Radna grupa eksperata koju je okupila nevladina organizacija Astra, a koja se bavi izmenama postojećih zakona radi unapređenja položaja žrtava nasilja, uputila je početkom jula inicijativu Ministarstvu pravde za izmene Zakona o krivičnom postupku.
Gordana Jekić Bradajić, zamenica apelacionog tužioca u Beogradu i jedna od učesnica radne grupe, u razgovoru za Danas Pravo objašnjava da se ključne promene odnose na uspostavljanje jasne razlike između termina oštećeni i žrtva, unapređenje obaveštenosti žrtve o njenim pravima i toku postupka, kao i na odlučivanje o nadoknadi nematerijalne štete žrtvama u krivičnom postupku.
Naša država je potpisala Konvenciju o sprečavanju nasilja nad ženama, koja garantuje nadoknadu nematerijalne štete žrtvama nasilja, ali je istovremeno i stavila rezerve na članove koji regulišu isplatu kompenzacije. Isto je i sa Konvencijom za borbu protiv trgovine ljudima. Pri tome, treba imati na umu da su u 90 odsto slučajeva žrtve nasilja žene i deca, dakle, najranjivija kategorija, i država je ta koja treba i mora da ih zaštiti, kaže Jekić Bradajić.
Ipak, za početak, kako ističe naša sagovornica, treba uvesti jasnu razliku između termina žrtve i oštećeni jer naš zakon ne poznaje reč žrtva i govori jedino o oštećenim licima.
Oštećeni je lice čije je lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo krivičnim delom, a žrtva je lice koje trpi fizičke i duševne posledice ili bitnu povredu osnovnih sloboda i prava, naglašava Jekić Bradajić.
Insistiranje na jasnoj razlici u zakonu između dva termina nije stvar formalnosti, već odražava dublji odnos koji država zauzima prema žrtvama nasilja i način na koji (ne)štiti njihova prava. U tom kontekstu podjednako je bitno da zakon nedvosmisleno obezbedi mogućnost žrtvi da bude obaveštena o svojim pravima i toku samog postupka, što trenutno nije slučaj. Naime, izveštaji nevladinih organizacija koje su pratile suđenja za trgovinu ljudima pokazuju alarmantne podatke da su osnovna prava žrtava, počev od prava na zaštitu privatnosti i sigurnost, do informisanja o mogućnosti da podnose imovinsko-pravni zahtev za nadoknadu štete, ugrožena.
Jekić Bradajić objašnjava da iako tužilac treba da obavesti žrtvu o tome da može da podnese zahtev za nadoknadu štete, u praksi to nije uvek slučaj. Kako žrtva „ni ne može da traži nešto što ne zna ni da joj pripada“, potrebno je obavezati pravosudne organe da žrtvi uvek jasno objasne sve zakonske mogućnosti koje joj stoje na raspolaganju.
Problem, međutim, predstavlja i činjenica da čak i kada žrtva podnese zahtev za nadoknadu nematerijalne štete, krivične sudije izbegavaju da odlučuju o njemu i upućuju žrtvu na parnicu. Iz tog razloga, po rečima naše sagovornice, predložene izmene ZKP treba da obavežu sudije da u krivičnom postupku odlučuju bar o nadoknadi nematerijalne štete kako bi se žrtva poštedela psihološki i materijalno iscrpljujuće parnice.
Osnovna ideja jeste da se žrtvama obezbedi efikasan sistem nadoknade u toku samog krivičnog postupka. Istovremeno, predložene izmene ne isključuju parnicu koju žrtva može da pokrene ako je nezadovoljna odlukom krivičnog sudije, kaže Jekić Bradajić.
Takođe, ovakve izmene dale bi polazište da se razmišlja o osnivanju fonda za nadoknadu štete žrtvama nasija.
Ideja o osnivanju fonda postoji još od 2009. i on je zamišljen tako da žrtva ima što manje kontakta sa pravosudnim organima kako ne bi morala iznova i iznova da prepričava traumatična iskustva i izlaže se sekundarnoj viktimizaciji, naglašava naša sagovornica.
Ona dalje objašnjava da su prednosti ovakvog tela mnogostruke – od činjenice da bi pravo na nadoknadu imale i neposredne i posredne žrtve, do toga da bi žrtva dobijala nadoknadu i u slučajevima kada se počiniocu ne može ući u trag ili kad je on nepoznat.
Naša zamisao je bila da se uspostavi posebna komisija u okviru fonda koja bi odlučivala o visini nadoknade. Žrtva bi popunjavala formular koji bi bio dostupan od policije do centara za socijalni rad i sa ostalom potrebnom dokumentacijom dostavljala sve to fondu. Tada bi Komisija na osnovu prethodno definisanih kriterijuma donosila odluku o visini nadoknade.
Navodeći načine na koje bi fond mogao da se finansira, Jekić Bradajić ističe da su izvori sredstava brojni: prodaja imovine oduzete po Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, sredstva od tužilačkog oportuniteta, novčane kazne, pa čak i donacije.
Finansiranje
Naša država jeste siromašna, ali kad pogledate na koliko se procenjuje do sada oduzeta imovina, vidite da nije nerealno očekivati da se deo novca odvoji za fond. Ako je jedna Holandija, u kojoj je broj žrtava, npr. trgovine ljudima mnogo veći, isplatila na ime štete žrtvama prošle godine oko tri miliona evra, jasno je da u Srbiji, gde je taj broj daleko manji, to ne bi zahtevalo puno novca, navodi Jekić Bradajić, ističući na kraju da „ko hoće nađe način, a ko neće – traži izgovore“.
Izvor:Danas.