Trebalo bi onaj ko ih je na neki način izazvao, zbog čijih aktivnosti je do postupka i troškova došlo.Ali, prema sudijama Prekršajnog apelacionog suda (u daljem tekstu: Sud), okrivljeni će snositi svoje troškove, i kada nije kriv, čak i kada je okrivljen za nešto što uopšte nije prekršaj.
Ovaj i povezani tekstovi su ekstrakti iz stručnog komentara „ Da li neosnovano okrivljeni uvek može da naplati svoje troškove?”, objavljenog u časopisu Advokatska kancelarija br. 128, april 2025. god.
U tekstu „Zašto neosnovano okrivljeni ne može uvek da naplati svoje troškove?“ sam objasnio šta je bio konkretan povod za taj i povezane komentare, citirao šta je Sud rekao, te pojasnio osnovne postavke. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde. Ukratko, Sud kažeda okrivljenom ne pripadaju troškovi postupka u situaciji kada je zahtev za sudsko odlučivanje odbačen iz razloga skrivljenih od strane izdavaoca prekršajnog naloga.
U „Kada se odbacuje zahtev za sudsko odlučivanje o prekršajnom nalogu?“ sam razmotrio pokretanje postupka pred prekršajnim sudom i situacije u kojima neće biti sudskog postupka po prekršajnom nalogu.
Ovde ću se baviti troškovima prekršajnog postupka, i time gde Sud greši.
1. Šta spada u troškove prekršajnog postupka?
Troškovi prekršajnog postupka uređeni su Glavom XVI Zakona o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, broj 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP. Šta obuhvataju troškovi postupka objašnjeno je članom 140. ZOP, prema kome, troškovi prekršajnog postupka su izdaci učinjeni povodom vođenja istog, od njegovog pokretanja do završetka, a obuhvataju:
1) troškove za svedoke i veštake;
2) troškove uviđaja;
3) troškove prevoza okrivljenog;
4) izdatke za dovođenje okrivljenog;
5) prevozne i putne troškove službenih lica;
6) nužne izdatke oštećenog kao podnosioca zahteva, odnosno njegovog zakonskog zastupnika i nagradu i nužnu izdatke njegovog punomoćnika;
7) nagradu i nužne izdatke branioca;
8) troškove prevođenja i tumačenja;
9) paušalni iznos;
10) troškove izvršenja.
2. Ko plaća troškove prekršajnog postupka?
Obaveza plaćanja troškova uređena je članom 141. ZOP. Pa tako, troškovi prekršajnog postupka padaju na teret lica koje je oglašeno odgovornim za prekršaj, a kada je postupak obustavljen ili je okrivljeni oslobođen odgovornosti troškove snosi sud, osim ako je prekršajni postupak obustavljen zbog odustanka oštećenog od podnetog zahteva ili je okrivljeni oslobođen odgovornosti usled neosnovanog zahteva, kada troškove postupka snosi oštećeni. Sud neće snositi troškove prekršajnog postupka ni ukoliko je postupak obustavljen usled vođenja krivičnog postupka za krivično delo koje obuhvata obeležja prekršaja u kome je okrivljeni oglašen krivim.
Prema članu 142. ZOP, u odluci o troškovima će se navesti ko snosi troškove prekršajnog postupka, u kom iznosu i u kom roku je dužan da ih plati.
I suštinski, u slučaju koji razmatramo, kada je odbačen zahtev za pokretanje postupka usled krivice izdavaoca prekršajnog naloga, jedini troškovi koji se mogu pojaviti i priznati okrivljenom su nagrada i nužni izdaci branioca, ukoliko je isti bio angažovan. Jer, ostali troškovi su već unapred pali na teret drugog ili nisu realno ni nastali. A troškovi prevođenja i tumačenja, koji nastanu primenom odredaba propisa kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisama, odnosno tumačenja gluvima, slepima i nemima, padaju na teret suda koji vodi postupak, u skladu sa članom 146. ZOP.
Ovde je važno da član 148. ZOP predviđa da se pravila o naknadi troškova u krivičnom postupku shodno primenjuju u prekršajnom postupku. A najvažnije je da član 99. ZOP kaže da, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno, na prekršajni postupak shodno se primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) – u daljem tekstu ZKP.
A šta kaže ZKP? Prema članu 261. ZKP, troškovi krivičnog postupka su izdaci učinjeni povodom postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka, koji obuhvataju manje-više (samo preciznije nabrojano) sve ono što i troškovi prekršajnog postupka. Ali, po ZKP, skrivljeni troškovi su posebno uređeni, pa tako prema članu 263. istog zakona, okrivljeni (kao i oštećeni, privatni tužilac, branilac, zakonski zastupnik, punomoćnik, svedok, veštak, stručni savetnik, prevodilac, tumač i stručno lice), bez obzira na ishod krivičnog postupka, snosi troškove svog dovođenja, odlaganja dokazne radnje ili glavnog pretresa i druge troškove postupka koje su prouzrokovani njegovom krivicom, kao i odgovarajući deo paušalnog iznosa.
Naknada troškova iz budžetskih sredstava i na teret drugih lica uređena je članom 265. ZKP, pa tako, kad se krivični postupak obustavi ili se optužba odbije ili se okrivljeni oslobodi od optužbe, neki troškovi krivičnog postupka, nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca i punomoćnika, kao i nagrada veštaka i stručnog savetnika, padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Ovde je najbitnije sledeće. Padati na teret nekog, znači da će od strane tog nekog troškovi biti naknađeni onome ko ih je unapred, odnosno u toku postupka snosio, a nije kriv za njihov nastanak.
3. Zašto troškove postupka snosi onaj ko ih je izazvao?
Po opštem pravilu, izdatak snosi onaj ko ga je izazvao, na bilo koji način, zbog čije je aktvnosti (ili izostanka iste) neki izdatak nastao. Onaj ko nije oglašen krivim ne može snositi nikakve troškove niti trpeti bilo kakvu štetu. Čak i da je okrivljeno zaista napravilo neki prekršaj, odgovornost za pravilno sprovođenje postupka (a time i za prouzrokovane troškove) je na izdavaocu prekršajnog naloga. Pogotovo u situacijama kada prekršaj ne postoji, kada radnja o kojoj je reč nije prekršaj. I šta ako je lice koje apsolutno nije odgovorno po zakonu angažuje advokata, a sud rešenjem odbaci zahtev za pokretanje postupka jer izdavalac prekršajnog naloga ne poznaje zakon? Snosiće troškove iako a to nema nikakvog osnova? U svojoj praksi imao sam desetine slučajeva, kada su komunalni milicionari i saobraćajni policajci izdavali prekršajne naloge za nepropisno parkiranje vozila na mestima gde je to apsolutno dozvoljeno. Štaviše, imao sam jedan slučaj da je nalog napisan čoveku koji je automobil parkirao ispred svoje kuće, na površini koja pripada njegovom placu a koju je predvideo da služi kao parking. Pa su revnosni pripadnici komunalne milicije izdali prekršajni nalog ne proverivši o kakvoj površini je reč, jer se ista prostire uz ulicu a van ograđenog dvorišta. Zašto bi taj čovek snosio bilo kakav trošak? Gde je tu pravda?
Inače, mene jedino zanima gde je Sud (sudije istog) pročitao ono što je interpretirao u svom shvatanju? Koja odredba ZOP ili bilo kog drugog propisa upućuje na ono što je Sud zaključio? Iako nema posebe odredbe o tome, situacija kada je zahtev za pokretanje prekršajnog postupka odbačen izjednačava se sa situacijama kada je postupak obustavljen ili je okrivljeni oslobođen odgovornosti, jer nemamo lice koje je pravonsažno oglašeno krivim. I šta tu Sudu nije jasno?
U slučaju odbacivanja zahteva za sudsko odlučivanje o izdatom nalogu iz razloga za koje je odgovoran okrivljeni – lice protiv koga je nalog izdat, a isti ni po logici stvari a ni po propisima nema pravo na naknadu troškova, jer sam ih je skrivio. A gore navedene odredbe su jasne.
A neko čiji rad je veoma često meta mojih kritika, najviša sudska instanca u našoj zemlji (sada znana kao Vrhovni sud) – u vreme donošenja presude Vrhovni kasacioni sud (u daljem tekstu: VKS), u obrazloženju presude Przz 63/2018 od 24. januara 2019. god. smatra (citat):
“[…] Presudom Prekršajnog suda u Vranju, Odeljenja u Surdulici, 8 Pr 7256/16 od 13.09.2018. godine okrivljeni […] je oslobođen odgovornosti da je učinio prekršaj iz člana 46. stav 1. tačka 12. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, jer delo za koje se okrivljeni tereti po propisu nije prekršaj. Drugim stavom dispozitiva odlučeno je da troškove prekršajnog postupka snosi oštećeni […]. Postupajući po žalbi oštećenog, Prekršajni apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje u Nišu, je presudom II-209 Prž 21198/18 od 04.10.2018. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.
[…] Republički javni tužilac je podigao zahtev za zaštitu zakonitosti u delu odluke o troškovima, […] Kako iz sprovedenog prekršajnog postupka ne proizlazi da je okrivljeni oslobođen odgovornosti usled neosnovanog zahteva, a ni oštećeni nije odustao od zahteva, kako je to propisano stavom 3. člana 141. Zakona o prekršajima, Republički javni tužilac nalazi da odluka prvostepenog prekršajnog suda nema razloga za primenu stava 3. člana 141. Zakona o prekršajima, a da su dati razlozi potpuno nejasni. Smatra da odgovornost za vođenje neosnovanog prekršajnog postupka ne može da se prevali na teret oštećenog, pa predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev usvoji i preinači odluku o troškovima iz pobijanih presuda, te odluči da troškovi prekršajnog postupka padaju na teret prvostepenog suda.
[…] po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 141. stav 3. Zakona o prekršajima, jer oštećeni […], kao podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, nije prouzrokovao troškove postupka u smislu navedene zakonske odredbe, već je troškove postupka prouzrokovao prvostepeni sud donošenjem rešenja kojim je pokrenut prekršajni postupak. […]“.
Eto, VKS ide korak dalje i krivi sud koji nije unapred odbacio zahetev za vođenje postupka, ali, ono što ni VKS ne kaže je da bi okrivljeni trebalo da snosi bilo kakve troškove kada je odgovornost na nekom drugom.
4. Umesto zaključka
Dakle, troškovi okrivljenog koji nije osuđen moraju biti naknađeni. Jedina anomalija u našem pravosudnom sistemu je apsolutno odsustvo odgovornosti podnosilaca zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka odnosno izdavaoca prekršajnih naloga. Jer, oni ne trpe nikakve posledice, njihove greške plaćaju drugi (sud, odnosno svi građani, jer ta sredstva dolaze iz budžeta). Kad bi morali da naknađuju troškove neosnovano pokrenutih postupaka, pazili bi šta rade, a time bi sigurno rasteretili i prekršajne sudove.
A čak i da je ZOP napisan tako da okrivljeni zaista nema pravo na troškove u konkretnom slučaju (što sam pokazao da nije tako), da li to treba prihvatiti zdravo za gotovo? Jer, ovde pričamo o nekome, ko formalno nije kriv ni za šta, a pretrpeo je neku štetu. Ovakvim stavovima Sud u stvari poručuje svima da se ne obraćaju prekršajnim sudovima, jer će ih to svakako koštati, čak i kada su u pravu. Pa zato bolje da plate kaznu po nalogu, nego troškove advokata koji su obično veći, bar kod većine prekršajnih kazni za fizička lica. Ponavljam pitanje, gde je tu pravda čijem ostvarenju sudovi služe?
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.