Nacionalna strategija reforme pravosuđa i akcioni plan za njeno sprovođenje predviđaju isključenje zakonodavne i izvršne vlasti iz procesa izbora i razrešenja sudija i tužilaca i ukidanje bilo kakvih ovlašćenja Skupštine i Vlade u vezi sa radom sudstva i tužilaštva.
Pri tome se pojam nezavisnog sudstva pogrešno poistovećuje sa pojmom pravosuđe, čime se, suprotno preporukama Venecijanske komisije i važećim zakonskim rešenjima u EU, javno tužilaštvo iz samostalnog državnog organa pretvara u samoizabranu, nezavisnu instituciju, van demokratskog sistema, što predstavlja veliku opasnost po pravni poredak i ljudska prava.
Takva apsolutna nezavisnost sudstva, a pogotovo javnog tužilaštva u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast, pa time i na građane, koji su jedini nosilac suverenosti, nije ostvarena nigde u svetu, što je i logično.
Suverenost potiče od građana, koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko slobodno izabranih predstavnika. Kada bi sudije i javni tužioci sami sebe birali i razrešavali, to bi predstavljalo nelegitimno prisvajanje vlasti i ukidanje države zasnovane na načelima demokratije. To bi bilo isto kao kada bi narodni poslanici izabrali neko telo od njih 11 da biraju buduće narodne poslanike, ili kada bi članovi vlade izabrali neko telo od pet ministara da bira budućeg premijera i članove vlade.
Tako samoizabrane sudije ne bi imale pravo da u uvodu presude naznače da se presuda izriče “U ime naroda”, jer narod ni na koji način ne bi učestvovao u njihovom izboru, ni neposredno, ni preko svojih predstavnika u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti.
Stoga se postavlja pitanje šta bi stajalo u uvodu presude, u čije ime se izriče, u vlastito ime sudije, ili u ime Visokog saveta sudstva? Kome bi tako formiran i sastavljen visoki savet sudstva odgovarao za svoje nevaljane odluke? Nekom sudiji koga je sam izabrao i ima pravo da ga razreši?
Takva neograničena i nekontrolisana moć neminovno bi vodila u samoljubivost i aroganciju prema strankama i razvijala nezdrav esnafski duh, koji bi izbor sudija i njihovo disciplinsko sankcionisanje podredio ličnim vezama i poznanstvima.
Šta tek reći za javne tužioce koji su u vodećim zemljama EU državni službenici, koje imenuje ministar pravde, a u Srbiji treba da postanu nezavisno samoizabrano telo. Venecijanska komisija ukazuje na to da se mora osigurati da tužilaštvo ne postane toliko moćno da postane pretnja demokratskom sistemu, što bi se desilo kada bi se postojeća nacionalna strategija i akcioni plan zaista pretočili u ustav i zakon.
Upravo Venecijanska komisija ukazuje na veliku opasnost od potpune nezavisnosti javnog tužilaštva, koje ne odgovara nijednoj demokratskoj instituciji, naročito u “osetljivim” predmetima. Potpuno nezavisan sistem tužilaštva može da bude van dodira sa javnim mišljenjem, uključujući i mišljenja o bitnim pitanjima sigurnosti države i njenog međunarodnog položaja. Venecijanska komisija preporučuje da se prihvati britanski i nemački model, po kome gonjenje za izvesna teška krivična dela na neki način treba da bude otvoreno za uticaj vlade, te da se oformi posebno tužilaštvo za takve zločine, u kome izvršna vlast može da snažnije utiče na izbor i prestanak dužnosti.
Po pregovaračkom okviru Srbija je vezana institucionalizovanim pravnim tekovinama EU, a ne i programskim načelima strukovnih udruženja, kao nevladinih organizacija, koja nisu ostvarena ni u jednoj zemlji. Strategija reforme pravosuđa Srbije je politički plan i kao takva ne može biti izvor ustavnog prava, ni opravdanje za ustavne promene, koje bi predstavljale eksperiment sa nesagledivim posledicama po pravni poredak i borbu protiv kriminala i korupcije.
Stoga je potrebno da se javnost bez odlaganja upozna sa analizom izmene ustavog poretka, koja je pre više od pola godine dostavljena članovima radne grupe.
Izvor: Večernje Novosti.