Povod za pisanje ovog komentara je presuda Vrhovnog kasacionog suda br. Rev2 3269/2020 od 28. decembra 2020. godine koja daje odgovor na pitanje da li zaposleni sa teritorije grada Beograda, odnosno teritorije na kojoj je ustanovljeno korišćenje tzv. „Bus-plus“ kartice imaju pravo da od poslodavca zahtevaju da im na drugi način nadoknadi troškove prevoza ili je poslodavac ovu svoju obavezu izvršio tako što je zaposlenima uplatio mesečne troškove prevoza elektronskom uplatom na personalizovanu karticu zaposlenog?
Relevantne odredbe
Zakonom o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) u čl. 118. stav 1 tač 1) je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.
Članom 8. Zakona o radu propisano je da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom. Te da se Opštim aktom i ugovorom o radu mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno.
Članom 9. Zakona o radu propisano je da ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona.
Pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog – ništave su.
Relevantne odredbe u konkretnom slučaju
Kod poslodavca u konkretnom slučaju a na osnovu činjeničnog stanja navedenog u presudi u spornom periodu važila su dva kolektivna ugovora te ćemo u nastavku izložiti odredbe oba o troškovima prevoza, radi boljeg razumevanja zauzetog stava Vrhovnog kasacionog suda. Skrećemo pažnju da će navedene odredbe biti prenete iz pomenute presude na način kako su tamo citirane.
Kolektivnim ugovorom kod tuženog poslodavca („Službeni list grada Beograda, broj 9/10) u čl. 123. stav 2 tač 1) propisano je da je zaposleni imao pravo na naknadu troškova prevoza u javnom saobraćaju ako od mesta stanovanja do mesta obavljanja delatnosti koristi javni gradski, prigradski i međugradski prevoz, kao jedino sredstvo prevoza na udaljenosti do 50 km od sedišta poslodavca.
Odredbom 122. Kolektivnog ugovora kod tuženog poslodavca („Sl. list grada Beograda“, broj 4/15) utvrđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio mesečnu pretplatnu kartu za prevoz, sopstveni prevoz zaposlenih ili na drugi način obezbedio prevoz zaposlenih.
Dalje, a kako se navodi u obrazloženju presude, na isti način je bilo formulisano pravo zaposlenih na troškove prevoza odredbama čl. 128. stav 2 Pravilnika o radu kod tuženog poslodavca te čl. 22. Alineja 1 Posebog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti u Beogradu („Sl. list grada Beograda“, br. 55/12).
Pored navedene regulative, a kako se dalje navodi u obrazloženju, poslodavac je doneo Odluku kojom je predvideo da pravo na troškove prevoza u javnom saobraćaju ima zaposleni koji od mesta stanovanja do mesta obavljanja rada koristi javni prigradski, međugradski prevoz kao jedino sredstvo prevoza na udaljenosti do 50 km od sedišta poslodavca. Naknada troškova prevoza se prema toj odluci utvrđuje na osnovu pisane izjave zaposlenog o adresi stanovanja i fotokopije lične karte, broju i vrsti prevoznih sredstava koje zapsoleni koristi, a koji mu omogućavaju najkraći i najbrži prevoz od mesta stanovanja do mesta rada, odnosno sedišta poslodavca. Dalje je odlukom predviđeno da se troškovi prevoza obezbeđuju uplatom mesečnih troškova prevoza „Bus-plus“ za zaposlene koji na to imaju pravo u ITS1, ITS2.
Konkretan slučaj
U konkretnom slučaju zaposleni su odbili da daju saglasnost poslodavcu da im sačini personalizovanu „Bus-plus“ karticu i poslodavac im nije platio troškove prevoza za sporni period.
Prvostepeni sud je odbio zahteve zaposlenih sa obrazloženjem da su zaposleni odbijanjem da daju saglasnost za izradu personalizovane kartice „Bus-plus“ sprečili poslodavca da im nadoknađuje mesečne troškove prevoza, te da samim tim radnjama poslodavca nije prouzrokovana nikakva šteta, pa ne postoji ni osnov da se zaposlenima u konkretnom slučaju isplati naknada štete za neisplaćene troškove prevoza.
Apelacioni sud, kao drugostepeni je preinačio ovu prvostepenu presudu te usvojio tužbeni zahtev zaposlenih sa obrazloženjem da je, imajući u vidu napred navedena opšta akta poslodavca, navedenom Odlukom zaposlenima koji nemaju personalizovanu karticu uskraćeno pravo na naknadu troškova prevoza, koje im je priznato po oba navedena opšta akta. Apelacioni sud zaključuje da zaposlenom pripada pravo da se opredeli na način isplate troškova prevoza-kupovinom „Bus-plus“ kartice ili isplatom iznosa mesečne pretplatne karte.
Vrhovni kasacioni sud
Imajući u vidu relevatne odredbe pre svega Zakona o radu, Vrhovni kasacioni sud navodi da je pravo zaposlenog na naknadu troškova za odlazak i dolazak sa rada pravo ustanovljeno zakonom, koje se opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu ne može oduzeti ili umanjiti.
Opštim aktom poslodavca se mogu uvrditi bliži uslovi za ostvarivanje ovog prava kako bi se sprečila njegova zloupotreba, a može se predvideti i način obračuna cene karte ako postoji više prevoznika u javnom saobraćaju ili zaposleni ne dolazi svakodnevno u mesto rada zbog boravka na terenu i sl.
Kao primere uslova za sprečavanje zloupotrebe troškova prevoza od strane zaposlenog, Vrhovni kasacioni sud navodi propisivanje udaljenosti od mesta stanovanja do mesta rada koja iziskuje korišćenje prevoza ili mogućnost korišćenja službenog vozila.
Na ovom mestu moram skrenuti pažnju na prvi navedeni uslov, kao problematičan. Naime, Ustavni sud je već zauzimao stav o neustavnosti odredaba opštih akata kojima se propisuje relevantna udaljenost za ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza. Pa tako u odluci Ustavnog suda IUo-154/2011, Ustavni sud proglašava između ostalog neustavnom i odredbu kojom je propisano da zaposleni ostvaruje pravo a naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada ako stanuju na udaljenosti od najmanje 2,5 km.
Kako navodi Vrhovni kasacioni sud suština ovog prava, zajemčenog zakonom, je da se zaposlenom isplati naknada troškova prevoza od mesta stanovanja do mesta rada ako zbog radaljine između tih mesta zaposleni te troškove evidentno ima.
Opredeljivanje zakonodavca za to da se visina naknade prizna u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje ovog prava zaposlenog, odnosno da je to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i sl.)
Vrhovni kasacioni sud je stava da je u konkretnom slučaju opštim aktima poslodavca umanjeno zakonom priznato pravo zaposlenih na naknadu troškova prevoza jer im je ovo pravo priznato samo u slučaju da koriste javni prevoz (gradski, prigradski i međugradski). Navedeno pravo je dodatno ograničeno Odlukom poslodavca da se troškovi prevoza obezbeđuju elektronskom uplatom mesečnih troškova prevoza „Bus-plus“.
Dakle, Vrhovni kasacioni sud smatra da opštim aktima poslodavca nije moglo biti derogirano pravo zaposlenih na isplatu naknada troškova prevoza za odlazak i dolazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju u skladu sa čl. 118. stav 1 tač 1) Zakona o radu, jer je članom 9. stav 1 istog zakona propisano da će se isti primenjivati ako opšti akt ili pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom.
Iz navedenog razloga Vrhovni kasacioni sud odbija reviziju izjavljenu od strane poslodavca i prihvata stanovište Apelacionog suda da u konkretnom slučaju zaposleni imaju pravo da se opredele za način isplate troškova prevoza- kupovinom „Bus-plus“ kartice, odnosno elektronskom uplatom mesečnih troškova prevoza „Bus-plus“, ili isplatom iznosa u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju.
Umesto zaključka
Ako izuzmemo preporuku da se opštim aktom poslodavca spreči zloupotreba troškova prevoza propisivanjem neophodne udaljenosti mesta stanovanja i mesta rada, kao problematičnu a imajući u vidu stav Ustavnog suda o ranijim takvim odlukama, ova presuda Vrhovnog kasacionog suda je od izuzetne važnosti za zaposlene, a pre svega za zaposlene na teritoriji grada Beograda.
U praksi, pre svega u javnom sektoru, svedoci smo smo da zaposleni nemaju pravo na drugi način da dođu do naknade troškova prevoza već su uglavnom uslovljeni korišćenjem tzv. „Bus-plus“ kartice kao jedinog načina koji poslodavac predviđa za ostvarivanje ovog prava.
Imajući u vidu da je najčešće opštim aktima poslodavca propisana ovakav način naknade troškova prevoza, a posebno stav Vrhovnog kasacionog suda u ovom slučaju da takva regulativa predstavlja derogiranje prava zaposlenih zagarantovanih zakonom, jasno je od kakvog je uticaja ova presuda na dalje ostvarivanje ovog prava od strane zaposlenih na teritoriji Beograda, te moguće pokretanje brojnih sporova.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze “Propis Soft“, redakcija Profi Sistem Com