Ovde ću da razjasnim ono što većina vlasnika vozila misle da im je jasno, a izgleda da nije, uopšte. Ovaj i povezani tekst “Čemu služi osiguranje?” su ekstrakti iz stručnog komentara – tačnije analize rada jedne organizacije kojoj je povereno vršenje nekih javnih ovlašćenja. Kako sam dobio ideju za pisanje ovih komentara objasnio sam u „Ko može da odluči da se propis ne primenjuje?“. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
1. Zašto postoji obavezno osiguranje u saobraćaju?
U tekstu “Čemu služi osiguranje?”, sam objasnio osnove osiguranja kao obligacionog odnosa. Ovde ću se pozabaviti jednom specifičnom vrstom osiguranja, koje je propisano kao obavezno.
Iako se ono o čemu pričam ovde odnosi i na druga prevozna sredstva, ovde ću se fokusirati samo na osiguranje vozila, zbog broja automobila u odnosu na broj vazduhoplova i plovila kod nas, te mogućnost nastanka štetnih događaja o kojima je reč.
Saobraćaj bilo koje vrste (drumski, železnički, vazdušni, vodeni) je opasna delatnost, jer postoje veliki rizici za nastanak štete i ugrožavanje života. Sa širom dostupnošću transportnih sredstava (vozila, plovila, vazduhoplova…) javila se i potreba da se zaštite oni koji nisu skrivili ništa ali trpe štetu. I tako se javila ideja obaveznog osiguranja, da se učešće u saobraćaju dozvoljava samo onim prevoznim sredstvima čiji vlasnici se osiguraju da će štetu koja drugim licima bude pričinjena upotrebom tog sredstva uvek biti isplaćena, čak i kada oni to nisu u mogućnosti. Načini procene rizika i određivanja premije osiguranja se razlikuju od zemlje do zemlje, ali u obzir bi trebalo uzimati rizik upotrebe konkretnog vozila. Jer, za procenu rizika upotrebe nije važno koliko osigurani automobil vredi, to je važno kod naknade štete na oštećenom automobilu. Za procenu tog rizika bitno je koliko je automobil star, u kakvom je stanju, koja mu je namena, da li ga vozi iskusan vozač, ili početnik, ili starija osoba, sa zadravstvenim problemima, ili neko sklon činjenju ekscesa. Zato postoji sistem bonus-malus, koji nije savršen, jer se u u obzir ne uzima sve, već isplaćene štete odnosno ekscesi onog na kog je vozilo registrovano. A šta ako vozilo najčešće vozi neko drugi? U nekim zemljama se pravi ponuda za svako konkretno lice i vozilo u odnosu na sve okolnosti, koje ugovarač osiguranja mora tačno predstaviti, jer u suprotnom gubi prava iz osiguranja. Poseban apsurd kod nas je da se zbog načina procenjivanja vrednosti oštećenog vozila dešava da se uništenje oldtajmera koji na kolekcionarskom tržištu vredi mnogo, čija bi cena na aukciji dostigla velike iznose, zbog starosti vozila i procene po katalogu, isplati neka “sitnina” kao totalna šteta koja podrazumeva potpuno uništenje vozila?!?! Ali, to nije tema ovde, o tome drugom prilikom.
Obavezno osiguranje u saobraćaju kod nas uređeno je Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju (“Sl. glasnik RS”, br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013-OUS) – u daljem tekstu: ZOOS.
Prema članu 2. ZOOS , vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju su:
1) osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja;
2) osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima iliti osiguranje od autoodgovornosti;
3) osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i putnicima;
4) osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.
2. Šta je obavezno osiguranje od autoodgovornosti?
Da bi bilo jasno o čemu pričam, potrebno je pročitati komentar “Čemu služi osiguranje?”, jer tamo su objašnjeni pojmovi osiguravač, osiguranik, osigurano lice i korisnik osiguranja. Ovde ću objasniti ono što tamo nisam.
Prema stavu 2. člana 2. ZOOS, osiguranjem vlasnika prevoznog sredstva od odgovornosti za štetu nanesenu trećim licima pokrivene su, pod uslovima i na način propisan zakonom, štete koje to prevozno sredstvo pričini trećim licima, nezavisno od toga ko upravlja istim. Pod vlasnikom se podrazumeva i korisnik ili drugo lice na koje je registrovano prevozno sredstvo u skladu sa propisima.
Član 3. ZOOS daje definicije nekih pojmova, pa tako:
– “saobraćajna nezgoda” je događaj u kome je nastala šteta zbog upotrebe prevoznog sredstva;
– “prevozno sredstvo” je motorno vozilo,vazduhoplov, čamac i drugo prevozno sredstvo, i ima značenje utvrđeno zakonom kojim se uređuje odgovarajuća vrsta saobraćaja, s tim što motorno vozilo obuhvata i priključno vozilo;
– “oštećeno lice” je svako lice koje ima pravo na naknadu štete na osnovu ovog zakona.
Ovde je dakle potrebno razjasniti ko je “treće lice kojem je pričinjena šteta” (treće oštećeno lice) u kontekstu saobraćajne nezogode?
Treće lice, prema opštoj definiciji, je lice koje ne učestvuje direktno u nekom odnosu, ali odnos drugih lica može izazvati neki interes za njega. Znači, treće lice stiče neko pravo u vezi odnosa između nekih drugih lica. U obligacionom odnosu po osnovu osiguranja, direktni učesnici istog su osiguravač i osiguranik kao ugovorne strane, a svi ostali su treća lica, što uključuje i korisnika osiguranja koji nije osiguranik, kao i neko treće oštećeno lice. U smislu propisa o osiguranju od autoodgovornosti, treće oštećeno lice je korisnik osiguranja.
Osiguranje od autoodgovornosti uređeno je delom III. ZOOS, čl. 18-60. Obaveza ovog osiguranja propisana je članom 18. ZOOS, koji kaže da je vlasnik motornog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štete na stvarima koje je primio na prevoz. Izuzetno, osiguranje od autoodgovornosti pokriva i štete na stvarima koje su primljene na prevoz, ukoliko te stvari služe za ličnu upotrebu lica koja su se nalazila u vozilu (lični prtljag). Jer, roba koja se transportuje osigurava se posebno, to spada u rizik poslovanja. A pod štetom u smislu ovog člana podrazumeva se i šteta koja je pričinjena trećem licu usled pada stvari sa motornog vozila.
Član 20. ZOOS kaže da, vlasnik motornog vozila, čije vozilo podleže obavezi registracije, dužan je da, pri registraciji istog, produženju registracije i izdavanju probnih tablica, organu nadležnom za registraciju podnese dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju od autoodgovornosti (polisa osiguranja). A vlasnik motornog vozila koje ne podleže obavezi registracije svake godine dužan je da zaključi ugovor o osiguranju od autoodgovornosti prilikom dobijanja odgovarajuće dozvole za upotrebu i da obnavlja to osiguranje za sve vreme dok je motorno vozilo u saobraćaju.
3. Ko neće ostvariti naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti?
U skladu sa članom 21. ZOOS, po osnovu osiguranja od autoodgovornosti, pravo na naknadu štete nemaju:
1) vlasnik motornog vozila čijom mu je upotrebom pričinjena šteta, za štete na stvarima;
2) vozač motornog vozila čijom mu je upotrebom pričinjena šteta;
3) lice koje je svojevoljno ušlo u motorno vozilo čijom mu je upotrebom pričinjena šteta, a koje je znalo da je to vozilo protivpravno oduzeto (ukradeno, oteto);
4) lice koje je štetu pretrpelo:
– upotrebom motornog vozila za vreme zvanično odobrenih auto-moto i karting takmičenja i delova tih takmičenja na zatvorenim stazama, na kojima je cilj postizanje maksimalne brzine, kao i na probama (treningu) za ta takmičenja,
– usled dejstva nuklearne energije tokom prevoza nuklearnog materijala ili opasnog tereta tokom transporta istog,
– usled vojnih operacija, vojnih manevara, pobuna ili terorističkih akcija, ako postoji uzročna veza između tih dejstava i nastale štete.
Znači, generalno, po osnovu osiguranja od autoodgovornosti, pravo na naknadu štete nemaju lica koja su u direktnoj vezi sa nastankom iste, lica koja su svesno preuzela rizik, niti oni koji štetu pretrpe u slučajevima koji su osigurani po drugim osnovima ili postoji pretpostavljena odgovornost štetnika koji je obavezan da naknadi štetu.
Ali, ponekad, i kad se šteta naknadi trećem licu, vlasnik vozila će snositi istu. Jer, naknada štete u slučaju gubitka prava iz osiguranja, regulisana je članom 29. ZOOS, pa tako, prema stavu 1. istog, osigurano lice gubi prava iz osiguranja:
1) ako vozač nije koristio motorno vozilo u skladu sa njegovom namenom;
2) ako vozač nije imao vozačku dozvolu za upravljanje motornim vozilom određene kategorije, osim ako je vozilom upravljalo lice koje je kandidat za vozača za vreme obuke za upravljanje vozilom, uz poštovanje propisa kojima je ta obuka regulisana;
3) ako je vozaču oduzeta vozačka dozvola ili je isključen iz saobraćaja ili mu je izrečena zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom, odnosno zaštitna mera zabrane upotrebe inostrane vozačke dozvole na teritoriji RS;
4) ako je vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice, opojnih droga, odnosno zabranjenih lekova ili drugih psihoaktivnih supstanci;
5) ako je vozač štetu prouzrokovao namerno;
6) ako je šteta nastala zbog toga što je motorno vozilo bilo tehnički neispravno, a ta je okolnost vozaču vozila bila poznata;
7) ako je vozač posle saobraćajne nezgode napustio mesto događaja, a da nije dao svoje lične podatke i podatke o osiguranju.
Ono što je bitno, stav 2. navedenog člana decidno kaže da gubitak prava iz osiguranja u navedenim slučajevima nema uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu štete. A društvo za osiguranje koje naknadi štetu oštećenom, stupa u prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove postupka, što znači da ima pravo povraćaja isplaćenog (regresiranja) od štetnika (stav 3. člana 29. ZOOS).
4. Kako naknaditi štetu na svom vozilu?
Dakle, osiguranje od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima iliti osiguranje od autoodgovornosti je obavezno i ima tačno i precizno određenu svrhu i namenu. Da pokrije štetu od vozila koju neko ko nije kriv za njen nastanak pretrpi. Kod njega su korisnici treća lica kojima je šteta pričinjena, a ne osiguranik, odnosno lice koje je ugovarač u ugovornom odnosu, što je ovde vlasnik vozila.
A kako da onaj ko je štetu izazvao osiguranjem pokrije štetu na svom vozilu? Jedino ako zaključi ugovor o kasko osiguranju.
Kasko osiguranje je vrsta imovinskog osiguranja, koje vlasnik stvari (vozila) zaključuje sa osiguravačem za pokriće svih vrsta šteta. To je osiguranje prevoznog sredstva (njegovog trupa, uređaja, opreme i pribora) od oštećenja, uništenja ili nestanka. Kod kasko osiguranja motornih vozila, za razliku od osiguranja od autoodgovornosti, pokrivene su štete na sopstvenom motornom vozilu, bez obzira na to kako je šteta nastala i ko ju je izazvao. U zavisnosti od obima pokrivenih rizika, postoji puno i delimično kasko osiguranje motornih vozila (za celo vozilo ili njegove delove – npr. vetrobran). Tu se dakle, šteta isplaćuje vlasniku vozila a ne trećem licu. I isplata osigurane sume kasko osiguranja ne zavisi direktno od isplate iznosa osiguranja od autoodgovornosti, to nema veze jedno s drugim.
5. Umesto zaključka
Nadam se da sam razjasnio neke stvari i da će ovaj i povezani tekstovi biti nekome od pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.