U jednoj od najnovijih presuda Evropskog suda za ljudska prava po predstavci broj 21512/23 – Tožičková protiv Češke od 5. maja 2026. god. (objavljena na HUDOC 28. maja 2026. god.) ovaj sud je zauzeo stav lišenjem slobode novinara koji prati javni skup i ne ometa rad policije, odnosno kada može biti opravdano, a kada nije opravdano.
Ovo je nezvanični prevod dela presude, koja u momentu objave ovog teksta nije konačna.
1. Relevantne odredbe
Podnositeljka predstavke protuživala se na povredu člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojim je zaštićena sloboda izražavanja.
Ovim članom je propisano:
“1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.
2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.”
2. Presuda Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP)
Podnositeljka predstavke, novinarka, izveštavala je o ekološkom protestu održanom u rudniku uglja. Bila je jasno označena kao predstavnik medija, nije učestvovala u protestu i nije ometala rad policije. Nakon što je deo demonstranata ušao u zabranjenu zonu rudnika, pratila ih je kako bi nastavila izveštavanje.
Policija je naredila svim prisutnim licima, uključujući novinare, da napuste prostor. Podnositeljka je odbila da postupi po naređenju, ističući da je njeno prisustvo neophodno radi obavljanja novinarskog posla i vršenja javne kontrole nad policijskim postupanjem. Policija ju je udaljila sa mesta događaja, lišila slobode na oko dva sata i tokom tog perioda zabranila joj snimanje.
Domaći sudovi su naknadno utvrdili da je naređenje novinarima da napuste rudnik bilo nesrazmerno, kao i da zabrana snimanja nije imala zakonski osnov. Međutim, ocenili su da je samo lišenje slobode bilo zakonito, jer podnositeljka nije postupila po policijskom naređenju.
2.1. Ocena ESLJP
Sud je najpre istakao da prikupljanje informacija predstavlja sastavni deo slobode izražavanja i da novinari imaju posebnu ulogu „javnog psa čuvara“ u demokratskom društvu.
Iako novinari nisu izuzeti od obaveze poštovanja zakona, svako ograničenje njihove slobode mora biti predmet posebno strogog ispitivanja. Prisustvo medija na javnim okupljanjima od izuzetnog je značaja jer omogućava javnosti da bude obaveštena o načinu na koji policija postupa prema demonstrantima i vrši održavanje javnog reda.
Sud je naglasio da je podnositeljka bila jasno identifikovana kao novinarka, da se držala po strani, nije učestvovala u narušavanju javnog reda niti je ometala policijske službenike. Njena jedina namera bila je da izveštava o događaju od nesumnjivog javnog interesa.
Prema domaćem pravu, policija je imala diskreciono ovlašćenje da odluči da li će pristupiti lišenju slobode, pa je bila dužna da izvrši individualnu procenu svih okolnosti slučaja, uzimajući u obzir status podnositeljke kao novinarke i uticaj mere na ostvarivanje slobode izražavanja. Iz spisa predmeta nije proizlazilo da je takva procena izvršena.
2.2. Nedostaci u obrazloženju domaćih sudova
ESLJP je ocenio da su domaći sudovi opravdavali lišenje slobode isključivo činjenicom da podnositeljka nije postupila po naređenju za koje su kasnije i sami utvrdili da nije trebalo da bude izdato.
Pri tome nisu izvršili neophodno vaganje između:
– interesa države da obezbedi izvršenje policijskog naređenja i održavanje javnog reda, i
– posebne uloge novinarke i prava javnosti da prima informacije o pitanju od opšteg interesa.
Sud je posebno ukazao da okolnosti da je podnositeljka bila vidno označena kao novinarka, da je bila pasivni posmatrač i da nije ometala policijski rad nisu imale nikakav značaj prilikom ocene proporcionalnosti njenog lišenja slobode.
Domaći sudovi zbog toga nisu pružili dovoljno relevantne i dovoljne razloge koji bi opravdali spornu meru.
3. Zaključak ESLJP
ESLJP je zaključio da lišenje slobode podnositeljke nije odgovaralo „hitnoj društvenoj potrebi“ i da nije bilo neophodno u demokratskom društvu.
Spornom merom podnositeljki je onemogućeno:
– da nastavi da obavlja svoj novinarski posao i izveštava javnost o pitanju od opšteg interesa, i
– da vrši svoju ulogu „javnog psa čuvara“ u odnosu na postupanje policije prema demonstrantima.
Zbog toga je utvrđena povreda člana 10 Konvencije (sloboda izražavanja).
Možemo reći, kada sumiramo ono što je ESLJP naveo, da su zaključci sledeći:
Lišenje slobode novinara koji, kao pasivni posmatrač, prati javni skup i ne ometa rad policije, predstavlja mešanje u slobodu izražavanja i može biti opravdano samo nakon stroge ocene proporcionalnosti i uzimanja u obzir posebne uloge medija, koji imaju ključnu ulogu u obezbeđivanju javnog nadzora nad postupanjem državnih organa.
Činjenica da novinar nije postupio po policijskom naređenju, koje je naknadno ocenjeno kao nesrazmerno, ne može sama po sebi predstavljati dovoljan razlog za njegovo lišenje slobode, bez prethodnog vaganja između interesa održavanja javnog reda i prava javnosti da bude obaveštena o pitanjima od opšteg interesa.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com