Predmet zakona
Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru (u daljem tesktu: zakon) ili kako ga kolokvijalno nazivaju Zakon o solidarnom porezu, objavljen je u „Sl. glasniku RS“, br. 108/2013, stupio je na snagu 7. decembra 2013. god. a primenjuje se na sve isplate počev od 1. januara 2014. god.
Na početku, reći ćemo da se ne radi ni o kakvom porezu već o tehničkom umanjenju primanja nakon obračuna. Ovim zakonom uređuje se umanjenje neto zarade i neto drugih primanja zaposlenih, odnosno angažovanih lica u javnom sektoru Republike Srbije. Radi se ustvari o povraćaju u budžet sredstva koja se iz njega iz njega direktno ili indirektno isplaćuju, odnosno o nekoj vrsti kvazioporezivanja kod javnih preduzeća koja svoj prihod ostvaruju na tržištu.
Javni sektor Republike Srbije u smislu ovog zakona čine:
– direktni i indirektni budžetski korisnici Republike Srbije, autonomne pokrajine i lokalne samouprave,
– Narodna banka Srbije,
– sva pravna lica i subjekti čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno lokalna samouprava ili su pod kontrolom države, autonomne pokrajine i lokalne samouprave, kao što su: javne agencije, uključujući sve regulatorne i nadzorne institucije, komisije, zavode, fondove, savete i druge subjekte, svi organi i organizacije koji su osnovani zakonom, javna preduzeća i subjekti čiji je osnivač javno preduzeće,.
Zakonom je međutim predviđen izuzetak od primene, za privredna društva koja spadaju u javni sektor a koja istovremeno ispunjavaju sledeće uslove:
1) da od 1. januara 2010. godine nisu primila nijedan vid državne pomoći;
2) da u poslednjih pet godišnjih finansijskih izveštaja nisu iskazala gubitak;
3) da posluju u uslovima tržišne konkurencije sa privrednim društvima koja nisu u javnom sektoru Republike Srbije.
Ovime su direktno od umanjenja zarada izuzete najprofitabilnije organizacije kojima je dato da obavljaju neku javnu delatnost naplaćujući prihode od privatnog sektora.
Zaposleni, odnosno radno angažovani u javnom sektoru je lice koje je kod isplatioca prihoda svrstanog u javni sektor zasnovalo radni odnos, obavlja privremene i povremene poslove u skladu sa zakonom koji uređuje rad ili prima ugovorenu naknadu za rad na osnovu ugovora o delu, ugovora o dopunskom radu, ugovora o autorskom delu i slično, kao i postavljeno, imenovano, odnosno izabrano lice kod isplatioca prihoda. Ovde vidimo da se ne pravi nikakva razlika između lica koja su po bilo osnovu kom angažovana od strane isplatioca koji se svrstava u javni sektor.
Zarada zaposlenog u javnom sektoru obuhvata: zaradu, odnosno platu i naknadu zarade, osim za zaposlenog u javnom sektoru koji je upućen u inostranstvo radi obavljanja poslova za pravna lica – rezidente Republike za kojeg je zarada isplaćeni novčani iznos za izvršeni rad. Neto zarada zaposlenog u javnom sektoru je mesečni iznos zarade umanjene za porez na zarade obračunat u skladu sa zakonom koji uređuje porez na dohodak građana i doprinose za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju iz zarade. Drugo primanje zaposlenog u javnom sektoru je svaki prihod koji ostvaruje zaposleni u javnom sektoru od isplatioca prihoda kao ugovorenu naknadu za rad finansiranu iz sredstava tog isplatioca prihoda ili drugog lica iz javnog sektora, a koji se ne smatra zaradom u skladu sa ovim zakonom. Neto drugo primanje zaposlenog u javnom sektoru je iznos drugog primanja umanjenog za porez obračunat u skladu sa zakonom koji uređuje porez na dohodak građana i pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
Neto prihod zaposlenog u javnom sektoru je zbir neto zarade i neto drugog primanja ostvaren kod svih isplatilaca prihoda a umanjeni neto prihod zaposlenog u javnom sektoru je neto prihod pomnožen koeficijentima za umanjivanje propisanim ovim zakonom, na sledeći način:
1) neto prihod koji nije veći od 60.000 dinara mesečno množi se koeficijentom 1;
2) neto prihod veći od 60.000 dinara mesečno a koji nije veći od 100.000 dinara mesečno, množi se koeficijentom 1 koji se primenjuje na iznos koji nije veći od 60.000 dinara mesečno i koeficijentom 0,8 koji se primenjuje na iznos neto prihoda koji je veći od 60.000 dinara do iznosa koji nije veći od 100.000 dinara mesečno;
3) neto prihod veći od 100.000 dinara mesečno množi se koeficijentom 1 na iznos koji nije veći od 60.000 dinara mesečno, koeficijentom 0,8 koji se primenjuje na iznos neto prihoda koji je veći od 60.000 dinara do iznosa neto prihoda koji nije veći od 100.000 dinara mesečno i koeficijentom 0,75 koji se primenjuje na iznos neto prihoda preko 100.000 dinara mesečno.
Konkretno za primanja između 60.000 i 100.000 dinara mesečno umanjenje je 20% na iznos preko 60.000 din., a za primanja preko 100.000 din. umanjenje je 20% na iznos od 40.000 (razlika od 60.000 do 100.000) i 25% na iznos preko 100.000 din.
Razlika za uplatu neto prihoda je javni prihod budžeta Republike Srbije i to je razlika između neto prihoda i umanjenog neto prihoda zaposlenog u javnom sektoru. Isplatilac prihoda dužan je da obračuna, obustavi i uplati na račun budžeta Republike Srbije zbir razlika za uplatu obračunatih za svako lice zaposleno u javnom sektoru istoga dana kada ovim licima isplaćuje umanjeni neto prihod. Kontrolu umanjenja neto prihoda i uplatu tih sredstva vrši Poreska uprava i nalaže konkretne postupke u vezi toga.
Način umanjivanja kao i uplate, bliže je uređen Pravilnikom o načinu umanjivanja neto prihoda zaposlenog u javnom sektoru (“Sl. glasnik RS”, broj 115/2013 i 8/2014). Po odredbama ovog pravilnika umanjivanje neto prihoda zaposlenog u javnom sektoru odnosi se na umanjivanje iznosa koji čini zbir neto zarade i neto drugih primanja isplaćenih u mesecu od isplatioca prihoda u javnom. Ukoliko se zarada ili drugo primanje isplaćuje u jednom mesecu u više delova za isti mesec, odnosno za različite mesece, umanjivanje se vrši najkasnije pri poslednjoj isplati u tom mesecu, za sve isplate izvršene u tom mesecu. Ako zaposleni istovremeno ostvaruje zaradu i drugo primanje kod istog isplatioca prihoda, umanjivanje neto zarade i neto drugog primanja vrši se posebno za neto zaradu a posebno za neto drugo primanje.
Reći ćemo da su predviđene i novčane kazne za prekršaje u vezi sa ovim, za isplatiloce prihoda i odgovorna lica kod isplatioca, kao i za fizička lica.
Problemi pri obračunu
Prvo i osnovno, nijedan propis ne postoji sam za sebe nego egzistra i proizvodi dejstvo u okviru nekog sistema. Taj sistem čine propisi, koji predstavjaju neke norme ponašanja, odnosno prava i obaveze koje propisuje i sankcioniše (stara se o njihovoj primeni i poštovanju) neka vlast (država u ovom slučaju). Zakoni su osnovni akti koji definišu taj sistem kome Ustav daje okvir, a zakoni mogu biti opšti (ili krovni – sistemski kako vole da ih nazvaju) i posebni (lex specialis) koji u zadatom okviru regulišu pojedine situacije. Podzakonski akti (uredbe, pravilnici itd.) se donose sa ciljem razrade i izvršenja odredbi zakona, čiji su podzakonski akt i po logici stvari moraju biti u skladu sa njim. Osim precizno određenog datuma od kada se primenjuje, propis mora biti jasan i njegove odredbe moguće za primenu u praksi. Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru je po svojoj biti lex specialis, jer ima primenu ograničenu na javni sektor. U vezi s ovim zakonom postoji niz konkretnih problema (tehničke prirode) pri obračunu umanjenja i uplati u budžet na koje smo hteli da ukažemo ovim komentarom.
Već smo rekli da se ne pravi nikakva razlika između lica koja su po bilo osnovu kom angažovana od strane isplatioca koji se svrstava u javni sektor, što će u praksi prouzrokovati brojne probleme. Recimo, u slučaju kada pozorište angažuje scenografa ili kostimografa za određenu predstavu, autorski honorar preko 60.000,00 dinara a koji je već oporezovan (porezom na dohodak), umanjiće se dodatno.
Zakon barata terminom “mesečni neto prihod” i kaže da je predmet umanjenja neto prihod veći od 60.000 dinara mesečno, na način definisan napred. Nigde se ne kaže da je to prihod za određeni mesec, već se (ovako kako je napisano) radi o ukupnom prihodu isplaćenom u jednom mesecu. Na taj način će lica koja zbirno prime vise od 60.000 din. (recimo dve ili tri zakasnele zarade od po 30.000 din., naknade za bolovanja i porodiljsko odusutvo i sl.) biti neopravdano oštećena.
Zakon dalje daje definiciju da je neto prihod zaposlenog u javnom sektoru zbir neto zarade i neto drugog primanja ostvaren kod svih isplatilaca prihoda a umanjeni neto prihod zaposlenog u javnom sektoru je neto prihod pomnožen koeficijentima za umanjivanje.
Sa druge strane, Pravilnik o načinu umanjivanja neto prihoda zaposlenog u javnom sektoru (“Sl. glasnik RS”, broj 115/2013 i 8/2014) , koji je donet na osnovu gore navedenog zakona a bliže uređuje način umanjivanja kao i uplate umanjenog neto prihoda u budžet, predviđa da ako zaposleni istovremeno ostvaruje zaradu i drugo primanje kod istog isplatioca prihoda, umanjivanje neto zarade i neto drugog primanja vrši se posebno za neto zaradu a posebno za neto drugo primanje.
Ono što praktično imamo je situacija da je podzakonski akt neusaglašen sa zakonom na osnovu kog je donet, a čiju bi primenu trebalo da precizira. Ima li većeg apsurda? Obračun umanjenja je nemoguć ako se želi ispoštovati i zakon i pravilnik. Generalno, zakon je stariji, ali apsurd ostaje. Po odredbama pravilnika u slučaju kada primanja zbirno prelaze propisane iznose a pojedinačno ne (recimo plata 30.000 din. a drugo primanje 35.000 din.) ne bi bilo umanjenja a po zakonu bi. Ili je možda namera zakonodavca (koliko god apsurdno to bilo) bila da se za osnov umanjenja uzima u obzir zbirni iznos ali odbici da se računaju posebno? Čak i da se tako htelo (u šta sumnjamo), morala se propisati metodologija za obračun procenta odbitka od zarade i od naknade u nekoj vrsti razmere.
Dalji problem je i odredba zakona da je neto prihod zaposlenog u javnom sektoru je zbir neto zarade i neto drugog primanja ostvaren kod svih isplatilaca prihoda. Kako je upotrebljena odrednica “kod svih isplatilaca prihoda” ispada da se sabiraju svi neto prihodi (plate i druga primanja) koji se jednom licu isplaćuju od strane svih subjekata u javnom sektoru. Znači, ako je neko zaposlen pa uz to obavlja honorarne poslovne ili samo obavlja honorarne poslove za više subjekata iz javnog sektora, sabiraju se sva primanja i vrši umanjenje. Logično pitanje bi bilo, ko, na koji način i kako da sakupi podatke i obračuna to umanjenje. Da li bi to trebalo da radi Poreska uprava ispostavljanjem naloga tom fizičkom licu? Zašto bi recimo neki glumac koji u toku meseca honorarno igra predstave u više pozorišta bio dodatno oporezovan, iIli bilo koje drugo lice koje pruža neku uslugu javnom sektoru? Porez na plate i honorare se svakako plaća u trenutku isplate. Ovo praktično znači, da će oni koji rade više, biti više i “oporezovani”. Čini se pravičnim da ta odredba važi za one koji primaju naknade za članstvo u upravnim i nadzornim odborima, te raznim komisijama, regulatornim telima i slično, ali zašto bi se ovo odnosilo na one koji svoj mesečni prihod zarađuju svojim radom (obavljaju privremene i povremene poslove ili primaju ugovorenu naknadu za rad na osnovu ugovora o delu, ugovora o dopunskom radu, ugovora o autorskom delu i slično).
Na kraju pomenućemo da već postoji Zakon o utvrđivanju maksimalne zarade u javnom sektoru („Sl. glasnik RS“, broj 93/2012) koji se primenjuje od 29. septembra 2012. god. Ako već takav propis postoji, zašto se, recimo, nije išlo na izmene postojećeg ili donošenje novog zakona kojim bi se pored zarada obuhvatila sva primanja u javnom sektoru i bolje definisala ta materija? Ovako nam se čini da se radi dupli posao, što zahteva vreme i resurse (ljudske pre svega). Prvo se iz budžeta isplaćuju sredstva za isplatu prihoda u javnom sektoru pa se onda vrši obračun umanjenja i sredstva vraćaju u budžet. Propisivanjem jasnih pravila u vezi visine prihoda u javnom sektoru , i još važnije, osnova za njihovu isplatu, ne bi bilo ovog besmislenog kruga i dodatnog posla za sve.
Umesto zaključka, postavićemo pitanje, da li se ponovo radi o nedovoljno promišjenoj i brzopleto sporovedenoj ideji, bez dovoljno znanja koje se tiče pisanja propisa i poznavanja pravnog sistema Republike Srbije i bez usaglašavanja sa drugim propisima. O efektima, odnosno konkretnom prihodu za nećemo raspravljati. Želja je bila da ukažemo na neke probleme koji će se pojaviti u praksi, a koji su pre svega rezultat načina donošenja i pisanja propisa, odnosno neukosti njegovih tvoraca i nepoznavanja funkcionisanja pravnog sistema uopšte, a pogotovo domaćeg zakonodavstva.
