Odredbe člana 280-282. Zakonika o krivčnom postupku ((“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014) regulišu podnošenje krivične prijave, način podnošenja i postupanje javnog tužioca po krivičnoj prijavi.
Navedenim odredbama je propisano:
Podnošenje krivične prijave
Državni i drugi organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obaveštena ili za njih saznaju na drugi način, pod uslovima predviđenim zakonom ili drugim propisom.
Krivičnim zakonikom je predviđeno u kojem slučaju neprijavljivanje krivičnog dela predstavlja krivično delo.
Podnosilac krivične prijave iz stava 1. ovog člana navešće dokaze koji su mu poznati i preduzeće mere da bi se sačuvali tragovi krivičnog dela, predmeti na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i drugi dokazi.
Način podnošenja i upisivanje krivične prijave
Krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužiocu, pismeno, usmeno ili drugim sredstvom.
Ako se krivična prijava podnosi usmeno, o njoj će se sastaviti zapisnik i podnosilac će se upozoriti na posledice lažnog prijavljivanja. Ako je prijava saopštena telefonom ili drugim telekomunikacijskim sredstvom sačiniće se službena beleška, a ako je prijava podnesena elektronskom poštom sačuvaće se na odgovarajućem nosiocu podataka i odštampati.
Ako je krivična prijava podnesena policiji, nenadležnom javnom tužiocu ili sudu, oni će prijavu primiti i odmah dostaviti nadležnom javnom tužiocu.
Postupanje javnog tužioca po krivičnoj prijavi
Ako javni tužilac iz same krivične prijave ne može oceniti da li su verovatni navodi prijave ili ako podaci u prijavi ne pružaju dovoljno osnova da može odlučiti da li će sprovesti istragu ili ako je na drugi način saznao da je izvršeno krivično delo, javni tužilac može:
1) sam prikupiti potrebne podatke;
2) pozivati građane, pod uslovima iz člana 288. st. 1. do 6. ovog zakonika;
3) podneti zahtev državnim i drugim organima i pravnim licima da mu pruže potrebna obaveštenja.
Za nepostupanje po zahtevu javnog tužioca iz stava 1. tačka 3) ovog člana odgovorno lice se može novčano kazniti do 150.000 dinara, a ako i posle toga odbije da da potrebne podatke, može se još jednom kazniti istom kaznom.
Odluku o novčanom kažnjavanju iz stava 2. ovog člana donosi javni tužilac. O žalbi protiv rešenja kojim je izrečena novčana kazna, odlučuje sudija za prethodni postupak. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
Ako nije u mogućnosti da sam preduzme radnje iz stava 1. ovog člana, javni tužilac će zahtevati od policije da prikupi potrebna obaveštenja i da preduzme druge mere i radnje u cilju otkrivanja krivičnog dela i učinioca (čl. 286. do 288.).
Policija je dužna da postupi po zahtevu javnog tužioca i da ga obavesti o merama i radnjama koje je preduzela najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je primila zahtev. U slučaju nepostupanja po zahtevu javni tužilac će postupiti u skladu sa članom 44. st. 2. i 3. ovog zakonika.
Javni tužilac, državni i drugi organi, odnosno pravna lica dužni su prilikom prikupljanja obaveštenja, odnosno davanja podataka da postupaju obazrivo, vodeći računa da se ne naškodi časti i ugledu lica na koje se ovi podaci odnose.
Takođe, odbacivanje krivične prijave propisano je odredbama čl.284. ZKP, koje predviđaju da će:
Javni tužilac rešenjem odbaciti krivičnu prijavu ako iz same prijave proističe da:
1) prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti;
2) je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje;
3) ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.
O odbacivanju prijave, kao i o razlozima za to, javni tužilac će obavestiti oštećenog u roku od osam dana i poučiti ga o njegovim pravima (član 51. stav 1.), a ako je krivičnu prijavu podneo organ policije, obavestiće i taj organ.
U slučaju krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu ako je osumnjičeni, usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično. U ovom slučaju odredba člana 51. stav 2. ovog zakonika neće se primenjivati.
Treba naglasiti da sama krivična prijava ne zahteva posebnu formu. To je logično da bi se podnosiocu prijave omogući da na način koji njemu najviše odgovara iznese što potpunije činjenično stanje.
U praksi, krivična prijava, da bi bila podobna za postupanje, treba da sadrži identifikacione podatke osumnjičenog, opis događaja, krivčno delo koje se stavlja na teret prijavljenom i dokaze na kojima se zasniva tvrdnja da se događaj upravo tako odigrao. Naime, sama krivična prijava nema procesni značaj, odnosno ista se ne može upotrebiti kao dokaz u postupku. Na osnovu nje tužilac saznaje za postojanje krivičnog dela i učinioca, a kako bi preduzeo odgovarajće radnje po zakonu.
Jedna od tih radnji tužioca je i odbačaj krivične prijave.
Takva odluka javnog tužioca predstavlja internu odluku, protiv koje oštećeni shodno čl.51. ZKP može podneti prigovor. Prema navedenim odredbama čl.51.ZKP:
Ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu.
Oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana. Ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja.
Neposredno viši javni tužilac će u roku od 15 dana od dana prijema prigovora iz stava 2. ovog člana odbiti ili usvojiti prigovor rešenjem protiv kojeg nije dozvoljena žalba ni prigovor. Rešenjem kojim usvaja prigovor javni tužilac će izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da preduzme, odnosno nastavi krivično gonjenje.
Međutim, postavlja se pitanje da li javni tužilac nakon odbačaja krivične prijave može ponovo da po istoj postupa.
U praksi i pravnoj nauci zastupljeno je važeće mišljenje da javni tužilac izuzetno, ne po pravilu, može ponovo da postupa po istoj krivičnoj prijavi ukoliko to opravdavaju okolnosti slučaja ili nakon pribavljanja novih dokaza. Ova situacija se ne može upodobljavati ponavljanju krivčnog postupka, s obzirom da krivični postupak nije pokrenut.
Stim u vezi postavlja se i pitanje mogućnosti dopune krivčne prijave, jer se često nakona podnete krivčne prijave javlja potreba za prikupljanjem dodatnih podataka koji se odnose na prijavljeno krivčno delo i učinioca. U takvim situacijama, policija sama ili po zahtevu javnog tužioca sačinjava poseban izveštaj koji predstavlja dopunu prethodno podnete krivične prijave. Ista je situacija i ukoliko se otkrije da je već prijavljeno lice učinilo i druga krivčna dela koja nisu obuhvaćena osnovnom krivičnom prijavom. Radi sačinjavanja dopune krivčne prijave, policija može preduzeti sve one radnje kao u slučaju podnete osnovne krivične prijave.
Izvor: Izvod iz zakona preuzet iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com.