Podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u krivičnom postupku

U krivičnom procesnom zakonodavstvu Republike Srbije, zahtev za zaštitu zakonitosti je svrstan u vanredne pravne lekove, koji se može podneti najvišoj sudskoj instanci u Republici Srbiji – Vrhovnom kasacionom sudu i to samo protiv pravnosnažnih odluka tužilaštava i sudova, kao i protiv povreda odredaba postupka koji je prethodio njihovom donošenju.
Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14), čije se odredbe pred sudovima i tužilaštvima opšte nadležnosti primenjuju počev od 01. oktobra 2013. godine, uneo je veliku novinu u pogledu toga ko se smatra ovlašćenim podnosiocem zahteva. Naime, zahtev za zaštitu zakonitosti, shodno članu 483. stav 1. ZKP, mogu podneti republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, pri čemu je važno dodati da ukoliko okrivljeni podnosi zahtev, on to može učiniti isključivo preko svog branioca. Njegov prethodnik je propisivao da zahtev može podneti isključivo nadležno javno tužilaštvo, a okrivljeni je mogao samo da podnese inicijativu za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti o čijoj je sudbini odlučivalo Republičko javno tužilaštvo, pri čemu protiv takve odluke tužilaštva, okrivljeni nije imao pravo žalbe niti pravo da podnese prigovor.
Ovakvo proširenje kruga ovlašćenih podnosioca zahteva za zaštitu zakonitosti predstavlja logičan odraz činjenice da se Zakonik o krivičnom postupku udaljio od istražnog načela koje je bilo dominantno u njegovom prethodniku i time učvrstio dvostranačku strukturu krivičnog postupka.
Time je zakonodavac ostao u potpunosti dosledan principu razdvajanja procesnog položaja stranaka u krivičnom postupku od položaja suda, što doprinosi većem legitimitetu sudskih odluka i predstavlja jedan dobar korak ka ostvarivanju koncepta pravne države.
Nije jasno da li i dalje postoji mogućnost da okrivljeni podnese tužilaštvu inicijativu za podnošenje zahteva, mada sa obzirom na to da Zakonik ovakvu opciju izričito ne isključuje, kao i na odredbe člana 55. važećeg Pravilnika o upravi u javnim tužilaštvima, smatramo da je odgovor na ovo pitanje potvrdan.
Zahtev za zaštitu zakonitosti se može podneti isključivo iz taksativno nabrojanih razloga u članu 485. ZKP i to u slučajevima kada je povređen zakon (stav 1. tačka 1. ZKP); primenjen zakon za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima (stav 1. tačka 2. ZKP); kao i u slučajevima kada je povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, a što je utvrđeno odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava (stav 1. tačka 3. ZKP).
Pod povredu zakona se može podvesti povreda kako materijalnog zakona, tako i povreda odredaba kojima se uređuje krivični postupak. Različite nezakonitosti učinjene od strane tužilaštva ili suda, u materijalnom smislu, najčešće se odnose na povrede Krivičnog zakonika, ali su moguće i povrede drugih zakona, gde se pre svega misli na povrede njihovih kaznenih odredaba (Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, Zakon o sprečavanju dopinga u sportu itd.). Vrhovni kasacioni sud će odlučivati o zahtevu podnetom iz ovog razloga samo ako smatra da je reč o pitanju značajnom za pravilnu ili ujednačenu primenu prava.
Rok za podnošenje zahteva po ovom osnovu nije određen, osim u slučajevima kada su povređene odredbe koje se odnose na obaveznu odbranu okrivljenog, na određene bitne povrede odredbe krivičnog postupka, određene povrede krivičnog zakona i nepravilne odluke o krivičnoj sankciji i o drugim odlukama, a koje se odnose na odluku o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu, oduzimanju imovine i troškovima, kada je rok za podnošenje zahteva 30 dana od dana dostavljanja pravnosnažne odluke, čijoj pravnosnažnosti je prethodilo izjavljivanje redovnog pravnog leka.
Ne bi treblo da bude ni nejasnoća oko primene člana 485. stav 1. tačka 2. ZKP, koji se odnosi na one slučajeve kada je u krivičnom postupku primenjen zakon (materijalni ili procesni), za koji je Ustavni sud utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Ovo će verovatno biti jedan od zakonskih razloga, zbog koga će se zahtev za zaštitu zakonitosti podnositi izuzetno retko.
Razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti iz člana 485. stav 1. tačka 3. ZKP, podrazumeva povredu ili uskraćivanje ljudskog prava ili slobode, koja je utvrđena odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. Primera radi, navešćemo neka od osnovnih ljudskih prava navedenih u Ustavu Republike Srbije i Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnih protokola: pravo na život, pravo na pravično suđenje, pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti, pravo na slobodu izražavanja, pravo na slobodu udruživanja, pravo na slobodu okupljanja itd. Imajući u vidu praksu, najčešći predmet odluka Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, upravo će biti povreda prava na pravično suđenje u krivičnim stvarima.

Pretpostavke za podnošenje ustavne žalbe, propisane su Ustavom Republike Srbije i Zakonom o ustavnom sudu. Za povrede ljudskih prava i sloboda učinjenih u krivičnom postupku, najvažniji uslov je da je podnosilac ustavne žalbe iskoristio sve pravne lekove, predviđene Zakonom o krivičnom postupku. Izuzetak od ovog pravila se odnosi na slučaj kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kada se žalba može izjaviti iako nisu iscrpljeni svi pravni lekovi. Rok za izjavljivanje ustavne žalbe je 30 dana od momenta dostavljanje odluke po poslednjem iscrpljenom pravnom leku.

Postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, pokreće se predstavkom, pri čemu je neophodno da je podnosilac predstavke pre njenog podnošenja iskoristio sve redovne i vanredne pravne lekove (znači i zahtev za zaštitu zakonitosti), a koje predviđa Zakonik o krivičnom postupku, kao i ustavnu žalbu. Rok za podnošenje predstavke je 6 meseci od dana odluke Ustavnog suda.

Važno je navesti i da je rok za podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog razloga predviđenih članom 485. stav 1. tačka 1. i 2. ZKP, ograničen na 3 meseca od dana kada je podnosiocu dostavljena odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Još jednom podvlačimo da se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi direktno Vrhovnom kasacionom sudu, koji o njemu i odlučuje.

Postupak podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti je nakon poslednjih izmena procesnog zakonodavstva (Zakonik o krivičnom postupku „Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14), pretrpeo značajne promene. Proširen je krug lica koja mogu podneti zahtev i precizno navedeni razlozi za njegovo podnošenje. Takođe, iako to nije bila tema ovog članka, treba pomenuti i da je postupak odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim kasacionim sudom detaljno regulisan članovima 487-494 ZKP. Stoga se može reći da ovaj pravni institut sada predstavlja jednu zaokruženu celinu sa jasnom ulogom i mestom u krivično-procesnom zakonodavstvu Republike Srbije.

Dipl. Pravnik Aleksandar Lazović