Nedozvoljena trgovina kao krivično delo propisana je odredbom čl 235 Krivičnog zakonika (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019).
Prema toj odredbi:
(1)Ko nemajući ovlašćenje za trgovinu, nabavi robu ili druge predmete u većoj vrednosti u svrhu prodaje, ili ko se neovlašćeno i u većem obimu bavi trgovinom ili posredovanjem u trgovini ili se bavi zastupanjem organizacija u unutrašnjem ili spoljnotrgovinskom prometu robe i usluga,
kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.
(2)Ko se bavi prodajom robe čiju je proizvodnju neovlašćeno organizovao,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(3)Kaznom iz stava 2. ovog člana kazniće se i ko neovlašćeno prodaje, kupuje ili vrši razmenu robe ili predmeta čiji je promet zabranjen ili ograničen.
(4)Ako je učinilac dela iz st. 1. do 3. ovog člana organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika ili je pribavio imovinsku korist koja prelazi iznos od četristopedeset hiljada dinara,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Prema definiciji osnovnog,dva teža i jednog najtežeg oblika ovog krivičnog dela, jasno je da isto ima za cilj zaštitu trgovine kao privredne delatonosti.
Pojam i vrste trgovine određeni su odredbom čl.10 Zakona o trgovini (“Sl. glasnik RS”, br. 52/2019).
Prema toj odredbi:
Trgovina je privredna delatnost koja predstavlja skup poslovnih aktivnosti u vezi sa nabavkom i prodajom robe, kao i pružanje usluga sa ciljem ostvarivanja dobiti.
Trgovina se obavlja kao:
1) trgovina na veliko i
2) trgovina na malo i pružanje usluga potrošačima.
U prvom stavu definicije krivičnog dela postoje tri alternativno postavljene radnje izvršenja osnovnog oblika:
- nabavi robu ili druge predmete u većoj vrednosti u svrhu prodaje;
- neovlašćeno i u većem obimu bavi trgovinom ili posredovanjem u trgovini;
- bavi zastupanjem organizacija u unutrašnjem ili spoljnotrgovinskom prometu robe i usluga.
Za izvršenje prve radnje potrebno je da učinilac nabavi robu ili druge predmete, ali u većoj vrednosti u svrhu prodaje. Pitanje je koliko iznosti veća vrednost. Prema ranijem pravnom shvatanju to je vrednost od trista hiljada dinara. Naravno, potrebno je da je roba u toj vrednosti i faktički nabavljena.
Prema interpretativnoj odredbi čl.3 st.1 tač.2 Zakona o trgovini:
Roba je proizvod ljudskog rada u materijalnom ili nematerijalnom obliku namenjen prodaji na tržištu, kao i voda, gas i električna energija kada se prodaju po unapred određenoj količini.
Za drugu porpisanu radnju izvršenja krivičnog dela potrebno je da se učinilac u većem obimu bavi trgovinom ili posredovanjem u trgovini, dok je za treću alternativno propisanu radnju izvršenja ovog krivičnog dela potrebno da je bavljenje zastupanjem organizacija u unutrašnjem ili spoljnotrgovinskom prometu robe i usluga. Bavljenje se može definisati kao kontinuirana delatnost, dakle više radnji.
Ono što povezuje sva tri oblika izvršenja je da se to čini neovlašćeno-bez dozvole nadležnog organa. Ta neovlaćenost, tj. neposedovanje dozvole za trgovinu, ceni se u vreme preduzimanja navedenih radnji. Značajno je i to da se dozvola mora odnositi na delatnost i robu koja je predmet trgovine.
Zakon kao objekat radnje određuje robu i druge predmete.
Delo se može učiniti samo sa umišljajem, a za nabavljanje robe u svrhu prodaje traži se i postojanje namere da se roba proda.
Prvi teži oblik krivičnog dela postoji ako se učinilac bavi prodajom robe čiju je proizvodnju neovlašćeno organizovao.
Drugi teži oblik postoji ukoliko učinilac neovlašćeno prodaje, kupuje ili vrši razmenu robe ili predmeta čiji je promet zabranjen ili ograničen. Zabranjenost i ograničenost prometa propisana je odgovarajućim odredbama drugih zakona, što ovom težem obliku daje blankentni karakter.
Najteži oblik ovog krivičnog dela postoji kada je učinilac dela organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika ili je pribavio imovinsku korist koja prelazi iznos od četristopedeset hiljada dinara. Treba primetiti da zakonodavac upotrebljava izraz “mreža”, što dovodi do zaključka da je potrebno postojanje više lica, da dva lica nisu dovoljna.
U odnosu na pribavljenu imovinsku korist treba imati u vidu da ista podrazumeva iznos koji se dobija tako što se od iznosa za koji se prodaje roba trebaju odbiti troškovi koje ima učinilac u smislu nabavke robe, održavanja, skladištenja i dr.
Za krivično delo je predviđeno je obavezno oduzimanje robe i predmeta nedozvoljene trgovine. Postavilo se pitanje pravne prirode ove mere. Naime, da li se radi o meri oduzimanja imovinske koristi ili o meri oduzimanja predmeta. Očigledno je da se radi o meri bezbednosti oduzimanja predmeta koja je propisana odredbom čl.87 Krivičnog zakonika.
Prema toj odredbi:
1) Mera bezbednosti oduzimanja predmeta može se odrediti u pogledu predmeta koji je bio namenjen ili upotrebljen za izvršenje krivičnog dela ili je nastao izvršenjem krivičnog dela, kad postoji opasnost da će se određeni predmet ponovo upotrebiti za izvršenje krivičnog dela, ili kad je radi zaštite opšte bezbednosti ili iz moralnih razloga oduzimanje predmeta neophodno.
(2) Primena ove mere bezbednosti ne utiče na pravo trećih lica na naknadu štete zbog oduzimanja predmeta prema izvršiocu krivičnog dela.
Oduzimanje imovinske koristi propisano je odrebama čl.91-93. Krivičnog zakonik:
(1) Niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom.
- Korist iz stava 1. ovog člana oduzeće se, pod uslovima predviđenim ovim zakonikom i sudskom odlukom kojom je utvrđeno izvršenje krivičnog dela.Uslovi i način oduzimanja imovinske koristi
(1) Od učinioca će se oduzeti novac, predmeti od vrednosti i svaka druga imovinska korist koji su pribavljeni krivičnim delom, a ako oduzimanje nije moguće učinilac će se obavezati da preda u zamenu drugu imovinsku korist koja odgovara vrednosti imovine pribavljene izvršenjem krivičnog dela ili proistekle iz krivičnog dela ili plati novčani iznos koji odgovara pribavljenoj imovinskoj koristi.
(2) Imovinska korist pribavljena krivičnim delom oduzeće se i od pravnog ili fizičkog lica na koja je prenesena bez naknade ili uz naknadu koja očigledno ne odgovara stvarnoj vrednosti.
(1) Ako je u krivičnom postupku usvojen imovinskopravni zahtev oštećenog, sud će izreći oduzimanje imovinske koristi samo ukoliko ona prelazi dosuđeni imovinskopravni zahtev oštećenog u tom iznosu.
(2) Oštećeni koji je u krivičnom postupku u pogledu svog imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu može tražiti da se namiri iz oduzete imovinske koristi, ako pokrene parnicu u roku od šest meseci od dana pravnosnažnosti odluke kojom je upućen na parnicu.
(3) Oštećeni koji u krivičnom postupku nije podneo imovinskopravni zahtev može zahtevati namirenje iz oduzete imovinske koristi, ako je radi utvrđivanja svog zahteva pokrenuo parnicu u roku od tri meseca od dana saznanja za presudu kojom je izrečeno oduzimanje imovinske koristi, a najdalje u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti odluke o oduzimanju imovinske koristi.
(4) U slučajevima iz st. 2. i 3. ovog člana oštećeni mora u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke kojom je usvojen njegov imovinskopravni zahtev zatražiti namirenje iz oduzete imovinske koristi.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.