Da li je nadrilekar samo prevarant?

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je stav koji je u svojoj presudi Kž 47/2017 od 9. marta 2017. god. zauzeo Viši sud u Čačku (u daljem tekstu: Sud), a koji se u najkraćem može svesti na sledeće, da je onaj ko leči ljude a nije lekar, već se samo lažno predstavlja kao takav, samo prevarant a ne i nadrilekar?!? Takva osoba svakako jeste prevarant, ali, da li je samo to?

Da prvo citiramo deo obrazloženja navedene presude:

„[…] Kada se okrivljeni oštećenima predstavljao lažno da je doktor, hirurg, pa ih je lečio alternativnim metodama i usluge naplaćivao, izvršio je krivično delo prevara u produženom trajanju iz čl. 208 st.1 KZ a ne krivično delo nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo iz čl. 254 KZ.

Okrivljeni u toku postupka nije pružio dokaze sudu da poseduje diplomu medicinskog fakulteta, osim sertifikata na osnovu raznih predavanja i diploma dobijenih nakon završenih kurseva, ukazujući da je ranije bio zaposlen u Kliničkoj centru Srbije kao elektroničar – dijagnostičar medicinskih aparata sa završenom srednjom elektrotehničkom školom, te da je posedovao propusnicu Kliničkog centra Srbije na svoje ime, ispred koga je stajao prefiks „dr“ koji se odnosi na to da je doktor prirodne medicine ističući da je u pitanju stara propusnica Kliničkoj centra koja nema nikakvu važnost.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda takođe, da to što je diploma Instituta za prirodu medicinu priznata u zemljama Evropske unije kako se to utvrđuje iz potvrde toga Instituta, nema uticaja na postojanje bitnih elemenata krivičnog dela jer se okrivljeni brojnim oštećenim licima predstavljao lažno kao doktor, abdomenalni hirurg, zaposlen u Kliničkom centru Srbije zašta nije posedovao stručne kvalifikacije, a takođe je nesporno da u vreme izvršenja krivičnog dela isti nije bio zaposlen u Kliničkom centru Srbije, pa radnje koje je preduzeo očigledno je preduzeo u vidu prevarne namere navodno pružajući određene zdravstvene usluge zašta je uzimao novac.[…]“.

Dakle, prema iznetom, Sud je u postupku utvrdio sledeće činjenice:

• okrivljeni se oštećenima predstavljao lažno da je doktor, te oštećene lečio i usluge naplaćivao,
• okrivljeni nema stručne kvalifikacije, već je po struci elektrotehničar,
• okrivljeni je koristio prepravljenu nevažeću legitimaciju – propusnicu.

I pored sve dobre volje, te uvažavanja sudija, sa gore iznetim zaključkom Suda ne mogu se nikako složiti. Nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke). Sebe ne smatram stručnjakom za krivično pravo niti pokušavam da se tako predstavim, ovde je reč o tumačenju teksta propisa pre svega. Zato krenimo redom i analizirajmo.

1.Šta je prevara?

Član 208. KZ kojim je propisano krivično delo „Prevara“ nalazi se u glavi 21. „KRIVIČNA DELA PROTIV IMOVINE“ Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016) – u daljem tekstu: KZ, i u celosti glasi:

(1) Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

(2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini samo u nameri da drugog ošteti, kazniće se zatvorom do šest meseci i novčanom kaznom.

(3) Ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi četristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom.

(4) Ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina i novčanom kaznom.“.

Da vidimo šta čini radnju izvršenja kod prevare.

Prema gore navedenom krivično delo prevare (u osnovnom obliku) čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini. Znači, da bi postojala radnja izvršenja prevare potrebno je dovesti neko lice u zabludu lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica. Zanimljivo, iaoko je bitan pojam, definicija zablude nije data u KZ (kao uostalom ni drugih važnih pojmova, npr. pretnje, o čemu je sam ranije takođe pisao). Zabluda je inače, pogrešna predstava o nekim činjenicama, odnosno pogrešno uverenje da neka činjenica postoji ili ne postoji, dok je u stvarnosti činjenično stanje suprotno tome.

Drugo, kod prevare veoma bitno je da postoji namera da se ostvari protivpravna imovinska korist, što znači da je potreban direktan umišljaj. Da se podsetimo nekih osnova. Nema kazne bez krivice jer član 2. KZ, kaže da se kazna i mere upozorenja mogu izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično delo. Krivično delo prema članu 14. KZ je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Krivica prema članu 22. KZ postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa. Krivično delo je učinjeno sa umišljajem (član 25. KZ) kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao, dok je krivično delo učinjeno iz nehata (član 26. KZ) kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.

Dakle, kod prevare je potrebno dokazati krivicu izvršioca, odnosno postojanje umišljaja (da je postojala namera). Subjektivni elemenat bića dela kod prevare je namera za pribavljanje protivpravne imovinske koristi, koja kod okrivljenog mora postojati u vreme izvršenja dela. To recimo u svom rešenju Kž 1 80/2014 od 13. maja 2014. god. apostrofira Viši sud u Novom Sadu (citat): „Prvostepeni sud, dakle nije na nedvosmislen način utvrdio kod okrivljenog postojanje namere da izvrši krivično delo prevare i iz kojih dokaza ta namera proizilazi.“.

Navešću i deo iz presude Okružnog suda u Valjevu Kž. br. 66/03 od 20. maja 2003. god: „Što se tiče prevarne namere kod optuženog, pošto se radi o jednom subjektivnom odnosu optuženog prema izvršenom krivičnom delu, ta prevarna namera se po pravilu utvrđuje iz objektivnog ponašanja optuženog, preduzetih radnji i svih okolnosti pod kojima su te radnje preduzete.“.

Dalje, da bi postojalo krivično delo prevara neophodno je da u zabludu određenim prevarnim radnjama bude dovedeno konkretno fizičko lice, kao što u svojoj presudi Kž1 5835/2013 od 20. januara 2014. god. kaže Apelacioni sud u Kragujevcu (citat): „Kod krivičnog dela prevara iz čl. 208 KZ neophodno je, da bi delo postojalo, da u zabludu bude dovedeno konkretno fizičko lice i to da je to lice određenim prevarnim radnjama dovedeno u zabludu da nešto učini na štetu svoje ili tuđe imovine.“.

A pre svega potrebno je da se sve navedeno čini u cilju sticanja protivpravne imovinske koristi, a kod pravne kvalifikacije krivičnog dela prevare relevantna je i visina imovinske koristi koju je okrivljeni pribavio izvršenjem krivičnog dela, a ne ukupna visina štete koja je za oštećenog u vezi sa tim nastala.

A moguće je i kažnjavanje za pokušaj kod težih oblika ovog dela. To nije propisano izričito, ali prema članu 30. KZ za pokušaj se kažnjava i za krivična dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna.

2.Šta je nadrilekarstvo?

Član 254. KZ kojim je propisano krivično delo „Nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo“ nalazi se u glavi 23. „KRIVIČNA DELA PROTIV ZDRAVLJA LJUDI“, i u celosti glasi:

„(1) Ko se bez odgovarajuće stručne spreme bavi lečenjem ili pružanjem drugih medicinskih usluga, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.

(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko se bez odgovarajuće stručne spreme bavi spravljanjem ili izdavanjem lekova.“.

Dakle, krivično delo nadrilekarstvo čini onaj ko se bez odgovarajuće stručne spreme bavi lečenjem ili pružanjem drugih medicinskih usluga. Ako upoređujemo nadrilekarstvo sa prevarom, vidimo da kod nadrilekarstva zakonodavac ne zahteva da je ostvarena protivpravna imovinska korist ili da se radnje preduzimaju u tom cilju, već je delo izvršeno samim pružanjem medicinskih usluga bez odgovarajuće stručne spreme.

Nije bitno čak ni da li je proizvedena neka posledica, čim neko bez stručne spreme „leči“ i pruža medicinske usluge delo je automatski svršeno, te tako ne može postojati pokušaj ovog dela (ali i zbog ranije navedenih pravila iz člana 30. KZ, jer nije izričito predviđeno a maksimalna kazna za ovo delo je tri godine zatvora).

Takođe, nije nužno ni da izvršilac postupa sa umišljajem niti sa nekom namerom (da ostvari korist npr.).

A podsetiću, Sud kaže: „okrivljeni oštećenima predstavljao lažno da je doktor, hirurg, pa ih je lečio alternativnim metodama i usluge naplaćivao“. Znači lečio ih je, obavljao neke „medicinske“ tretmane, sam Sud to konstatuje.

Za poređenje odnosa između navedenih dela, zanimljiva je presuda Okružnog suda u Valjevu Kž. br. 553/05 od 30. novembra 2005. god. gde se kaže: „Učinjeno je krivično delo prevare iz čl. 171. st. 1. KZRS, a ne krivično delo nadrilekarstva iz čl. 128. st. 2. KZRS, kada je okrivljeni u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist doveo u zabludu i održavao u zabludi oštećenu, lažno prikazujući činjenicu da je oštećena teško bolesna osoba te da postoji opasnost da će umreti i da joj on može pomoći i na taj način je naveo da mu preda novac i pokretne stvari u vrednosti preko 25.000 dinara.“.

Ranije važeći Krivični zakon Republike Srbije („Sl. glasnik SRS“, br. 26/1977, 28/1977, 43/1977, 20/1979, 24/1984, 39/1986, 51/1987, 6/1989, 42/1989 i 21/1990 i „Sl. glasnik RS“”, br. 16/1990, 49/1992, 23/1993, 671993, 47/1994, 17/1995, 44/1998, 10/2002, 80/2002, 39/2003 i 67/2003) takođe je predviđao prevaru (u članu 171.) i nadrilekarstvo (u članu 128.) kao krvična dela, sa gotovo identičnim opisima dela, s tom razlikom što je kao teži oblik kod nadrilekarstva propisivao slučaj kada se delo čini iz koristoljublja, što aktuelni KZ ne čini.

Iako na prvi pogled izgleda da postoji podudaranje u ovoj i situaciji koju razmatramo, činjenično stanje je bitno drugačije, i ova presuda Okružnog suda u Valjevu je pravilna (po meni), jer nigde nije rečeno da je okrivljeni lečio oštećenu, već samo doveo u zabludu (ubedio da je bolesna i da joj on može pomoći) i naveo da mu preda novac, što jeste prevara.

3.Koja dela su zaista učinjena?

I sada nakon čitanja i analiziranja navedenih članova, postavlja se kao pitanje, kako je Sud zaključio da je ovde u pitanju samo prevara? Da nije nešto zaboravljeno?

Po meni, u slučaju koji razmatramo postoji sticaj krivičnih dela, okrivljeni je izvršio i prevaru i nadrilekarstvo, i trebalo je primeniti pravilo iz člana 60. KZ, po kome, ako je učinilac jednom radnjom ili sa više radnji učinio više krivičnih dela za koja mu se istovremeno sudi, sud će prethodno utvrditi kazne za svako od tih dela, pa će za sva ta dela izreći jedinstvenu kaznu, po pravilima za izricanje jedinstvene kazne.

Ali okrivljeni je u slučaju koji razmatramo izvršio (po meni) još neka dela, koja izgleda uopšte nisu bila razmatrana.

Sam Sud je utvrdio da je okrivljeni koristio nevažeću legitimaciju (propusnicu) koja je bila prepravljena unošenjem podataka koji izazivaju zabludu.

Da podsetimo, prema članu 112. KZ u kom su data značenja pojmova upotrebljenih u tekstu tog propisa, ispravom se smatra svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose.

A krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 355. KZ, čini onaj ko napravi lažnu ili preinači pravu ispravu u nameri da se takva isprava upotrebi kao prava ili ko lažnu ili preinačenu ispravu upotrebi kao pravu ili je nabavi radi upotrebe ili pokuša takvo što. Okrivljeni nije učinio krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. KZ, koje čini službeno lice (ili odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu) koje u službenu ispravu, knjigu ili spis unese neistinite podatke ili ne unese važan podatak ili svojim potpisom, odnosno službenim pečatom overi službenu ispravu, knjigu ili spis sa neistinitom sadržinom ili koje svojim potpisom, odnosno službenim pečatom omogući pravljenje službene isprave, knjige ili spisa sa neistinitom sadržinom. Jer, okrivljeni u konkretnom slučaju nije službeno lice (nije u pitanju vojno lice niti lice koje u državnom organu vrši službene dužnosti, niti izabrano, imenovano ili postavljeno lice u državnom organu, organu lokalne samouprave ili lice koje stalno ili povremeno vrši službene dužnosti ili službene funkcije u tim organima, niti javni beležnik, javni izvršitelj i arbitar, kao i lice u ustanovi, preduzeću ili drugom subjektu, kojem je povereno vršenje javnih ovlašćenja, koje odlučuje o pravima, obavezama ili interesima fizičkih ili pravnih lica ili o javnom interesu, niti mu je faktički povereno vršenje pojedinih službenih dužnosti ili poslova).

Ono o čemu takođe u konkretnom slučaju nije vođeno računa, je pitanje da li su oštećena lica pretrpela neke posledice zbog takvog „lečenja“?

Jer, postoji nešto što se zove „Teška dela protiv zdravlja ljudi“, iz člana 259. KZ, koji kaže da će se učinilac kazniti zatvorom od jedne do osam godina ako usled dela iz člana 254. KZ (i još nekih članova) neko lice bude teško telesno povređeno ili mu zdravlje bude teško narušeno, i zatvorom od dve do dvanaest godina ako je usled dela nastupila smrt jednog ili više lica.

Po meni Sud je morao utvrditi i da li su oštećena lica osim imovinske pretrpela i neku drugu vrstu štete (po zdravlje).

4.Umesto zaključka

Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da i ovo potvrđuje teze o glavnim problemima u našem pravnom sistemu iznete u ranije objavljenim tekstovima (mislim na znanje i stručnost)? Da su nam propisi loše napisani, prepuni praznina?

Da se ne ponavljam, samo ću reći da se nikada i nikako iz fokusa ne smeju ispustiti pravila struke i ono što pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi.

Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 50, oktobar 2018. god.

DETALJNIJE