Za razliku od ZKP/2001 i svih ranijih zakona o krivičnom postupku, koji je predviđao mogućnost nastupanja supsidijarne tužbe uvek kad javni tužilac izrazi stav da neće da vrši krivično gonjenje, ne samo odustankom od gonjenja u već pokrenutom postupku, već i odbacivanjem krivične prijave pre pokretanja postupka, aktuelni Zakonik je supsidijarnu tužbu ograničio na deo postupka od potvrđivanja optužnice, dakle, na sudski krivični postupak.
Tako prema odredbi čl.52. Zakonika o krivičnom postupku:
“Ako nakon potvrđivanja optužnice javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe, sud će pitati oštećenog da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu. Ako oštećeni nije prisutan, sud će ga u roku od osam dana obavestiti o odustanku javnog tužioca od optužbe i poučiti da može da se izjasni da li hoće da preuzme gonjenje i zastupa optužbu.
Oštećeni je dužan da se odmah ili u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana izjasni da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu, a ako nije obavešten – u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac izjavio da odustaje od optužbe.
Ako oštećeni izjavi da preuzima krivično gonjenje sud će nastaviti, odnosno odrediti glavni pretres. U slučaju da se oštećeni ne izjasni u roku iz stava 2. ovog člana ili izjavi da ne želi da preuzme krivično gonjenje, sud donosi rešenje o obustavi postupka odnosno presudu kojom se optužba odbija.
Ako oštećeni nije prisutan na pripremnom ročištu ili glavnom pretresu, a uredno je pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta, smatraće se da neće da nastavi gonjenje i sud će doneti rešenje o obustavi postupka, odnosno presudu kojom se optužba odbija”.
Dakle, prema Zakoniku, supsidijarna tužba može da nastupi kad javni tužilac u sudskom postupku koji je pokrenut po njegovom zahtevu odustane od daljeg gonjenja posle potvrđivanja optužnice (pre glavnog pretresa, na glavnom pretresu ili na pretresu pred drugostepenim sudom).
Te tužbe nema u prethodnom nesudskom krivičnom postupku, istražnom i predistražnom. Ako nadležni javni tužilac odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od optužnice pre nego što ona bude potvrđena, kontrola osnovanosti njegovog postupka ne vrši se putem supsidijarne tužbe, već od strane neposredno višeg javnog tužioca kome u tim slučajevima oštećeni ima pravo da podnese prigovor.
Na ovaj način uveden uveden je kombinovani sistem kontrole rada javnog tužioca: interna kontrola od strane neposredno višeg javnog tužioca po prigovoru oštećenog u jednom delu postupka (do potvrđivanja optužnice) i eksterna kontrola od strane oštećenog kao tužioca u drugom delu postupka (posle potvrđivanja optužnice).
Ako oštećeni da izjavu da preuzima krivično gonjenje on automatski postaje tužilac i sud će tada odrediti, odnosno nastaviti glavni pretres po potvrđenoj optužnici koju je podneo javni tužilac, bez ikakvih daljih uslova. Tu optužnicu oštećeni kao tužilac može na glavnom pretresu izmeniti ili zameniti novom optužnicom pod uslovima iz člana 409. ZKP.
Za razliku od redovnog, kod skraćenog postupka nije određeno kad u tom postupku nastupa supsidijarna tužba, iako je posebna odredba o tome pitanju bila neophodna jer u skraćenom postupku nema ni optužnice ni potvrđivanja optužnice, da bi bila dovoljna odredba člana 52. stav 1. ZKP.
Imajući u vidu navedeno, mišljenje pravne nauke je da momenat od koga nastupa supsidijarna tužba u skraćenom postupku mora biti određen po analogiji, odnosno da bi pravo na preuzimanje gonjenja u skraćenom postupku oštećenom trebalo da pripadne u slučaju ako javni tužilac odustane od podnetog optužnog predloga posle zakazivanja glavnog pretresa. Ovakvo mišljenje zasniva se i na okolnosti da do zakazivanja glavnog pretresa sudija je obavio ispitivanje optužnog predloga po članu 501, pa se može reći da je optužba postala pravnosnažna.
Izvor: Redakcija “Profi Sistema”.