Na jednoj od sednica svih sudija Apelacionog suda u Beogradu izneto je pravno shvatanje da:
“Roditelj koji je, isključivo ili u delu većem no što je obavezan, učestvovao u izdržavanju deteta ima pravo regresa od drugog roditelja koji je tu svoju obavezu u celosti ili delimično zanemario”.
Obrazlažući navedeno pravno shvatanje u obrazloženju je navedno da je odredbom člana 165. Porodičnog zakona propisano da „Lice koje je faktički davalo izdržavanje a nije imalo pravnu obavezu ima pravo na naknadu od lica koje je po ovom zakonu bio dužno da daje izdržavanje“.
Takođe, Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci se poziva na ovu odredbu koju citira i ističe da su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveze tuženi da na ime regresa za izdržavanje zajedničke dece isplati traženi iznos, stoga što je tužilja kao roditelj imala zakonsku obavezu da doprinosi izdržavanju zajedničke maloletne dece stranaka i nema pravo na naknadu od lica koja su po zakonu takođe, dužni da daju izdržavanje. Ovakav stav je izražen i u odlukama Apelacionog suda u Beogradu, da roditelj povodom regresne tužbe za izdržavanje dece nije dužan da plati izdržavanje za određeni period, jer roditelj koji je sam izdržavao dete ima zakonsku obavezu da izdržava svoje dete.
Pored navedenog, prema iznetom obrazloženju, Ustav Republike Srbije u članu 65. propisuje između ostalog da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju svoju decu i da su u tome ravnopravni, odredba sadrži i Porodični zakon koji u članu 73. propisuje da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju dete, te odredbe Konvencije o pravima deteta – član 27. Odredbe Krivičnog zakona Republike Srbije predviđaju dva krivična dela: Nedavanje izdržavanja ( član 195.) i krivično delo Kršenje porodičnih obaveza (član 196.). U prilog izloženog pravnog shvatanja govori i mnogobrojna literatura (Komentar Zakona o obligacionim odnosima, autora profesora Perovića i profesora Stojanovića; Komentar Zakona o braku i porodičnim odnosima, autora Milke Janković; „Porodično pravo SFRJ“ autora prof.dr. Vojislava Bakića; „Bračno i porodično pravo“ autora Adrije Gamsa i Ljiljane Đurovići i udžbenici Pravnog fakulteta, , „Porodično pravo i pravo deteta“ autora prof. Marije Draškić; „Porodično pravo i porodično pravna zaštita“ autora dr. Milana Počuče i prof. dr Nebojše Šarkića; zatim „Zbirka sudskih odluka za period 1975. do 1986. godine“, čiji je autor bivši sudija Vrhovnog suda Srvbije dr Hranislav Karamarković, Komentari Zakona o braku i porodičnim odnosima, Komentar Porodičnog zakona autora mr Svetislava Vukovića.
Treba istaći da u sudskoj praksi ne postoji, osim naravno pomenutih odluka Vrhovnog kasacionog suda, drugačija odluka, odnosno odluka ili određeni stav prema kojima se odbijaju zahtevi roditelja koji je isključivo izdržavao dete da mu drugi roditelj delimično naknadi te troškove. Postojala su tri odluke sa takvim ishodom, ali nisu se zasnivale na istom činjeničnom stanju. Jedna odluka je bila odluka Vrhovnog suda Srbije Rev.101/81, gde je zahtev odbijen a radilo se o roditelju koji je posle razvoda braka i odluke da deca budu poverana drugom roditelju na staranje zadržao decu i nije hteo da ih preda drugom roditelju koji je preduzimao sve pravne mere da dođe do toga da mu deca budu predata kako bi mogao da vrši svoju obavezu. Drugi slučaj je bila odluka Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 769/70. Sud je utvrdio da se radilo o tome da je roditelj koji je sam izdržavao dete, to radio u nameri da na taj način učini drugom roditelju ili detetu poklon. Treća odluka objavljena je u knjizi „Bračno i porodično imovinsko pravo“ prof. dr Andrije Gamsa i dr. Ljiljane Đurović, a radi se o presudi VSS Rev. 259/58 kojom je sud odbio zahtev da regresira roditelja, koji je sam izdržavao dete nalazeći da je u boljoj materijalnoj situaciji od drugog roditelja, pa iz tog razloga je oslobodio drugog roditelja njegove zakonske obaveze. Međutim, uz ovu treću odluku naveden je i komentar profesora dr.Andrije Gamsa, da je odluka sasvim nepravilna jer bez obzira koliko prihoda ima jedan roditelj, i drugi roditelj mora da doprinosi izdržavanju zajedničkog deteta prema svojim mogućnostima.
Sa ovim pravnim shvatanjem slažu se i kolege iz Apelacionog suda u Kragujevcu, koji su dostavili jednu svoju odluku Gž2. 450/12 od 14.11.2012.godine, uz obrazloženje da za njih ovo pitanje nije sporno i da je njihov stav takav da roditelj ima pravo na regres. U odlukama Apelacionog sud u Novom Sadu, isto tako je izražen stav da su roditelji solidarni dužnici obaveze izdržavanja deteta. Što se tiče Apelacionog suda u Nišu, njihovih odluka nema iz razloga što oni takav predmet nisu imali ili ga nisu zapazili, ali rukovodilac njihove sudske prakse, izražavajući mišljenje sudija tog suda, potvrdio je da bi roditelj imao pravo regresa.
U odluci Vrhovnog suda Srbije Rev. br. 2996/05 od 22.12.2005.godine, navedeno je da pravo na podnošenje tužbe za isplatu naknade pruženih troškova izdržavanja nekog lica iz člna 319. stav 1. ranije važećeg Zakon o bračnim i porodičnom odnosima, (sada člana 165. stav 1. Porodičnog zakona – pravo na regres) nije rezervisano samo za treća fizička lica već i za roditelja koji svoje pravo i obavezu izdržavanja nije izvršavao, te da se u tom smislu ne može prihvatiti stav drugostepenog suda da se ova odredba odnosi samo na treća lica, a ne i na roditelja, koji svoju roditeljsku dužnost izdržavanja nije vršio. Takođe, ne moće se primeniti ni član 213. Zakona o obligacionim odnosima koji se odnosi na izvršenje neke prirodne obaveze ili neke moralne ili društvene dužnosti.
Smatram da nije došlo do izmene zakonskog rešenja u odnosu na prethodni Zakon o braku i porodičnim odnosima odredba člana 319. već da je u pitanju različita formulacija i da je tačno da se odredba člana 165. Porodičnog zakona, ne treba da odnosi na roditelje i da ne utiče, na odnos roditelja kao dužnika izdržavanja već trećeg lica. A zašto? Zato što bez ove odredbe treće lice, znači bilo ko, prijatelj, komšija, neki rođak koji nema obavezu izdržavanja, a vidi da dete nije izdržavano pa stoga učestvuje svojim sredstvima i pomogne i zaštiti, u krajnjoj liniji to dete i obezbedi mu negu i egizstenciju, bez odredbe člana 165. ne bi mogao da naplati to što je dao, zato što Zakon o obligacionim odnosima u članu 211. kaže „ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu“ Bez ove odredbe zaista treća lica ne bi mogla da traže naknadu.
Sa socijalnog aspekta, svi mi znamo i u kakvoj zemlji živimo i koliko socijalne službe nemaju sredstava i šta bi bilo sa detetom koga roditelj ne izdržava ako neko sa strane ne pritekne u pomoć, a onda kad to uradi ne može da potražuje ono što je dato za izdržavanje deteta prema kome nema obavezu izdržavanja i ne može da naplati dato, imajući u vidu odredbu člana 211. Zakona o obligacionim odnosima. Upravo iz tih razloga je i doneta odredba člana 165. Porodičnog zakona. Što se tiče obaveze roditelja, iz celog Zakona proizilazi obaveza da bi roditelj bio u obavezi da plati. Na osnovu odredbe člana 167. Porodičnog zakona koja reguliše kada prestaje izdržavanje, Zakon propisuje da apsolutno ne postoji životna situacija u kojoj roditelj može da se oslobodi plaćanja izdržavanja prema maloletnom detetu. Prema tome, roditelj je po zakonu dužan da daje izdržavanje, a ako ga nije davao, drugi roditelj koji je isključivo davao izdržavanje ili u većem obimu no što je obavezan imao bi pravo na regres.
Prema mišljenju prof Marije Drašković, redovnog profesora Pravnog fakulteta Unveriziteta u Beogradu i sudije Ustanvog suda Republike Srbije, koja je učestvovala u izradi Porodičnog zakona i zapravo ta pisala, nema promene zakonskog rešenja između ranije odredbe člana 319. Zakona o braku i porodičnim odnosima i odredbe člana 165. sadašnjeg Porodičnog zakona, te da ova odredba izričito predviđa da ako je više lice istovremeno bilo dužno da daje izdržavanje, njihova obavezna je solidarna. U prilog tvrdnje da se nije promenilo zakonsko rešenje govori i obrazloženje predloga Porodičnog zakona koje je sačinilo Ministarstvo rada i socijalne politike, kao predlagač tog zakona, kao i referat prof. Nevene Perušić i Slobodanke Konstatinović iz 2012. godine, gde je na strani 17. navedeno da je obaveza roditelja solidarna, da su roditelji dužni da zajedno izdržavaju dete, a osnovna karakteristika instituta pasivne solidarnosti, odnosno solidarne obaveze je pravo regresa. Isto tako, u udžbeniku „ Porodično pravo SFRJ“ profesora dr. Vojislava Bakića, istaknuto je da roditelj koji sam u celosti daje izdržavanje ima pravo da traži od drugog roditelja da mu na osnovu člana 40. Osnovnog zakona o odnosima roditelja i dece nadoknadi deo ovih troškova srazmerno njegovim mogućnostima.
Pored izloženog moramo imati na umu ciljno i sistemsko tumačenje zakona i postaviti pitanje koju društvenu vrednost je zakonodavac takvim rešenjem štitio i šta bi postigao time što bi jednog roditelja oslobodio zakonske obaveze da izdržava svoju decu, koji bi društveni cilj time postigao ? Pored toga, građanska odgovornost je šira od krivične. U krivičnom pravu nedavanje izdržavanja se smatra krivičnim delom za koje je zaprećena najteža krivična sankcija – kazna zatvora, pa se postavlja pitanje zašto bi u krivičnom postupku nekoga, na primer osudili na kaznu zatvora zbog neplaćanja izdržavanja, a u parnici oslobodili odgovornosti da izvrši svoju novčanu obavezu izdržavanja. Isto tako, ne možemo očekivati da neko istog trenutka kada se odluči za razvod braka ili u nekoj drugoj životnoj situaciji trči u sud i podnosi tužbu.
Korišćeni podaci sa sajta Apelacionog suda u Beogradu.
Redakcija Profi Sistema.