe je istaknuto da se u obzir mora uzeti i ozbiljnost problema u kojima bi se eventualno našli članovi porodice koji bi putovali sa maloletnim deportovanim licem u zemlju porekla/odredišta (stav 146). ESLJP je takođe podsetio i na svoje stavove u pogledu prvorazrednog značaja principa „najboljeg interesa deteta” i obaveze njegovog poštovanja u slučajevima koji se tiču porodičnih odnosa (st. 134. do 139). U konkretnom slučaju, ESLJP je polazeći od iznetih stavova, zaključio da se, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja (dete je i švajcarski državljanin, dobro se prilagodilo u novoj sredini gde živi četiri godine, ocu je pre odvođenja deteta ograničen pristup, a majka bi u slučaju povratka u Izrael bila izložena mogućem krivičnom gonjenju itd.), majčino odbijanje povratka u Izrael ne može smatrati u potpunosti neopravdanim, te da bi u slučaju sprovođenja naloga o vraćanju deteta u Izrael došlo do povrede prava na porodični život majke i deteta.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud u cilju rešavanja ovog ustavnosudskog spora, smatra neophodnim da na ovom mestu naglasi da podnosilac ustavne žalbe osporava razloge na koje su se sudovi pozvali donoseći osporene akte, smatrajući da navedeni razlozi nemaju utemeljenje u odredbi Zakona o izvršenju i obezbeđenju koja je navedena kao pravni osnov za obustavu postupka. Imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova u čijoj je nadležnosti tumačenje i primena domaćeg prava i pravila međunarodnog prava i međunarodnih ugovora (videti prethodno pomenutu presudu ESLJP Neulinger i Shuruk protiv Švajcarske, stav 100). Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada su zaključci redovnih sudova u toj meri proizvoljni da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S obzirom na navode ustavne žalbe i utvrđene činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da, u ovom slučaju, ustavnu žalbu prvenstveno treba razmotriti sa aspekta eventualne proizvoljene primene merodavnog prava prilikom donošenja osporenih akata kojima je obustavljeno sprovođenje izvršenja, odnosno odgovoriti na pitanje da li se način na koji su redovni sudovi primenili odredbe merodavnog prava i s tim u vezi dali obrazloženje razloga na kojima su zasnovali svoje odluke, može oceniti proizvoljnim u meri da je došlo do povrede prava na pravično suđenje na štetu podnosioca.

U odgovoru na postavljeno pitanje, Ustavni sud podseća na stav ESLJP, istina iznet u kontekstu člana 8. Evropske konvencije, prema kome su države ugovornice dužne da svoje obaveze na području međunarodne otmice dece tumače u svetlu zahteva Haške konvencije kao i u svetlu relevantnih pravila i načela međunarodnog prava primenjivog na odnose između država. ESLJP je više puta ponovio i da njegova ocena ne treba da zameni ocene domaćih sudova, ali da se mora uveriti da je proces odlučivanja domaćih sudova bio pravičan i da je zainteresovanim stranama omogućio da predstave svoj slučaj, te da je primarni značaj dat „najboljem interesu deteta” (videti prethodno citiranu presudu X. protiv Letonije, st. 93. i 102).

U konkretnom slučaju osporena rešenja kojima je obustavljen predmetni izvršni postupak doneta su s pozivom na član 29. Zakona o putnim ispravama i član 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a osnov argumentacije suda za obustavu postupka zasniva se na zaključku da je izvršna isprava neizvršiva zbog toga što dužnik nije u mogućnosti da izvrši nalog iz izvršne isprave – obezbedi povratak deteta u državu „uobičajenog boravka” iz razloga što dete nema putnu ispravu Republike Srbije, a dužnik nema ni detetovu „hrvatsku putovnicu” jer poverilac odbija da mu je preda.

Imajući u vidu sadržinu zahteva povodom koga je tražena sudska zaštita i razloge na kojima se zasnivaju osporena rešenja, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 29. Zakona o putnim ispravama, osim situacije koja se odnosi na podnošenje zahteva za izdavanje pasoša za maloletno dete od strane jednog roditelja, kada se traži i pismena saglasnost drugog roditelja, predviđa da će se putna isprava izuzetno izdati i bez saglasnosti drugog roditelja ako je odlukom suda dozvoljeno izdavanje putne isprave, osim u slučaju da istom sudskom odlukom izdavanje putne isprave i putovanje maloletnog lica u inostranstvo, nije uslovljeno saglasnošću oba roditelja. Dalje, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 76. u stavu 1. navedenog Zakona o izvršenju i obezbeđenju predviđa sedam razloga za obustavu izvršnog postupka: pravnosnažno, odnosno konačno ukidanje, preinačenje, poništenje ili stavljanje van snage izvršne isprave (tačka 1)); smrt stranke koja nema naslednika (tačka 2)); prestanak stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika (tačka 3)); prestanak potraživanja (tačka 4)); propast predmeta izvršenja (tačka 5)); nepostojanje imovine koja može biti predmet izvršenja (tačka 6)); drugi razlozi predviđeni zakonom (tačka 7)). Pri tome, u slučaju iz tačke 7) pomenute zakonske odredbe radi se o blanketnoj normi – pravnoj odredbi koja ne sadrži sve elemente potrebne za njenu primenu, već se poziva/upućuje na sadržinu drugog propisa koji reguliše konkretno pitanje u kom slučaju je potrebna identifikacija i konkretizacija propisa na koji se blanketna norma poziva. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je pitanje podobnosti izvršne isprave za izvršenje regulisano članom 17. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji predviđa da je isprava podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta i obim ispunjenja obaveze, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Polazeći od razloga na kome su zasnovane osporene odluke, uz uvažavanje činjenice da izvršnom ispravom nije naloženo vraćanje deteta podnosiocu ustavne žalbe, već obezbeđivanje povratka u Republiku Hrvatsku, Zagreb, što znači da se ne radi o pitanju starateljstva, već isključivo o povratku deteta u jurisdikciju iz koje je nezakonito odvedeno, Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi, izvodeći zaključak da majka deteta bez svoje krivice nije u mogućnosti da izvrši svoju obavezu, što izvršnu ispravu čini neizvršivom, proizvoljno tumačili ne samo odredbu člana 29. stav 2. tačka 4) Zakona o putnim ispravama i taksativno navedene razloge za obustavu izvršnog postupka u članu 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju na koji su se pozvali, te blanketnu prirodu jedne od odredaba pomenutog člana zakona, već i samu svrhu i ciljeve Haške konvencije. Takođe, po nalaženju Ustavnog suda, u situaciji kada je Haška konvencija sastavni deo domaćeg pravnog poretka i neposredno se primenjuje, izvršni sud nije mogao da u okolnostima konkretnog slučaja – kada detetova majka neposredno pre sprovođenja izvršenja oduzimanjem deteta menja prijavu prebivališta i kada je u toku postupka njen punomoćnik izričito izjavio da ona nije spremna da dobrovoljno izvrši nalog, zanemari osnovni cilj Haške konvencije – hitan povratak u pređašnje stanje koji mora da korespondira sa specifičnim principom „najboljeg interesa deteta”, te izvede, po oceni ovoga suda, proizvoljan, pa samim tim i ustavnopravno neprihvatljiv zaključak o tome da je izvršna isprava zbog navedenih razloga na koje se pozvao (nemanje pasoša Republike Srbije i odbijanje oca da majci preda pasoš koji je izdala Republika Hrvatska) postala neizvršiva. Ustavni na ovom mestu još jednom naglašava da, saglasno članu 13. stav 1. tačka b) Haške konvencije, nadležni organ države kojoj se upućuje zahtev nije dužan da naloži povratak deteta ako lice, institucija ili drugo telo koje se suprotstavljaju njegovom povratku dokaže da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj.

S obzirom na sve prethodno izneto, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Mionici I. 793/14 od 25. septembra 2014. godine i Ipv. 57/14 od 30. oktobra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 43/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti jedino poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv osporenog prvostepenog rešenja, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Kako je na osnovu Odluke Ustavnog suda osporena drugostepena odluka poništena, Ustavni sud nije ispitivao navode o povredi ostalih ustavnih načela i prava.
8. Ustavni sud je odlučio da, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovu odluku zbog njenog šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava i građanskih sloboda, objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Odluku Ustavnog suda Srbije broj UŽ-8276/2014, objavljena u “Sl. glasniku RS”, br. 81/2016 od 5. oktobra 2016. god.

Izvor: Redakcija “Profi Sistema”.