Roditeljsko pravo

Roditeljsko pravo obuhvata skup prava i obaveza ustanovljenih u cilju dobrobiti deteta, u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno i oni su ravnopravni u vršenju ovog prava. Sadržinu roditeljskog prava čine pravo i dužnost staranja o detetu, čuvanje i podizanje deteta, vaspitavanje deteta, obrazovanje deteta, zastupanje deteta, izdržavanje deteta i upravljanje i raspolaganje imovinom deteta.

Međutim, jedan od najvažnijih segmenata roditeljskog prava je i pravo deteta da viđa roditelja sa kojim ne živi. Ovo pravo je deo šireg prava – prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, koje je garantovano Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i drugim domaćim i međunarodnim propisima.

Ostvarivanje ovog prava veoma je čest problem u slučajevima razvoda braka, posebno kada roditelj koji ima starateljstvo nad detetom ovo pravo zloupotrebljava, onemogućavajući lične kontakte deteta sa drugim roditeljem. Tada je od velikog značaja preduzeti sva pravno raspoloživa sredstva bez odlaganja, jer postoji opasnost od emocionalne otuđenosti deteta prema roditelju sa kojim ne održava kontakte.

Jedan od najznačajnijih slučajeva iz ove materije koje je YUCOM vodio pred Evropskim sudom za ljudska prava je svakako slučaj V.A.M. protiv Srbije. To je ujedno bio i prvi slučaj u kome je Evropski sud osim drugih povreda konstatovao i povredu ovog prava od strane države Srbije.

Predstavka pred sudom u Strazburu podneta je jer parnični postupak koji je još 1999. g. pokrenula V.A.M. pred domaćim sudom, a kojim je tražila razvod braka i starateljstvo nad mal. detetom, nije praktično ni započeo sedam godina, jer nadležni sud nije mogao ocu da uruči tužbu niti privremenu meru, budući da je otac oteo dete i krio mesto prebivališta. Ovoj situaciji doprinela je dodatno i činjenica je majka HIV pozitivna. Uprkos velikom broju pritužbi, molbi i urgencija nadležnim domaćim organima, kao i privremenoj meri da viđa svoje dete dva puta mesečno, koja je doneta 1999. godine, V.A.M. nije viđala svoju ćerku oko osam godina. Sud kao i svi drugi nadležni organi i institucije nisu preduzeli sva raspoloživa sredstva niti iskoristili sve zakonske mogućnosti kako bi se štitila pre svega prava ovog deteta. Odluka suda u Strazburu, koji je konstatovao da je Srbija povredila njeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, pravo na pravično suđenje u razumnom roku, kao i pravo na efikasan pravni lek, našavši da je domaći sud, zbog posebne osetljivosti ovog slučaja propustio da iskoristi sva zakonska sredstva da zaštiti prava deteta i roditelja, svakako je značajna ali nažalost nije predstavljala očekivanu prekretnicu za ostale slične slučajeve niti je nešto bitnije promenila sudsku praksu u slučajevima zaštite prava dece i roditeljskog prava.

Izvor:Danas.