Konkretan povod za pisanje ovog komentara je nešto sa čime se svakodnevno srećemo. Svedoci smo da svi i na svakom mestu kometarišu sudske postupke, najavljuju hapšenja, sude i presuđuju. I ovo čine svi, počev od državnih funkcionera, preko političara i raznih analitičara, novinara, javnih ličnosti do običnog „građanstva“. I to se čini svuda, i u sredstvima javnog informisanja, i na društvenim mrežama, i na „ulici“. Dobro, to je svojstveno ljudima, da imaju svoj stav o nečemu i da žele da ga iskažu. Problem predstavlja granica, odnosno kada to postaje neprimereno i još važnije, kada je zabranjeno činiti takvo što, odnosno kada se time vrši uticaj na sud u smeru donošenja odluke?
Ali, problem nisu samo tendenciozne odluke, već i one nedonete, jer kod nas, mnogo više postupaka stoji i rešava ih zastarelost samog krivičnog dela ili gonjenja za isto, zato što sudije nemaju hrabrosti da „preseku“ i donesu odluku u nekim slučajevima.
1. Pretpostavka nevinosti
Iako komentare imamo u vezi svih vrsta postupaka, ovde pre svega mislim na krivične postupke, na ponašanja koja mogu povrediti pretpostavku nevinosti.
Da krenemo od Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 98/2006), koji u vezi pravne sigurnosti u kaznenom pravu, u članu 34. stav 3. kaže, svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.
To isto, u neizmenjenom obliku kaže i stav 1. člana 3. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014) – u daljem tekstu: ZKP. Inače, član 1. ZKP koji govori o predmetu zakonika, kaže da ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka.
Pretpostavka nevinosti propisana je i članom 73. Zakona o javnom informisanju i medijima („Sl. glasnik RS“, br. 83/2014, 58/2015 i 12/2016-aut.tumačenje), koji kaže da u cilju zaštite ljudskog dostojanstva, kao i nezavisnosti, ugleda i nepristrasnosti suda ili drugog nadležnog organa, niko se u mediju ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažnosti odluke suda.
Dakle, svako je nevin dok pravnosnažno nije oglašen krivim.
A ko je kriv? Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016) – u daljem tekstu: KZ, kaže da nema kazne bez krivice, odnosno da se (član 2.) kazna i mere upozorenja mogu izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično delo.
Član 14. KZ dodaje da je krivično delo samo ono delo koje je protivpravno i koje je skrivljeno, odnosno da nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom.
Prema članu 22. KZ, krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno, ali i kada je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa.
Neuračunljiv je onaj učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti (član 23. KZ), a učiniocu krivičnog dela u stanju bitno smanjene uračunljivosti može se ublažiti kazna. Međutim, skrivljena neuračunljivost (član 24.) ne utiče na krivicu, odnosno krivica učinioca krivičnog dela koji se upotrebom alkohola, droga ili na drugi način doveo u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima utvrđuje se prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje. Takvom učiniocu ne može se po osnovu neuračunljivosti ublažiti kazna.
Prema članu 25. KZ, krivično delo je učinjeno sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao.
Član 26. KZ kaže da je krivično delo učinjeno iz nehata kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Kad je iz krivičnog dela proizašla teža posledica zbog koje zakon za to delo propisuje težu kaznu, ta se kazna može izreći ako je učinilac u odnosu na tu posledicu postupao iz nehata, a i sa umišljajem ako time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela (član 27. KZ).
Dalje, član 28. KZ predviđa da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi. Stvarna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje krivičnog dela ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo dozvoljenim. Ako je učinilac bio u stvarnoj zabludi usled nehata, postojaće krivično delo učinjeno iz nehata kad zakon takvo krivično delo predviđa.
Takođe, član 29. KZ predviđa da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi. Pravna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. Učiniocu koji nije znao da je delo zabranjeno, ali je to bio dužan i mogao da zna, kazna se može ublažiti.
A kad je nešto pravnosnažno utvrđeno? Prosto, kada je utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom.
ZKP u članu 275. kaže da presuda postaje pravnosnažna kada se više ne može pobijati žalbom ili kada žalba nije dozvoljena. Pravnosnažna presuda postaje izvršna od dana dostavljanja, ako za izvršenje ne postoje zakonske smetnje. Ako nije izjavljena žalba ili su se stranke odrekle ili odustale od žalbe, presuda je izvršna istekom roka za žalbu, odnosno od dana odricanja ili odustanka od izjavljene žalbe.
2. Granice komentarisanja sudskog postupka
Da se vratimo na problem granica, odnosno kada komentarisanje sudskih postupaka postaje neprimereno i kada je to zabranjeno činiti, odnosno kada se time vrši uticaj na sud?
Neko će reći da je dozvoljeno sve ono što nije izričito zabranjeno. Da tačno, u pravu inače važi taj restriktivni princip. Već pominjani član 34. Ustava kaže predviđa da se niko se ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena. Kazne se određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca a krivična dela i krivične sankcije određuju se zakonom.
I KZ kaže to isto u članu 1., odnosno da nema krivičnog dela niti kazne bez zakona. A kaže (član 14. KZ) i da je krivično delo samo ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo.
U KZ na prvi pogled sada ne postoji kazneno delo koje se bavi komentarisanjem sudskih postupaka.
U jednom periodu je postojalo krivično delo „Nedozvoljeno javno komentarisanje sudskih postupaka“, sankcinisano članom 336a KZ, koje je činio onaj ko za vreme trajanja postupka pred sudom, a pre donošenja pravosnažne sudske odluke, u nameri da povredi pretpostavku nevinosti ili nezavisnosti suda, daje javne izjave u sredstvima javnog informisanja. Za ovo delo bila je predviđena kazna zatvora i novčana kazna.
Navedeno krivično delo je uvedeno Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, broj 72/2009) a brisano Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 121/2012). Bez namere da nešto insinuiram, navešću kao zanimljivo, da je navedeno krivično delo brisano istim setom izmena kojima je dekriminalizovano i krivično delo „Kleveta“ iz člana 171. KZ, o čemu sam već detaljno pisao u tekstu „Kakve posledice je izazvala dekriminalizacija klevete?“, koji je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 34, jun 2017. god. a kasnije i na Pravnom portalu.
I sad, razni „komentatori“ misle da je komentarisanje sudskih postupaka dozvoljeno i da ničim nije ograničeno.
Da li je baš tako? Bilo bi da pravni poredak nije jedinstven, što u članu 4. kaže Ustav, a ponavlja i u članu 194. Pravni sistem ne čini jedan propis, ako nešto nije uređeno jednim propisom to ne znači automatski da nije uopšte, da neki drugi propis to ne reguliše.
Zakon o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011-dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 40/2015-dr.zakon, 106/2015, 13/2016, 108/2016, 113/2017, 65/2018-OUS, 87/2018 i 88/2018-OUS), članom 6. propisuje zabranu uticaja na sud, i kaže da radi čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda zabranjeno je korišćenje javnog položaja i javno istupanje kojim se utiče na tok i ishod sudskog postupka, te da je zabranjen i svaki drugi uticaj na sud i pritisak na učesnike u postupku.
A ZKP u stavu 2. člana 3. kaže, državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja i javne ličnosti dužni su da se pridržavaju pravila o pretpostavci nevinosti i da svojim javnim izjavama o okrivljenom, krivičnom delu i postupku ne povređuju prava okrivljenog.
I ovo sve važi ne samo u krivičnom postupku, već i u postupcima za prekršaje i privredne prestupe. Jer, odredbama Zakona o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016 i 98/2016-OUS) i Zakona o privrednim prestupima („Sl. list SFRJ“, br. 4/1977, 36/1977, 14/1985, 10/1986, 74/1987, 57/1989, 3/1990, „Sl. list SRJ”, br. 27/1992, 16/1993, 31/1993, 41/1993, 50/1993, 24/1994, 28/1996, 64/2001 i „Sl. glasnik RS“, br. 101/2005), za ono što nije direktno regulisano u tim zakonima predviđena je shodna primena ZKP, uključujući sva pravila i načela.
Iako gore navedeni zakoni ne propisuju sankcije za povredu ovih zabrana, uvek se može primeniti KZ. Naime, u KZ i dalje postoji krivično delo „Ometanje pravde“ iz člana 336b. Ovo delo čini onaj ko druge poziva na otpor ili na neizvršenje sudskih odluka ili na drugi način ometa vođenje sudskog postupka, te onaj ko uvredom, silom, pretnjom ili na drugi način ometa ili spreči sudiju, javnog tužioca, zamenika javnog tužioca ili advokata u vršenju sudijske ili tužilačke funkcije, ili advokatske službe. Za ovo delo predviđena je kazna zatvora i novčana kazna. Ovde je bitno shvatiti da, ovo delo čini onaj ko na bilo koji način ometa vođenje sudskog postupka ili ometa ili sprečava sudiju, javnog tužioca, zamenika javnog tužioca ili advokata u njihovom poslu.
A, neke institucije sistema donele su i svoje akte kojima regulišu ovu materiju, odnosno više proklamuju načela pretpostavke nevinosti i zabrane uticaja na sud. Da li se ista primenjuju, to je druga priča. Svakako, neozbiljno je nešto proklamovati, predvideti obaveze ili zabraniti, a ne predvideti sankcije za kršenje obaveza i zabrana.
Tako recimo, Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine Republike Srbije, usvojio je Kodeks ponašanja narodnih poslanika o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudskih odluka i postupaka („Sl. glasnik RS“, br. 71/2017). A Vlada Republike Srbije, na predlog Ministarstva pravde, usvojila je Kodeks ponašanja članova Vlade o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudskih odluka i postupaka („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016).
Navedenim kodeksima propisano je da su narodni poslanici i članovi Vlade dužni da poštuju pretpostavku nevinosti, čak i u slučaju kada tu pretpostavku krši jedan ili više medija, da pre pravnosnažne odluke suda kojom se utvrđuje odgovornost u javnim izjavama i nastupima u javnosti ne smeju označiti učiniocem krivičnog dela lice protiv koga je pokrenut krivični postupak ili preduzete prethodne radnje (npr. hapšenje, saslušanje uhapšenog, zadržavanje osumnjičenog).
Dalje, ti kodeksi predviđaju da su narodni poslanici i članovi Vlade dužni da poštuju autoritet i nepristrasnost suda, da ne smeju u javnim izjavama i nastupima u javnosti u toku trajanja krivičnog postupka iznositi ideje, informacije ili mišljenja kojima se predviđa ishod tog postupka ili kojima se ocenjuje procesna vrednost dokaza, koji su izvedeni ili treba da budu izvedeni, na način na koji je moguće uticati na ishod krivičnog postupka.
Rečeno je i da ove zabrane imaju za cilj da spreče da se namernim ili nenamernim pritiskom na sud okrivljenom uskrati pravo na pravično i nepristrasno suđenje, ali da se time ne utiče na pravo narodnih poslanika i članova Vlade da iznose ideje, informacije ili mišljenja o radu sudova i drugih pravosudnih organa.
Odredbe ovih kodeksa shodno se primenjuju i na javne izjave i nastupe u javnosti narodnih poslanika i članova Vlade u vezi sa prekršajnim postupcima i postupcima za privredne prestupe, te drugim sudskim postupcima.
3. Umesto zaključka
I sad na kraju, postavlja se pitanje, sve i da se komentarisanjem sudskih postupaka želi uticati na rad sudova, da li je to opravdanje za nerad i nesprovođenje zakona? Ovde ne mislim samo na sudove, već i na javne tužioce koji ne pokreću postupke i ne gone lica koja navodno vrše pritisak na sud. Pa i da vrše, šta onda?
Teza koju odavno zastupam je da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, ona je po mom mišljenju minoran problem i sporadična pojava. Osnovni problem je neznanje i nesposobnost, na šta se dalje nadovezuje i nedostatak hrabrosti i moralnih kvaliteta. Onaj koji ima znanje, siguran je u sebe jer zna da ga zakon štiti, zna svoje obaveze i prava, te stoga nije podložan uticaju niti pritiscima (stvarnim ili umišljenim), ne plaši se da preseče i donese odluku. Onaj koji ne zna, doneće pogrešnu odluku ili će razvlačiti postupak u nedogled jer nema hrabrosti ni integriteta da iskaže svoj stav a koji ne mora uvek biti podudaran stavu izvršne vlasti.
U nekim ranijim tekstovima sam postavio pitanje, koja je svrha suda? Ne, sudovi nisu naplatni servis države, ne služe da sprovode kažnjavanje, sudovi su jedan od stubova na kome država počiva. Sudije moraju da shvate da su grana vlasti (nezavisna) i da nemaju nikakvu obavezu ni prema kome (pogotovo ne prema izvršnoj vlasti), već samo prema zakonu. Inače, to sve lepo piše u Ustavu koji u članu 3. kaže da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i da počiva na neotuđivim ljudskim pravima, a da se vladavina prava između ostalog ostvaruje i podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću, te povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu. Ustav dalje kaže, u članu 4. da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku te da se odnos ove tri grane vlasti zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli, a da je sudska vlast nezavisna. A kaže u članu 142. st. 2. i da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i da sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, te da (čl. 151.) sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije.
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatcije i citiranje propisa, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 64, decembar 2019. god.