Nisu svi ljudi pošteni i odgovorni, mnogo je više onih koji su spremni na sve.
O obavezama vlasnika pasa, pogotovo onih koji se smatraju opasnim, pisao sam u nekoliko komentara.
U komentaru „Šta je to opasan pas?“ sam objasnio koji psi se smatraju opasnim, razmatrao osnovne pojmove (šta znači držati psa, ko se smatra vlasnikom a ko držaocom itd.), obaveze vlasnika takvih pasa i posebne procedure koje se primenjuju na iste. I ovde, ukoliko ne naglasim drugačije, sve šta kažem za vlasnika odnosi se i na faktičkog držaoca psa. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Ko i kako može držati opasnog psa, te kako se isti mogu izvoditi na javne površine razmatrao sam u tekstu „Kako se pravilno drže opasni psi?“.
U tesktu „Za šta odgovaraju vlasnici opasnih pasa koji ne poštuju propise?“ sam analizirao kakva kaznena dela čine vlasnici opasnih pasa koji ne poštuju propisane obaveze, te odgovornost za štetu koju time izazovu.
U „Šta činiti u slučaju napada psa?“ sam rekao šta da čine oni koji nisu izazvali problem a budu napadnuti, odnosno zašto je dozvoljeno braniti se od napada psa.
Inače, inspiracija za pisanje ovog i navedenih komentara, došla je zbog ličnog iskustva, koje ću iskoristiti kao slučaj za analizu, naravno uz pridržavanje pravila pisanja stručnih tekstova (bez navođenja konkretnih imena osoba i sl., iako to nije zabranjeno, ali je irelevenato za stručnu analizu). Znači, za sve što opisujem i navodim imam materijalni dokaz.
1. Šta se desilo?
Prošle godine, početkom aprila, izveo sam psa (inače, ženka Haskija, srednje veličine, u tom trenutku stara 12 god.) u redovnu jutarnju kratku šetnju. Kada smo u susednoj ulici prošli pored dvorišta (u kom znam da se čuva više pasa), iz istog je izašao pas (pitbul ili staford, ili mešanac tih rasa, prilično krupna ženka, značajno krupnija od mog psa), i nekih 50 m dalje, na parkingu na drugoj strani ulice, s leđa napao mog psa. Tom prilikom, oborio je i mene, jer me povukao preko povoca niz stepenik. Da ne dužim priču, posle nekih minut (što u takvoj situaciji izgleda kao večnost) uspeo sam da oslobodim mog psa od „stiska“ čeljusti psa napadača, pri čemu sam zadobio više povreda (ujeda, modrica, podliva, negnječenja, istegnuća…) po rukama i nogama (neke rane su bile probojne, npr. s jedne na drugu stranu korena palca), i povredu skočnog zgoba usled pada, zbog čega sam par nedelja nosio plastičnu ortozu. U pomoć su pritrčale radnice obližnjeg kozmetičkog salona, koje su meni i mom psu pružile prvu pomoć. Osoba koja je u tom trenutku bila zadužena za čuvanje psa napadača (stariji čovek, otac formalne vlasnice psa, koga inače znam iz viđenja, i s kojim sam do tada bio u korektnim komšijskim odnosima) se pojavila tek kasnije i samo odvela psa (nije pružio nikakvu pomoć ni učestvovao u razdvajanju pasa). Patrola policije je došla vrlo brzo (posle nekih 10 min.) kod mene u stan, jer je ceo slučaj prijavljen. Kad su videli u kom sam stanju, vrlo korektno su ponudili pomoć, tj. zvanje hitne lekarske pomoći, što nisam prihvatio. Od njih sam tražio samo da odu do vlasnika psa napadača i provere da li je pas vakcinisan (što je bitno zbog lekarskog i veterinarskog tretmana), što su i učinili. Uputuli su me da, kad budem u mogućnosti, odem do policijske stanice i dam izjavu o događaju. Najpre sam otišao do veterinara, koji je konstatovao povrede mog psa (tzv. ubodne rane od ugriza), sanirao iste i dao terapiju (injekcije, antibiotici…), te do obližnjeg Doma zdravlja, gde su i meni konstatovane povrede i data potrebna terapija (injekcije itd.). Kasnije sam otišao i do policijske stanice i dao izjavu, u kojoj sam naveo da ne želim da pravim preveliki problem od svega, jer takve stvari se dešavaju, a ipak smo nekakve komšije. I na tome bi se, što se mene tiče sve završilo. Očekivao sam jedino da me te moje „komšije“ obiđu ili bar nazovu da pitaju kako sam, i kako je moj pas. Kako sam samo pogrešio.
Naime, par dana kasnije, dok sam još ležao i lečio povrede, pozvala me policijska inspektorka kojoj sam dao izjavu, zgranuta, da mi kaže, da je taj stariji gospodin došao mene da prijavi (njena koleginica je u tom trenutku uzimala izjavu). Za šta, pitao sam? Po njegovoj prvobitnoj priči (koju je ipak na kraju izmenio), ja sam izazvao celu situaciju, jer sam šutirao njegovog psa, a njemu pretio oružjem?!? Pozvao sam inspektorku da odmah dođe i izvrši pretres kod mene, da nađe to oružje. Kasnije sam u policiji dao i zvaničnu izjavu u vezi toga. I inspektorkama je bilo jasno, kao i meni, o čemu je reč. Izgleda da je od nekog veoma „stručnog“ dobio savet da to uradi, da bi reletivizivao svoju krivicu, lažno prikazao mene kao izazivača događaja, a u postupku imao čime da „trguje“. A inače, njegova ćerka – formalna vlasnica psa napadača, mi je to i potvrdila kad smo mnogo meseci kasnije slučajno sreli, rečima (citat): “Nema od tog posla ništa, jer i mi smo tebe prijavili.”?!?
Samo, ono što „prijavljivač“ ni taj „stručnjak“ koji ga je savetovao nisu znali, jeste činjenica da postoji video snimak celog događaja nadzorne kamere sa zgrade pored, na kome se sve jasno vidi. I drugo, nije računao ni nasvedoke, radnice iz kozmetičkog salona i ljude koji su sa prozora sve posmatrali. Dakle, ni snimak ni izjave svedoka ne podržavaju njegovu priču. Niko nije čuo ni video, to što on tvrdi da se desilo. Inače, “prijavljivač” je rekao i da sam povrede sam izazvao sebi, tako što sam gurao ruke u čeljusti psa napadača?!? A to je valjda i moj pas radio, sam nabio svoj vrat na zube psa napadača? Jedino nije objasnio ono što je jedino morao, kako i zašto se pas napadač našao napolju?
Kako god, gospodin je na kraju korigovao izjavu, u smislu da sam mu kad je došao po psa, pretio da ću otići po pištolj (koji inače nemam) i pobiti ih sve u kući. Pri tom, ja čak i ne znam koliko njih u porodici ima, ni koja je njihova kuća, znam samo da ima više objekata na toj parceli i da je na kraju iste improvizovano dvorište sa nekakvom slabom žičanom ogradom (jer to se vidi sa ulice). Ne poznajem njegovu ćerku – formalnu vlasnicu psa, njegovu suprugu, unučiće… već samo njega, jer smo se sretali šetajući pse i ponekad razmenili par rečenica o psima. Psa napadača on nikada nije izvodio, već samo ćerka, a nju sam video par puta iz daljine, ne bih je prepoznao na ulici ako ne vodi sa sobom psa napadača. A uvek sam ih zaobilazio u širokom luku, jer znam (žalile su se druge komšije), da konkretnom psu to nije prvi „izlazak“ i ekscesna situacija, a redovno je puštan da se bez zaštitne korpe slobodno šeta (bez povodnika). Štaviše, posle nekog vremena od incidenta koji opisujem, izašao je ponovo iz dvorišta, i par ulica dalje, u bašti kafea, napao psa osobe koja pripada diplomatskom koru. Koliko znam, i taj slučaj je takođe prijavljen policiji.
2. Ko je zaista bio ugrožen?
Kako god, jedino za šta je gospodin mogao da me prijavi je krivično delo „Ugrožavanje sigurnosti“ iz člana 138. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 i 94/2024) – u daljem tekstu: KZ. Neću se ovde detaljno baviti ovim krivičnim delom, jer sam o istom, kao i o pretnji, koja je radnja izvršenja tog dela, već naširoko pisao u komentarima „Pretnja i ugrožavanje sigurnosti“ (Advokatska kancelarija br. 14, oktobar 2015. god.), i „Pretnja pri narušavanju javnog reda i mira“ (Advokatska kancelarija br. 21, maj 2016. god.). Ovde ću samo podsetiti na neke stvari u vezi tog dela.
Radnju izvršenja ovog dela čini upućivanje pretnje nekom licu ili grupi lica. U KZ nema definicije pretnje, o čemu sam pisao u „Pretnja i ugrožavanje sigurnosti“. Ali, znamo da je to stavljanje u izgled nanošenja nekog zla, tj. davanje do znanja nekom licu, odnosno činjenje izvesnim da će do neke radnje doći. Suštinski, ovo delo se sastoji u izazivanju osećaja straha kod nekog lica, zbog čega se isto oseća ugroženim. Ostvarenje pretnje (npr. nanošenje povreda ili izazivanje smrti) je već drugo krvično delo, kao i kada se pretnja koristi u cilju nečeg drugog (kod ucene, prinude, iznide…).
Ali, da bi navededno krivično delo postojalo pretnja mora da bude kvalifikovana, tj. da ispunjava uslove da izazove zabranjenu posledicu.
Pre svega, da je ozbiljna, da kod lica kome je upućena zaista može da izazove posledice, odnosno osećaj ugroženosti, strah i uznemirenje tog lica. Dalje, mora da bude objektivno ostvariva, da lice koje preti zaista može da sprovede u delo to zlo.
Pretnja mora da bude i kvalifikovana odnosno određena, da se tačno zna koje je dobro i na koji način ugroženo. Kao i da postoji protivpravnost, da se preti nečim nedozvoljenim, što dovodi do izvršenja nekog krivičnog dela (ne može se pretiti tužbom sudu npr.).
Potrebno je i da pretnja bude individualizovana, da postoji određenost pasivnog subjekta, što predstavlja problem kad je pretnja upućena ka više lica.
I naravno, na kraju, kod lica koje upućuje pretnju mora postojati krivica, što je stvar konkretnih okolnosti i stanja u kome se to lice nalazi.
Sad, da zanemarimo činjenično stanje, za koje postoje dokazi. Uzmimo da sam zaista rekao nešto što se može smatrati pretnjom. Da li postoje svi gore pobrojani elementi?
Počeću od manje spornog. Iako ne znam sve osobe kojima sam navodno pretio (članove porodice), moglo bi se uzeti da je gospodin „prijavljivač“ bio zabrinut za sebe i svoje bližnje. I, u redu, uplašio se od nekog imaginarnog pištolja.
Da li je pretnja zaista bila objektivno ostvariva? Možda, da zaista posedujem oružje. Ali, morao bih da znam i kome pretim, i gde tačno žive, da bi došao kod njih kući.
Da li sam tako povređen (kada krvarim, jedva hodam…) i u stanju šoka (lekar je npr. konstatovao veoma visok krvni pritisak od kog inače ne patim, više od sata nakon napada) u kome sam se nalazio, bio sposoban da izvršim pretnju? I da li se neko u takvom stanju može smatrati uračunjivim?
I najvažnije, da li je ostvareno biće dela, tj. da li je moja pretnja zaista izazvala osećaj ugroženosti, straha i uznemirenja tog „prijavljivača“. Ako se već toliko uplašio, kako se nije setio da pomene sve to patroli policije koja mu je 15 minuta po događaju bila u kući, da zaštite njega i bližnje? Nego se toga setio tek nakon što je prošao ceo vikend, prvog radnog dana (kad rade advokati npr.), i to popodne. Možda i to možemo pripisati šoku? Toliko se uplašio, da se toga da je uplašen, setio tek tri dana kasnije?
3. Koje delo je ovde učinjeno?
Budimo ozbiljni, ovde je očigledno reč o lažnom prijavljivanju, što je članom 334. KZ, propisano kao krivično delo. Ovo delo čini onaj ko prijavi određeno lice da je učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (što je slučaj sa ugrožavanjem sigurnosti), a zna da to lice nije učinilac tog dela, za šta je predviđena zatvorska kazna.
Inače, uvek govorim da je nešto tačno ili netačno (namerno ne govorim o istini), zbog odsustva namere optuživanja. Jer, laž se definiše kao izneta neistina, i podrazumeva neke subjektivne i objektivne elemente. Objektivan element je činjenica da li je nešto tačno ili ne (da li odgovara stvarnosti tj. činjenicama), a subjektivni element je svest onog ko nešto iznosi o tome (da li zna) da li je nešto istina ili ne. Neko može iznositi netačne stvari a da suštinski ne laže (nema svest da je to neistina, jer je ubeđen da je nešto tačno), te tako samo pronosi neistinu. Ovde pričam o laži, jer konkretni “prijavljivač” zna da nije tačno ono što tvrdi.
A sudovi su jasni u svojim stavovima u vezi ovog dela.
Viši sud u Čačku, u presudi Kž 71/2021 od 13. maja 2021. god. kaže da za postojanje ovog krivičnog dela nije potrebno da dođe do pokretanja krivičnog postupka, već samo da je prijavljeno krivično delo za koje lice koje prijavljuje zna da nije izvršeno.
Ako dođe do krivičnog postupka, i „prijavljivač“ bude saslušan kao svedok – oštećeni, onda bi bilo reči o davanju lažnog iskaza iz člana 335. KZ, za šta je takođe predviđena zatvorska kazna. Međutim, Vrhovni kasacioni sud (sada znan kao Vrhovni sud) u presudi Kzz. 43/2011 od 22. juna 2011. god. kaže da čak nije potrebno da na određenom lažnom iskazu bude zasnovana sudska odluka. Dovoljno je lažni iskaz da bude dat u nekom zvaničnom postupku, jer, to delo čini svedok, veštak, prevodilac ili tumač, koji da lažan iskaz pred sudom, u disciplinskom, prekršajnom ili upravnom postupku ili u drugom zakonom propisanom postupku.
4. Umesto zaključka
O svemu ću možda pisati još, kad se svi postupci završe, jer trenutno i dalje čekam da neko bude procesuiran za opisane događaje. Zašto to nije učinjeno do sada, ne znam. Možda je razlog u činjenici da vlasnica psa napadača redovno ističe pripadnost jednoj političkoj stranci (pogodite kojoj).
Naravno, odustati neću, insistiraću na odgovornosti, prvo svih onih koji nisu izvršili svoje obaveze, i vlasnika psa, i službenih lica (veterinarske inspekcije posebno), a naravno „prijavljivača“ za ono što je uradio. Ovde je reč o principu. Nepoštene (one kojilažu i sl.), i neodgovorne (one koji ne izvršavju svoje propisane obaveze), treba goniti, uvek i do kraja. Takvi ne zaslužuju milost. A to se može učiniti samo ako svi nadležni izvršavaju svoje obaveze, u suprotnom treba goniti i njih.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a