U teoriji krivičnog prava iskristalisana su dva pojma amnestije pa bi u širem smislu ona podrazumevala: oslobođenje od krivičnog gonjenja kada praktično predstavlja aboliciju dok u užem smislu ona predstavlja akt kojim se osuđeni ili delimično oslobađa od kazna ili mu se ona zamenjuje blažom kaznom – u kom se slučaju dodiruje s pomilovanjem. Međutim, za razliku od amnestije gde se „oslobođenje“ daje neodređenom broju lica, pomilovanje je akt kojim se ono daje poimenično određenom licu.
Akt o amnestiji donosi se u formi zakona, pa je za njegovo donošenje nadležna zakonodavna vlast odnosno Narodna skupština Republike Srbije.
Prema odredbi čl.109. Krivičnog zakonika, amnestija može predstavljati nekoliko instituta:
Najpre, ona može predstavljati aboliciju odnosno oslobođenje od krivičnog gonjenja što praktično znači da se protiv lica obuhvaćenih odredbom zakona o amnestiji ne može nikada pokrenuti postupak, a ukoliko je isti bio ranije pokrenut pre donošenja ovog akta – on se obustavlja.
Dalje, amnestija može biti izražena kao potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne što znači da se kazne sa čijim izvršenjem nije započeto – nikada se ne mogu ni početi izvršavati a one koje su započete, zauvek se prekidaju.
Potom, kao zamena izrečene kazne blažom kaznom – što znači isključivo blažom merom ili vrstom kazne, a ne i blažom vrstom krivične sankcije.
Najposle, zakonom o amnestiji može se dati i rehabilitacija ili ukidanje pojedinih ili svih pravnih posledica osude, pri čemu se kada je u pitanju rehabilitacija iz kaznene evidencije brišu sve, čak i one osude koje ne mogu biti brisane po odredbama Krivičnog zakonika.
Od početka godine, aktuelno je pitanje neophodnosti donošenja Zakona o amnestiji (aboliciji) za krivično delo Izbegavanje vojne obaveze iz čl.394. Krivičnog zakonika.
Naime, Odlukom Narodne skupštine RS broj 38 od 15.12.2010.godine („Službeni glasnik“ br.95/10) obaveza služenja vojnog roka je obustavljena i određeno je da će se ista primenjivati od 01.01.2011.godine.
Problem se sastoji u činjenici da u Krivičnom zakoniku i dalje postoji ovo krivično delo iako je obaveza služenja vojnog roka ukinuta. Naime, krivično delo izbegavanja vojne obaveze čini svako ko se bez opravdanog razloga ne odazove pozivu za izvršenje regrutne obaveze, obaveze služenja vojnog roka ili obaveze lica u rezervnom sastavu ili izbegava prijem poziva za izvršenje tih obaveza.
Kako je Narodna skupština propustila da odmah po donošenju Odluke o obustavljanju obaveze služenja vojnog roka, donese i Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika (kako se to inače čini u dobro organizovanim pravnim državama) kojim bi član 394. Krivičnog zakonika bio brisan – to krivično delo i dalje postoji.
Ovaj „prazan hod“ zato jedino može biti rešen donošenjem Zakona o amnestiji.
Kako je opsežnom reformom koju sprovodi Ministarstvo odbrane odluka o ukidanju obaveze služenja vojnog roka i ranije najavljivana za početak 2011.godine, to je ovo pitanje bilo aktuelno i tokom prethodne godine što je rezultiralo donošenjem Zakona o amnestiji od 23.3.2010.godine koji je objavljen u „Službenom glasniku RS“ br.18/10 koji je oslobodio od krivičnog gonjenja (abolirao) sva lica protiv kojih je podneta krivična prijava ili protiv kojih je postupak pokrenut do aprila meseca 2010.godine.
Iz Ministarstva pravde najavili su podnošenje predloga Zakona o amnestiji Narodnoj skupštini kao hitno, ali se listanjem akata u proceduri na sajtu predstavničkog tela, isti ne moće pronaći.
Vakum koji je nastao doveo je do činjenice da se danas pred sudovima u Republici Srbiji vodi pedesetak krivičnih postupaka protiv onih učinilaca krivičnog dela Izbegavanje vojne obaveze iz čl.394. Krivičnog zakonika, protiv kojih je krivična prijava podneta od početka aprila prošle godine do danas. To je svakako nešto čime bi se mogao pozabaviti Evropski sud za ljudska prava ukoliko zbog tromosti državne administracije eventualno uslede tužbe protiv Republike Srbije.A osnov za tužbu je nesumnjiv jer se radi o postupcima koji se vode pred višim sudovima, pa ukoliko bi neko od ovih lica tražilo čuveno uverenje da se protiv njih ne vodi koji krivični postupak (koje je neophodno radi zaposlenja u bilo kom državnom organu a često i kod drugih poslodavaca) sud ga, jasno – ne bi mogao izdati, pa su jasne i konkretne posledice ovog državnog nedelanja.
Apsurdno je da u krivičnom zakonodavstvu postoji krivično delo čiji predmet zaštite ukinut, kakav je dakle, slučaj sa obavezom služenja vojnog roka.