Prema odredbama člana 192. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja):
Oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.
Kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja.
Odredbama člana 185. ZOO definisana je naknada materijalne štete kao uspostavljanje ranijeg stanja i naknada u novcu:
Odgovorno lice dužno je uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala.
Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu.
Kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete.
Sud će dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja.
Prema citiranim odredbama štetnik je obavezan da oštećenom naknadi štetu, čijem je nastanku doprineo svojom krivicom.
Međutim, nekada šteta nije posledica samo odgovornosti štetnika, već ista može da nastane i doprinosom oštećenika.
Primena pravila o podeljenoj odgovornosti ima mesta samo ako je i oštećeni svojim ponašanjem doprineo nastanku štete.
Dakle, prema pravnim pravilima obligacionog prava, ako šteta nije nastala isključivo krivicom štetnika, već je i oštećeni svojom krivicom doprineo nastanku štete, oštećeni nema pravo da traži nadoknadu celokupne štete, odnosno nema pravo na naknadu odnog dela štete koja potiče od njegove krivice.
Ako nije moguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove krivice, a koji deo od štetnikove krivice, onda naknadu štete snose podjednako po principu podeljene odgovornosti za naknadu štete.
U sporu radi naknade štete, a radi pravilne primene materijalnog prava u vezi sa primenom pravila o podeljenoj odgovornosti, od značaja je ponašanje oštećenog, jer u prisustvu doprinosa oštećenog u nastanku štetnih posledica štetnik ne bi bio dužan da nadoknadi celokupnu štetu, već samo deo štete koji se može pripisati njegovoj nedozvoljenoj radnji, odnosno krivici.
U sudskoj praksi postoje stavovi koji se odnose na konkretne slučajeve.
Tako, na primer nema podeljene odgovornosti u slučaju kad vozač motorcikla povredi lice koje se kreće trotoarom, s obzirom da je trotoar namenjen isključivo za kretanje pešaka, a ne i motornih vozila. U ovom konkretnom slučaju nema doprinosa pešaka za nastanak saobraćajne nezgode, pa stim u vezi ni doprinosa za nastanak štete.
U slučaju da su u nekoj drugoj saobraćajnoj situaciji oba učesnika u saobraćaju doprinela nastanku saobraćajne nezgode, tada bi došlo do primene institute podeljene odgovornosti.
Dakle, u svakom konkretnom slučaju, na primeru saobraćajnih nezgoda, bez obzira na postojanje utvrđene krivice vozača motornog vozila, sud je u parnici za naknadu štete dužan da utvrđuje i ponašanje pešaka, te ukoliko utvrdi da postoje i njegovi propusti, koji su doprineli nastanku saobraćajne nezgode, primeniće pravilo građanskog prava o srazmernom smanjenju naknade štete zbog podeljene odgovornosti, u kom slučaju je štetnik dužan da naknadi samo deo štete, srazmerno svom doprinosu u nastanku štetnih posledica.
Imajući u vidu napred izneto, iako je sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda, kojom je tuženi oglašen krivim, u parničnom postupku mogu se utvrđivati činjenice u pogledu okolnosti nastanka štete, koje uslovljavaju stepen krivice, radi eventualne primene pravnog pravila o podeljenoj odgovornosti.
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“Redakcija Profi Sistem Com-a.