Zadržavanje osumnjičenog propisano je odredbama čl.294. Zakonika o krivičnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019).
Prema navedenim odredbama:
Lice uhapšeno u skladu sa članom 291. stav 1. i članom 292. stav 1. ovog zakonika, kao i osumnjičenog iz člana 289. st. 1. i 2. ovog zakonika, javni tužilac može izuzetno zadržati radi saslušanja najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv.
O zadržavanju, javni tužilac ili, po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan, donosi i uručuje rešenje. U rešenju moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja.
Protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova od dostavljanja rešenja. O žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od prijema žalbe. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
Osumnjičeni ima prava predviđena u članu 69. stav 1. ovog zakonika.
Osumnjičeni mora imati branioca čim organ postupka iz stava 2. ovog člana donese rešenje o zadržavanju. Ako osumnjičeni sam, u roku od četiri časa, ne obezbedi branioca, javni tužilac će mu ga obezbediti po službenoj dužnosti, po redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora.
U daljem izlaganju citiraćemo odredbe koje su usko vezane za primenu odredaba o zadržavanju osumnjičenog.
Naime, prema odredbama čl.291.st.1., čl.292.st.1. I čl.289.st.1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku:
Policijsko hapšenje
Član 291
Policija može neko lice uhapsiti ako postoji razlog za određivanje pritvora (član 211.), ali je dužna da takvo lice bez odlaganja sprovede nadležnom javnom tužiocu. Prilikom dovođenja, policija će javnom tužiocu predati izveštaj o razlozima i o vremenu hapšenja.
Hapšenje pri izvršenju krivičnog dela
Član 292
Svako može uhapsiti lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti.
Saslušanje osumnjičenog
Član 289
Kad policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku predviđene ovim zakonikom, može ga pozivati samo u svojstvu osumnjičenog. U pozivu će se osumnjičeni upozoriti da ima pravo da uzme branioca.
Ako policija u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužna je da ga odmah pouči o pravima iz člana 68. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika i o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju.
Takođe, citiraćemo i odredbu koja propisuje obaveznu odbranu za zadržano lice:
Obavezna odbrana
Član 74
Okrivljeni mora imati branioca:
3) ako je zadržan ili mu je zabranjeno da napušta stan ili je pritvoren – od lišenja slobode, pa do pravnosnažnosti rešenja o ukidanju mere.
Treba naglasiti da pravo na slobodu nekog lica predstavlja osetljivo pitanje, kako sa aspekta Ustava Republike Srbije, tako i sa aspekta mnogobrojnih povelja i konvencija, ali i nacionalnih zakona, pre svega Zakonika o krivičnom postupku.
Osumnjičeno lice može se zadržati po više zakonskih osnova, međutim predmet naše obrade je zadržavanje osumnjičenog u skladu sa navedenim odredbama Zakonika o krivčnom postupku.
U našem pravnom sistemu je, kako smo već naveli, moguće sprovesti po više zakonskih osnova: po odredbama ZKP, Zakona o policiji, Zakona o prekršajima i Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.
Zadržavanje osumnjičenog je vid lišenja slobode, pored hapšenja, zabrane napuštanja stana, pritvora i svakog drugog boravka u ustanovi koja se uračunava u pritvor. Ovom merom se ograničava sloboda nekog lica I ona se pod zakonskim uslovima može odrediti u predistražnom postupku.
Ako analiziramo zakonske odredbe, zaključujemo da se zadržavanje može odrediti prema četiri kategorije lica, i to prema:
-licu koje je uhapšeno, za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo;
-licu koje je zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti, koga može uhapsiti policija ili bilo koji građanin;
-lice koje je pozvano u svojstvu osumnjičenog od strane policije i koje se odazvalo tom pozivu policiji;
-licu koje je pozvano od strane policije u svojstvu građanina i koje se odazvalo takvom pozivu, ali se u toku prikupljanja obaveštenja počelo smatrati osumnjičenim.
Kao razlog za zadržavanje zakonodavac navodi radi saslušanja.
Dakle, zakonodavac ne traži da bude ispunjen nijedan osnov za određivanje pritvora, a dovoljno je samo da postoji osnova sumnje da je lice izvršilo krivično delo, što je vrlo diskutabilno rešenje.
Ako uporedimo zadržavanje i sam pritvor, tu nema nekih suštinskih razlika, te možemo reći da je zadržavanje u stvari pritvor, samo kroz drugu formu.
Ono što je problematično je sledeće rešenje zakonodavca. Naime, za hapštenje osumnjičenog, kao blažu meru zakonodavac zahteva viši stepen sumnje-osnovanu sumnju, što je nelogično ako imamo u vidu da je zadržavanje teža mera ograničenja slobode osumnjičenog.
U pravnoj teoriji koja kritikuje ovakvo zakonsko rešenje, predlaže se pojačanje materijalnog uslova za zadržavanje, ted se on upodobi sa osnovanom sumnjom, kao većim stepenom izvesnosti da je osumnjičeni učinio krivično delo.
Za razliku od ranijeg zakonskog rešenja, sada je javni tužilac izvorno ovlašćen da sprovede zadržavanje osumnjičenog lica. Naravno, to može poveriti policiji, što je u praksi najčešći slučaj.
U slučaju da policija donese rešenje o zadržavanju, to ne može učiniti bez odobrenja javnog tužioca.
Da bi zadržavanje bilo zakonito, mora da bude sprovedeno po određenim pravilima. Propisan je rok koliko zadržavanje osumnjičenog može najduže da traje i on iznosi 48 sati, računajući od momenta hapšenja ili odazivanja na poziv. Rešenje o zadržavanju se mora doneti i uručiti osumnjičenom najkasnije u roku od dva sata od momenta kada mu je saopšteno da je zadržan. Takođe, propisan je i sadržaj rešenja, ted a isto sadrži: delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja.
Propušteno je da se u okviru sadržaja rešenja propiše i pouka o pravnom sredstvu, odnosno mogućnost izjavljivanja žalbe.
Zakonodavac je propustio da precizira da li se u rešenju navode pritvorski osnovi, jer je to vrlo važno ukoliko se zadržavaju uhapšena lica, s obzirom da se lice može uhapsiti samo ukoliko postoji neki od razloga za određivanje pritvora.
U praksi možemo primetiti da rešenje o zadržavanju sadrži i pritvorske osnove koji su propisani članom 211. ZKP.
Postavilo se i pitanje da li je kod zadržavanja uhapšenog lica dovoljno navesti samo pritvorske osnove, ili je iste porebno i obrazložiti.
Prema stavu Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda: “Obrazloženje rešenja o zadržavanju donetog u smislu člana 294.st.1. ZKP, koje donosi javni tužilac, pored ostalih elemenata predviđenih u stavu 2., mora imati obrazložene i osnove za pritvor budući da je i policijsko hapšenje iz čl.291.st.1. ZKP kao jedan od osnova za donošenje ovog rešenja, moguće jedino ako postoje razlozi za određivanje pritvora”.
U praksi, najčešće rešenja o zadržavanju donosi policija uz odobrenje nadležnog javnog tužioca. U samom rešenju navode se pritvorski osnovi, ali bez njihovog obrazloženja.
Treba naglasiti da je propisano da osumnjičeni mora imati branioca čim organ postupka donese rešenje o zadržavanju.
Zadržano lice ima ista prava kao i uhapšeno lice.
Naime, prema odredbama čl.69. ZKP:
Uhapšeni, pored prava iz člana 68. stav 1. tač. 2) do 4) i tačka 6) i stav 2. ovog zakonika, ima pravo da:
1) odmah na jeziku koji razume bude obavešten o razlogu hapšenja;
2) pre nego što bude saslušan, ima sa braniocem poverljiv razgovor koji se nadzire samo gledanjem, a ne i slušanjem;
3) zahteva da bez odlaganja o hapšenju bude obavešten neko od članova njegove porodice ili drugo njemu blisko lice, kao i diplomatsko-konzularni predstavnik države čiji je državljanin, odnosno predstavnik ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera, ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva;
4) zahteva da ga bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi javni tužilac, odnosno sud.
Lice uhapšeno bez odluke suda, odnosno lice uhapšeno na osnovu odluke suda koje nije saslušano, mora biti bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, predato nadležnom sudiji za prethodni postupak ili ako se to ne dogodi, pušteno na slobodu.
Imajuću u vidu navedenu problematiku kod propisanog sadržaja rešenja o zadržavanju, Zaštitnik građana je još u toku 2017 godine otvorio kao sporno i pitanje nepropisivanja postojanja razloga javnog tužioca zbog kojih odlaže saslušanje osumnjičenog i određuje njegovo zadržavanje najduže 48 časova od časa njegovog hapšenja ili odazivanja na poziv. Naime, Zaštitnig građana je smatrao da bi odredbu člana 294. stava 2. Zakonika o krivičnom postupku trebalo dopuniti na taj način što bi se propisalo da razlozi zbog kojih je javni tužilac odložio saslušanje osumnjičenog i odredio njegovo zadržavanje najduže 48 časova od časa njegovog hapšenja ili odazivanja na poziv, budu navedeni kao obavezni deo rešenja o zadržavanju, stoji u Inicijativi za dopunu Zakonika o krivičnom postupku, koju je Zaštitnik građana podneo Vladi i Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Obrazlažuću ovaj svoj predlog, Zaštitnk građana je naveo da:
Iz (gramatičkog tumačenja) navedenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku proizlazi da uhapšeni i osumnjičeni može biti zadržan radi saslušanja samo izuzetno, da zadržavanje može trajati najduže 48 časova od časa lišenja slobode, da o zadržavanju u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan mora biti doneto rešenje, ali da rešenje o zadržavanju kojim se lice lišava slobode ne mora da sadrži razloge za odlaganje saslušanja najduže 48 časova.
Kontrolišući zakonitost i pravilnost rada Ministarstva unutrašnjih poslova, Zaštitnik građana je u dosadašnjem radu uočio da rešenja o zadržavanju osumnjičenog najduže 48 časova od časa lišenja slobode, koja ovlašćena službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova donose po odobrenju javnog tužioca u predistražnom postupku, ne sadrže razloge zbog kojih je potrebno zadržati osumnjičenog, odnosno izuzetno odložiti njegovo saslušanje najduže do 48 časova, uz pojavu da do momenta saslušanja osumnjičenog nije sprovedena ni jedna druga predistražna radnja.
Članom 20. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 98/2006) propisano je da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, a da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.
Članom 11. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka konvencije propisano je da svaka država članica vrši sistematski nadzor nad pravilima, uputstvima, metodama i praksom saslušanja i nad odredbama u vezi sa čuvanjem i postupanjem na bilo koji način sa uhapšenim, pritvorenim ili zatvorenim licima na nekoj teritoriji pod njenom jurisdikcijom, a radi sprečavanja svakog slučaja torture.
Principom 11. Principa UN za zaštitu svih lica u bilo kojoj formi lišenja slobode ili zatvaranja (Principles for the Protection of All Persons under Any Form of Detention or Imprisonment, A/RES/43/173, 76th plenary meeting, 9 December 1988) postavljen je standard da lice neće biti lišeno slobode a da mu se ne pruži stvarna mogućnost da bude odmah saslušano pred sudskim ili drugim organom.
U skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, policija je dužna da uhapšenog, bez odlaganja, sprovede javnom tužiocu uz predaju izveštaja o razlozima i vremenu hapšenja. Javni tužilac bi potom trebalo, po pravilu, da odmah sasluša uhapšenog i odluči da li će ga pustiti na slobodu ili će sudiji za prethodni postupak predložiti određivanje pritvora, ili će, izuzetno, odložiti saslušanje i osumnjičenog zadržati, do saslušanja, najduže 48 časova od časa hapšenja.
Odluka javnog tužioca da odredi zadržavanje osumnjičenog najduže 48 časova predstavlja odluku o ograničenju Ustavom garantovanog prava na slobodu i bezbednost, odnosno odluku o lišavanju slobode. U skladu sa Ustavom, javni tužilac je prilikom donošenja odluke o ograničenju prava na slobodu i bezbednost osumnjičenog, njegovim zadržavanjem najduže 48 časova od časa lišenja slobode, dužan da vodi računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava. Sledstveno tome, svako zadržavanje osumnjičenog koje – sa stanovišta obima i svrhe – nije neophodno, predstavlja nedozvoljeno ograničavanje, odnosno kršenje prava građana.
Kako bi se obezbedilo da se ovlašćenja organa gonjenja koja obuhvataju lišenje slobode u predistražnom postupku primenjuju – shodno Ustavu i Zakoniku o krivičnom postupku – restriktivno, svaka odluka o lišenju slobode trebalo bi da bude obrazložena, odnosno da sadrži svrhu, kao materijalnopravni razlog, ograničenja prava na slobodu i bezbednost nekog lica. Zbog toga, a imajući u vidu sadržinu rešenja o zadržavanju u koja je Zaštitnik građana imao uvid, koja su ovlašćena službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova donosila po odobrenju javnih tužilaca, Zaštitnik građana smatra da bi odredbu člana 294. stava 2. Zakonika o krivičnom postupku trebalo dopuniti na taj način što bi se propisalo da razlozi zbog kojih je javni tužilac odložio saslušanje osumnjičenog i odredio njegovo zadržavanje najduže 48 časova od časa njegovog hapšenja ili odazivanja na poziv, budu navedeni kao obavezni deo rešenja o zadržavanju.
Dopuna odredbe člana 294. stava 2. Zakonika o krivičnom postupku na način da se propiše da rešenje o zadržavanju osumnjičenog obavezno sadrži i razloge koji opravdavaju odlaganje njegovog saslušanja, najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv, doprinela bi boljoj zaštiti prava građana od arbitrarnog lišavanja slobode u predistražnom postupku i jačanju poverenja građana u rad nadležnih organa.
Izvor: Izvodi iz zakona su preuzeti iz programa „Propis Soft“ –Redakcija Profi Sistem Com.