Povreda privatnosti video nadzorom za vreme predavanja na fakultetu – presuda Evropskog suda za ljudska prava

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) doneo je 28. novembra 2017. godine presudu po predstavci 70838/13 u predmetu Antović i Mirković protiv Crne Gore u vezi sa video nadzorom za vreme predavanja na fakultetu.

Naime, dekan Prirodno-matematičkog fakulteta pri Univerzitetu Crne Gore obavestio je profesore koji tamo predaju, uključujući i podnosioce predstavke u ovom slučaju, da je video nadzor uveden i da će biti video nadzor u sali za vreme održavanja časova.

Odlukom dekana je precizirano da je cilj mere osiguranje sigurnosti imovine i ljudi, uključujući i studente, kao i praćenje izvršavanja nastavnih aktivnosti. Odlukom je navedeno da je pristup podacima koji su prikupljeni zaštićen kodovima koji su poznati samo dekanu.

Podnosioci predstavki su se žalili Agenciji za zaštitu ličnih podataka o video nadzoru i prikupljanju podataka o njima bez njihovog pristanka. Oni se oslanjali na Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (članovi 24-27). Podnosioci predstavke su posebno naveli da je amfiteatri gde su držali predavanja zaključani i pre i nakon časova, da su jedina imovina bila fiksirani stolovi i stolice i tabla, da ne znaju nijedan razlog da se plaše za bezbednost bilo koga i da u svakom slučaju postoje i drugi načini za zaštitu ljudi i imovine i praćenja časova. Tražili su uklanjanje kamere i brisanje podataka.

Inspektori Agencije su u zapisniku nakon posete fakultetu, naveli da je video nadzor bio u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Prema njima, došlo je do slučajeva uništavanja univerzitetske imovine, dovođenja životinja, pića i duvana i prisustva ljudi koji nisu učenici. Oni su takođe primetili da su kamere pružile sliku sa udaljenosti bez jasne rezolucije, te da se ljudske karakteristike nisu mogle lako prepoznati, da nisu mogli zumirati i odzumirati i da ne reprodukuju audio zapis, da je odlukom o uvođenju video nadzora određeno da se podaci čuvaju godinu dana, ali je kapacitet servera takav da su podaci pohranjeni trideset dana, a zatim se automatski brišu novim zapisima. Inspektori su takođe primetili da su informacije o planiranju uvođenja video nadzora date na sednici Školskog saveta.

Podnosioci predstavki su podneli prigovor na ovaj izveštaj inspektora, gde su, između ostalog, naveli da nisu bili upoznati sa nekim navodnim incidentima i da u svakom slučaju nije bilo jasno kako bi takve kamere mogle osigurati sigurnost ljudi i imovine. Složili su se da kamere na ulazima i izlascima iz zgrade univerziteta možda predstavljaju adekvatan oblik osiguranja takve sigurnosti. Takođe su naveli da zaposleni nisu bili obavešteni u pisanoj formi o uvođenju video nadzora pre nego što su počeli. Naime, odluka je izdata 24. februara 2011. godine, a nadzor je započeo nekoliko nedelja ranije.

Nakon prigovora podnosioca predstavke na izveštaj, Agencija za zaštitu ličnih podataka donela je rešenje kojim je fakultetu naložila da se kamere uklanjaju iz amfiteatra u ​​roku od petnaest dana pošto video nadzor nije u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, a posebno sa članovima 10, 35 i 36, odnosno da razlozi za uvođenje video nadzora iz člana 36 nisu ispunjeni, s obzirom na to da nije bilo dokaza da postoji opasnost za sigurnost ljudi i imovine u sali, a još manje poverljivi podaci i da nadzor nad nastavom nije bio jedan od legitimnih razloga za video nadzor. Nijedna strana nije pokrenula upravni spor protiv te odluke.

Nakon ove odluke Agencije kamere su uklonjene, a prikupljeni podaci su izbrisani.

I. Postupak pred domaćim sudovima

Zatim su podnosioci predstavke podneli zahtev za kompenzaciju protiv Univerziteta Crne Gore, Agencije za zaštitu ličnih podataka i Države Crne Gore zbog povrede njihovog prava na privatni život, posebno neovlaštenim prikupljanjem i obradom podataka o njima. Oni su posebno naveli da takvo mešanje u njihov privatni život, bez ikakve mogućnosti kontrole tog procesa, nije bilo predviđeno bilo kojim zakonodavstvom i zato nije bilo u skladu sa zakonom, u smislu člana 8 § 2 Konvencije. Takođe su tvrdili da nije ostvario nikakav legitiman cilj i da nije bio neophodan u demokratskom društvu. Oni su se oslanjali na relevantne odredbe Zakona o zaštiti ličnih podataka, članu 8 Konvencije i relevantnu sudsku praksu ESLJP.

Osnovni sud u Podgorici odlučio je na štetu podnosilaca predstavke, utvrdivši da pojam privatnog života uključuje i aktivnosti u poslovnoj i profesionalnoj sferi. Takođe je zaključio da je univerzitet javna institucija koja obavlja delatnost od javnog interesa, a učenje je jedno od njih (poziv redovnog profesora je takođe javan) i da kršenje prava podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog privatnog života nije moguće video nadzorom nad amfitetrima kao javnim mestima. To je radno okruženje, baš kao sudnica ili parlament, gde profesori nikada nisu bili sami, te stoga nisu mogli da se pozivaju na bilo kakvo pravo na privatnost koje bi moglo biti prekršeno.

Zbog toga se podaci koji se prikupljaju ne mogu smatrati ličnim podacima. Propust univerziteta na uklanjanju kamera odmah je bio neovlašćen, ali nije mogao biti klasifikovan kao ometanje privatnog života aplikanata i stoga je bio irelevantan.

Osnovni sud je dalje zaključio da je takav zaključak u skladu s sudskom praksom ESLJP s obzirom da nadgledanje postupaka koji se odvijaju u javnosti nije bilo uplitanje u privatni život osobe, kada su ta sredstva upravo zabeležila ono što bi drugi mogli da vide ako su bili na istom mestu u isto vreme.

Zaključeno je da instaliranje i korišćenje video nadzora i prikupljanje podataka na taj način nije narušilo pravo na privatnost podnosilacа predstavke i stoga im nije izazivalo nikakvu duševnu bol. Tokom postupka, jedan od svedoka je izjavio da je bilo slučajeva krađe i oštećenja unutrašnjosti zgrade i da је jednom prilikom nestalo pet laptopova iz laboratorije, te su ti događaji doveli do zapošljavanja privatne agencije za zaštitu dve ili tri godine ranije. Prema rečima svedoka, policija je predložila instaliranje opreme za video nadzor u prostorijama fakulteta. Sud se, sa svoje strane, nije bavio tim pitanjima.

Podnosioci predstavke su se žalili na ovu odluku, a Viši sud u Podgorici je potvrdio prvostepenu presudu. Viši sud posebno je utvrdio da podnosioci predstavke nisu dokazali da je povređeno njihovo pravo na privatnost i zaključilo da je prvostepeni sud dao jasan osvrt na odnos prakse ESLJP i konkretnog slučaja…

II. Relevantno pravo

Ustav Crne Gore objavljen u „Sl. listu Crne Gore“, br. 01/07 propisano je sledeće:

Član 40. predviđa da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života.

Član 43. predviđa da svako ima pravo da bude informisan o prikupljanju ličnih podataka o njima i o pravu na sudsku zaštitu u slučaju zloupotrebe.

Član 28. garantuje, između ostalog, privatnost i lična prava.

Članom 24. predviđeno je da se garantovana ljudska prava i slobode mogu ograničiti samo zakonom, u meri u kojoj je to dozvoljeno Ustavom i koliko je neophodno u otvorenom i demokratskom društvu da služi svrsi za koju je dozvoljeno ograničenje.

Član 149. predviđa da Ustavni sud odlučuje o ustavnoj žalbi koja se podnosi u vezi sa navodnim kršenjem ljudskog prava ili slobode zagarantovanih Ustavom nakon što su iscrpljena sva druga efikasna pravna sredstva.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti („Sl. list Crne Gore“, br. 79/08, 70/09 i 44/12) propisuje:

Član 10. predviđa da se lični podaci mogu obrađivati tek nakon prijema saglasnosti od lica čiji se podaci obrađuju, a saglasnost može biti povučena u bilo koje vrijeme.

Član 21. predviđa da lice odgovorno za rukovanje podacima koji je prikupljeno mora obavijestiti osobu koja je uključena, između ostalog, na pravni osnov i svrhu prikupljanja podataka i prava na pristup informacijama.

Član 35. propisuje da javne institucije (javni sektor) mogu vršiti video nadzor područja pristupa u službene prostorije.

Član 36. predviđa da se video nadzor može izvršiti u službenim ili poslovnim prostorijama kako bi se osigurala sigurnost ljudi ili imovine ili zaštita povjerljivih podataka, ako se to ne može postići na bilo koji drugi način.

Član 48. predviđa da je odgovorna osoba za rukovanje bilo kojim podacima koja su prikupljena takođe odgovorna za štetu nastalu kršenjem prava predviđenih Zakonom, u skladu sa opštim pravilima o naknadi štete.

Članovi 49-73a pružaju detalje o Agenciji i njenim nadzornim aktivnostima (nadzoru)…

Članovi 56-72. propisuju da Agencija vrši svoju nadzornu funkciju preko inspektora (kontrolori), koji sastavljaju izveštaje (zapisnik) o svom radu. Stranke mogu podneti prigovor protiv izvještaja inspektora i Savjet Agencije mora odlučiti o tome. Pomoću svojih odluka Agencija može, između ostalog, narediti da se nepravilnosti u obradi ličnih podataka uklanjaju u određeno vrijeme; privremeno zabraniti obradu ličnih podataka kada je suprotno aktu; i naredi da se lični podaci koji su prikupljeni bez pravne osnove izbrišu. Protiv odluka Agencije može se pokrenuti upravni spor.

Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list Crne Gore“, br. 47/08 i 04/11) propisuje:

Odredbe članova 151, 206. i 207. Zakona o obligacionim odnosima, uzete zajedno, između ostalog navode da je svako ko je pretrpeo strah, fizički bol ili duševnu patnju kao posljedicu oštećenja njegovog ili njenog ugleda ili kršenja ličnog integriteta, sloboda ili druga lična prava (prava ličnosti) ima pravo da traži privremenu meru, tužbu za finansijsku nadoknadu i zatraži druge oblike pravnih sredstava koje mogu predstavljati adekvatnu naknadu za nematerijalnu štetu.

Član 166, između ostalog, predviđa da pravno lice, koje uključuje državu, odgovara za bilo koju štetu koju jedan od njenih organa prouzrokuje “trećoj osobi” prilikom obavljanja svojih funkcija ili dela to.

Podnosioci predstavke su se žalili na osnovu člana 8. Konvencije koji glasi:

„Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života

1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.
2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.“

III. Procena Suda (ESLJP) u vezi sa primenjivošću člana 8. Konvencije

ESLJP najpre navodi odluke ovog sudu u sličnim slučajevima, na primer: Niemietz protiv Nemačke (16. decembra 1992., st. 29-31, Serija A broj 251-B); Peck protiv Ujedinjenog Kraljevstva (broj 44647/98, stavovi 57-58, ECHR 2003-I); Halford protiv Ujedinjenog Kraljevstva (25. jun 1997., st. 44-46, Izveštaji o presudama i odlukama 1997-III); Fernandez Martinez protiv Španije [GC] (broj 56030/07, §§ 109-110, ECHR 2014 (izvodi)); i Barbulescu protiv Rumunije [GC] (broj 61496/08, st. 70-73, 5. septembar 2017).

ESLJP ponavlja da je “privatni život” široki pojam koji nije podložan iscrpnoj definiciji i da bi bilo restriktivno ograničiti pojam “privatnog života” u “unutrašnji krug” u kojem bi pojedinac mogao živeti svoj sopstveni život kao što bira i isključivo isključuje iz ovoga spoljašnjeg svijeta koji nije obuhvaćen unutar tog kruga (vidi Niemietz). Na taj način član 8 garantuje pravo na “privatni život” u širem smislu, uključujući i pravo na vođenje “privatnog društvenog života”, odnosno mogućnost da pojedinac razvije svoj društveni identitet. U tom pogledu, pravo u pitanju sadrži mogućnost približavanja drugima kako bi uspostavile i razvile odnose s njima (vidi Barbulescu).

ESLJP je već smatrao da pojam “privatni život” može obuhvatiti profesionalne aktivnosti ili aktivnosti koje se odvijaju u javnom kontekstu (vidi Barbulescu). Uostalom, u toku svog radnog veka većina ljudi ima značajnu, ako ne i najveću, mogućnost razvijanja odnosa s spoljnim svetom i nije uvek moguće jasno razlikovati koje aktivnosti pojedinca formiraju deo njegovog profesionalnog ili poslovnog života i koje ne (vidi Niemietz). Stoga postoji zona interakcije osobe sa drugima, čak i u javnom kontekstu, koja može biti u okviru “privatnog života” (vidi Peck), profesionalni život koji je deo toga (vidi Fernandez Martinez).

Da bi se utvrdilo da li je pojam “privatni život” primenjiv, ESLJP je nekoliko puta ispitao da li su pojedinci imali opravdano očekivanje da će njihova privatnost biti poštovana i zaštićena. U tom kontekstu navodi da je razumno očekivanje privatnosti značajan, ali ne i nužno konačan faktor (vidi Barbulescu).

U ovom predmetu, ESLJP primećuje da su univerzitetski amfiteatri radna mesta nastavnika. Tamo ne samo da podučavaju učenike, već i sarađuju s njima, razvijajući međusobne odnose i izgradnju njihovog društvenog identiteta. Već je rečeno da prikriveni video nadzor zaposlenog na njegovom radnom mestu mora biti posmatran kao značajan upad u privatni život zaposlenog i da podrazumeva evidentiranje i dokumentaciju o ponašanju osobe na svom radnom mestu, koje zaposleni, obavezan po ugovoru o radu za obavljanje posla na tom mestu, ne može izbeći (vidi Kopke protiv Nemačke (odl.), Br. 420/07, 5. oktobra 2010). Ne postoji razlog da ESLJP odstupi od tog nalaza čak i kada se radi o slučajevima ne-tajnog video nadzora radnika na njegovom radnom mestu. Štaviše, ESLJP je takođe smatrao da čak i kada su propisi poslodavca u pogledu privatnog društvenog života zaposlenih na radnom mestu restriktivni, ne mogu ga potpuno smanjiti. Poštovanje privatnog života i dalje postoji, čak i ako bi to moglo biti ograničeno u meri u kojoj je to neophodno (vidi Barbulescu).

Imajući u vidu gore navedeno, ESLJP smatra da su podaci prikupljeni osporenim video nadzorom u vezi sa “privatnim životom” podnosilaca predstavke, čime se član 8 primenjuje na njihovu žalbu.

IV. Procena Suda (ESLJP) u vezi sa povredom člana 8. Konvencije

ESLJP  dalje navodi da bilo kakvo mešanje može biti opravdano samo u skladu sa članom 8 stav 2, ako je u skladu sa zakonom i ostvaruje jedan od legitimnih ciljeva na koje se ta odredba odnosi i neophodna je u demokratskom društvu u cilju postizanja takvog cilja (vidi Vukota-Bojić protiv Švajcarske, broj 61838/10, § 60, 18. oktobar 2016.).

ESLJP primećuje da domaći sudovi nisu razmatrali da li su postupci u skladu sa zakonom, s obzirom na to da nisu smatrali da sporni video predstavlja nadgledanje i uplitanje u privatni život aplikanata.

Međutim, Agencija za zaštitu podataka o ličnosti je eksplicitno zaključila da postupanje nije u skladu sa zakonom, posebno članovima 10, 35. i 36. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.

U tom smislu, član 35 propisuje da javne ustanove – a univerzitet, je jedna od njih – mogu vršiti video nadzor područja pristupa službenim prostorijama. Međutim, u ovom slučaju video nadzor je izvršen u amfiteatru.

Štaviše, član 36 predviđa da se oprema za video nadzor može instalirati u službenim ili poslovnim prostorijama, ali samo ako se ciljevi koje predviđa taj član, posebno bezbednost ljudi ili imovine ili zaštita povjerljivih podataka, ne mogu postići u bilo koji drugi način. Sud primećuje da je u ovom slučaju uveden video nadzor kako bi se osigurala sigurnost imovine i ljudi, uključujući i studente, kao i za nadzor nastave. Primećuje se da jedan od tih ciljeva, posebno nadzor nad nastavom, uopšte nije predviđen zakonom kao osnov za video nadzor. Štaviše, Agencija je izričito zaključila da nije bilo dokaza da je bilo ugroženo ni imovinsko stanje, niti ljudi, što je jedan od razloga za opravdanost uvođenja video nadzora, a domaći sudovi nisu se bavili tim problemom. Vlada, s druge strane, ni u jednom pogledu nije pružila nikakve dokaze o suprotnom, niti pokazala da su prethodno razmatrali bilo koju drugu meru kao alternativu.

Imajući u vidu da relevantno zakonodavstvo izričito predviđa određene uslove koji se moraju ispuniti pre nego što se pribavi nadzor nad kamerama i da u ovom slučaju ovi uslovi nisu ispunjeni i uzimajući u obzir odluku Agencije u vezi s tim (u odsustvo bilo kakvog ispitivanja od strane domaćih sudova), ESLJP ne može a da ne zaključi da predmetno mešanje nije u skladu sa zakonom, koja činjenica je dovoljna da predstavlja kršenje člana 8.

Kako je ESLJP utvrdio povredu Konvencije dosudio je podnosiocima predstavke pravično zadovoljenje po osnovu nematerijalne štete i troškove i izdatke koji su nastali pred domaćim sudovima i one koji su nastali pred ESLJP.

U jednom od dva izdvojena mišljenja uz ovu presudu, između ostalog, određene sudije su smatrale da je sud previše proširio pojam “privatnog života”.

NAPOMENA: Navodi iz presude su dati u nezvaničnom prevodu.