Da li će stav Vrhovnog kasacionog suda išta promeniti kod problema kredita indeksiranih u CHF?

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je Pravno shvatanje usvojeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda (u daljem tekstu: VKS) održanoj 2. aprila 2019. godine, koje u celosti glasi:

„PUNOVAŽNOST VALUTNE KLAUZULE KOD UGOVORA O KREDITU U ŠVAJCARSKIM FRANCIMA I KONVERZIJA

1.Valutna klauzula se može pravno valjano ugovoriti u cilju očuvanja jednakosti uzajamnih davanja – tržišne vrednosti dinarskog iznosa plasiranih i vraćenih kreditnih sredstava koja se utvrđuje indeksiranjem kursa evra.

2.Ništava je odredba ugovora o kreditu o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa CHF koja nije utemeljena u pouzdanom pisanom dokazu da je banka plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u toj valuti i da je pre zaključenja ugovora korisniku kredita dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko-finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule.

3.Ugovor o kreditu proizvodi pravno dejstvo i nakon utvrđenja ništavosti klauzule o indeksaciji duga primenom kursa CHF.

U tom slučaju, ugovor će se izvršiti konverzijom uz očuvanje jednakosti uzajamnih davanja – tržišne vrednosti datog kredita utvrđene na osnovu kursa evra na dan zaključenja ugovora i isplatu kamate u visini određenoj ugovorima o kreditu iste vrste i trajanja, zaključenim sa valutnom klauzulom u evrima između istog davaoca kredita i drugih korisnika kredita čije se dugovanje utvrđuje primenom kursa evra.

4.U parničnom postupku u kome se odlučuje o pravnoj valjanosti ugovora o kreditu, odnosno ugovorne klauzule o indeksaciji duga u CHF, sud će na predlog tužioca odrediti privremenu meru kojom se davaocu kredita zabranjuje realizacija sredstava obezbeđenja i izvršenje ugovorne obaveze korisnika kredita, ukoliko već nije pokrenuto izvršenje radi realizacije sredstava obezbeđenja.

5.U slučaju kada je postupak izvršenja radi realizacije sredstava obezbeđenja duga iz kredita već pokrenut, sud odnosno javni izvršitelj će na zahtev izvršnog dužnika odložiti izvršenje bez polaganja jemstva.“

Citirano shvatanje je po mnogo čemu specifično. Osim što je prvo shvatanje doneto tako ekspresno i objavljeno na sajtu VKS istog dana, ovo shvatanje u svim svojim segmentima odstupa od zakona i prakse kod donošenja istih. Neću da ulazim u to da li je i koliko na postupak uticalo pojavljivanje predsednika države ispred VKS,  govorim samo o  odredbama propisa.

Ono što prvo upada u fokus je da VKS zauzima pravno shvatanje o tumačenju i primeni odredbi zakona, ali ne vidimo kojih? Šta tumači, na šta se poziva? Dati komentar na ovakvo shvatanje je izuzetno teško, jer nedostaje obrazloženje, jer VKS ne navodi koje odredbe i kojih zakona tumači, tako da ne možemo ni ispratiti logiku niti analizirati zauzete stavove, jer ne znamo kako su izvedeni. Znači li to da bi ovaj komentar trebao da se zasniva na pretpostavkama šta je VKS mislio kada je zauzimao svoje stavove? Mislim da to nije celishodno činiti (a uzgred nije ni profesionalno niti po standardima struke). Uvek i jedino razmatram samo ono što je napisano i što se jedino može tumačiti. Šta je neko mislio ne znam, i ne želim da se upuštam u takvu vrstu špekulacija. Zato ću samo dati neke opservacije.

O problemima kredita indeksiranih u švajcarskim francima (CHF) neću govoriti. O tome je već sve davno rečeno i urađena detaljna analiza u tekstu  „Problem kredita indeksiranih u CHF“, koji je prvobitno obajvljen u časopisu Advokatska kancelarija broj 31 iz marta 2017. god. a koji se može pogledati na Pravnom portalu.  Jedino ću kao čudno istaći da je navedeni tekst javno dostupan već dve godine, a da nijedan medij nije hteo da piše ili prenese nešto o tome, čak ni oni „slobodni i nezavisni“, kojima je direktno upućeno obaveštenje o tome. Možda zato što je išao u kontru opšteprihvaćenoj „mantri“ o prevarenim klijentima i bezobraznim bankama? Ne znam, da ne špekulišem, samo kažem čudno je da se poslednjih dana svi mediji utrkuju da objave mišljenja raznih stručnjaka i njihove analize, koje su podudarne razmišljanjima iz tog teksta.

Moram ipak da istaknem nešto. Nisam portparpol banaka niti zastupnik korisnika kredita, trudim se da budem objektivan i profesionalan. Za stručni komentar relevantni su samo slovo zakona i opšti principi pravičnosti (ako već moramo da se na njih pozivamo). A ne smemo zaboraviti i  elementarnu logiku.

Zakon o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011-dr.zakon, 78/2011-dr.zakon, 101/2011, 101/2013, 40/2015-dr.zakon, 106/2015, 13/2016, 108/2016, 113/2017, 65/2018-OUS, 87/2018 i 88/2018-OUS) u glavi trećoj „NADLEŽNOST SUDOVA“, u delu „9. Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda“ u vezi nadležnost u suđenju kaže  da (član 30.), VKS odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom, te da odlučuje o sukobu nadležnosti između sudova, ako za odlučivanje nije nadležan drugi sud, kao i o prenošenju nadležnosti sudova radi lakšeg vođenja postupka ili drugih važnih razloga. O nadležnosti izvan suđenja u članu 31. kaže da VKS obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima; razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova; imenuje sudije Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i vrši druge nadležnosti određene zakonom.

Isti zakon dalje, u  članu 43. kaže da sednica odeljenja VKS razmatra pitanja iz delokruga sudskih odeljenja i da se sednica odeljenja saziva se i ako između pojedinih veća nastane nesaglasnost u primeni propisa ili ako jedno veće odstupi od pravnog shvatanja prihvaćenog u svojoj praksi ili od pravnog shvatanja koje su prihvatila sva veća. Pravno shvatanje usvojeno na sednici odeljenja obavezuje sva veća u sastavu odeljenja.

Inače, citirani zakon  u članu 1. kaže da su sudovi samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost a da sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. A u stavu 3. člana 3. kaže i da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku.

Zakon o sudijama („Sl. glasnik RS“, broj 116/2008, 58/2009-OUS, 104/2009 i 101/2010, 8/2012-OUS, 121/2012, 124/2012 – OUS, 101/2013, 111/2014-OUS, 117/2014, 40/2015, 63/2015-OUS, 106/2015, 63/2016-OUS i 47/2017) u članu 1. kaže da je sudija je nezavisan u postupanju i donošenju odluke te da sudija sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnih ugovora, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava.

I sad se pod jedan postavlja pitanje, odakle Građansko odeljenje VKS izvodi ovlašćenja da praktično procesno utiče na rad nižih sudova kada kaže: „sud će na predlog tužioca odrediti privremenu meru“? Ali tu se ne zaustavlja, već naređuje i drugim organima, jer kaže i: „javni izvršitelj će na zahtev izvršnog dužnika odložiti izvršenje bez polaganja jemstva“.

A osim što naređuje, VKS derogira i primenu nekih zakonskih odredbi, prvenstveno Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS”, broj 106/2015, 106/2016-aut. tumačenje i 113/2017-aut. tumačenje), i to one koje se odnose na postupke propisane navedenim zakonom, izvršenja i obezbeđenja, a pogotove odredbe o određivanju i sprovođenju privremenih mera. Da podsetim, za one koji to ne znaju, sud može odrediti privremenu meru pre, u toku ili posle sudskog ili upravnog postupka pa dok izvršenje ne bude sprovedeno.

Da se sada malo osvrnem na zaključke VKS (jer to jedino i mogu, ne mogu ih detaljno analizirati iz razloga navedenih napred).

VSK kaže da se valutna klauzula može pravno valjano ugovoriti u cilju očuvanja jednakosti uzajamnih davanja, što ni pre nije bilo sporno. Mnoge sudske presude su to potvrdile, pa i ona koju sam analizirao u tekstu  „Problem kredita indeksiranih u CHF“. Kaže i da ugovor o kreditu proizvodi pravno dejstvo i nakon utvrđenja ništavosti klauzule o indeksaciji duga, što takođe nije sporno (to su osnovi obligacionog i ugovornog prava) i više puta potvrđeno.

Zanimljiva mi je konstatacija da je ništava odredba ugovora o kreditu o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa CHF koja nije utemeljena u pouzdanom pisanom dokazu da je banka plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u toj valuti i da je pre zaključenja ugovora korisniku kredita dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko-finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule. Zašto mi je zanimljiva? Prvo, jer ne znam na šta se VKS poziva, da li na Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“ 31/1993), u daljem tekstu: ZOO,  koji je krovni propis ako govorimo o ugovorima. Drugo, jer ne znam kakve veze ima obligacioni odnos banke zajmodavca konkretnog kredita sa drugom bankom koja njoj daje sredstva na zajam sa obligacionim odnosom banke zajmodavca sa klijentom koji uzima kredit indeksiran u CHF? To su dva različita pravna posla, koji nisu međusobno uslovljeni jer iako se predviđa indeksacija u nekoj valuti i primena LIBOR-a konkretno (o tome šta je LIBOR pogledati u tekstu „Problem kredita indeksiranih u CHF“), to ipak po slovu tih ugovora nije u direktnoj vezi. Može se izvoditi analogija zašto banka primenjuje LIBOR, ali ugovor o kreditu ne ulazi u to kako je banka pribavila ta sredstva, samo kaže da se kamatna stopa menja u zavisnosti od kretanja LIBOR. Još mi je čudnije da se traži da banka ima pismeni dokaz da  je dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko-finansijskim posledicama koje će nastati primenom valutne klauzule, pa to inače piše u samom ugovoru. Ne, za punovažnost ugovora nije potrebna ekonosmo-finansijska analiza kretanja kurseva ili šta slično, podrazumeva se da promena kursa strane valute menja iznos obaveze ako rate plaćate u dinarima. Ovde klijenti tvrde da im banke nisu nešto stavile do znanja (iako u ugovoru piše drugačije), da su im nešto sugerisale (da su prevareni). Banke su tužene za raskid ili poništaj ugovora, a  šta je onda sa osnovnim pravilom u pravu, ovde konkretno pravilom parničnog postupka, o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS, 55/2014 i 87/2018). Podsetiću, stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava a stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji.

Zaključak VKS sa kojim se slažem je da ugovor o kreditu proizvodi pravno dejstvo i nakon utvrđenja ništavosti klauzule o indeksaciji duga primenom kursa CHF, ali sam skeptičan po pitanju da će se taj ugovor izvršiti konverzijom na osnovu kursa evra na dan zaključenja ugovora i isplatu kamate u visini određenoj ugovorima o kreditu iste vrste i trajanja, zaključenim sa valutnom klauzulom u evrima između istog davaoca kredita i drugih korisnika kredita čije se dugovanje utvrđuje primenom kursa evra. A zašto, detaljno sam objasnio u tekstu „Problem kredita indeksiranih u CHF“. To jednostavno nije ono što korisnici kredita indeksiranih u CHF žele.

Nažalost ovde se još jednom pokazalo, prvo, koliko institucije kod nas svojim činjenjem, odnosno nečinjenjem umesto da grade, urušavaju sistem koji kako tako funkcioniše. Ovde prvenstveno mislim na VKS ali i predstavnike izvršne vlasti, te Narodnu banku Srbije kojoj je u nadležnosti da predlaže zakone i donosi podzakonska akta u vezi bankarskog poslovanja. Svaka odluka, čak i ispravna ima svoje vreme kada mora biti doneta, jer protek vremena stvara određene posledice koje ipak moraju biti uzete u obzir, ako prihvatimo jedan od opštih postulata u pravu da se na pravne odnose primenjuju pravila koja važe u određenom trenutku, te da se u stečena prva, ukoliko nisu stečena nezakonito, ne sme dirati.

Ovako, sudovi će i dalje imati previše posla koji jednostavno, nije moguće završiti,  odluke će biti  nekonzistentne a problem će se prebacivati na teren ekonomskog veštačenja i razumevanje materije od strane veštaka ekonomske struke, koji i da hoće ne mogu (jer nemaju pravničko znanje) da sagledaju srž problema, a nisu ni ovlašćeni da rešavaju pravna pitanja (što sudovi izgleda zaboravljaju) već da se bave samo konkretnum uskostručnim problemima (samim obračunom i sl.). U krajnjoj liniji sudovi sude prema zakonima a Ustav daje okvir, a ZOO, tj. njegova pravila važe u kontinuitetu. Na kraju će bez obzira na bilo koje tumačenje, odgovor biti moguće tražiti samo za svaki konkretan slučaj i u konkretnom postupku. Rezultat svega toga nije moguće predvideti, a tamo gde se u istim ili sličnim slučajevima koji imaju isti osnov, ne može predvideti ishod niti imati dovljan stepen izvesnosti po pitanju ishoda, nema govora o pravnoj sigurnosti.

Moram da ukažem na još nešto. Mediji su i u ovom slučaju pokazali da nisu na visini zadatka, jer su u svojim interpretacijama izneli različita viđenja onoga šta VKS kaže. Niko od novinara ne očekuje da se razumeju u sve (ovde u pravo konkretno), ali ako se nešto ne zna pita se neko stručan. Drugo, osnovna dužnost novinara je da prenese tačnu, ispravnu, potpunu i proverenu informaciju a ne daje svoje interpretacije i tumačenje.

Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela odnosno napisala, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju  stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.