Da li je učinilac kriv ako se primeni načelo oportuniteta?

Neposredan povod za pisanje ovog teksta je veoma zanimljivo pitanje postavljeno od osiguravajućeg društva. Naime, iako krivična i materijalna odgovornost nisu uvek uslovljene, osiguranja imaju neke svoje procedure i pravila kako rešavaju zahteve za naknade štete, te kako sprovode postupke, a u slučaju težih saobraćajnih nezgoda uvek čekaju ishod kaznenih postupaka (krivičnih ili prekršajnih) pre odlučivanja o visni i isplate odštetnih zahteva. Jednostavno, idu praktičnom logikom, prepuste sudu da utvrdi krivicu pa se rukovode onime što je utvrđeno u sudskom postupku. Takođe, ishod ovih postupaka (šta je utvrđeno u njima) bitan im je kod regresiranja od štetnika. U konkretnom slučaju (teža saobraćajna nezgoda gde saobraćajna policija obavezno vrši uviđaj) njihov osiguranik – štetnik priznaje krivicu odnosno da je on odgovoran za izazivanje nezgode, te prema odredbama Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Sl. glasnik RS“, broj 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013-OUS), moraju da naknade štetu koju je on pričinio svojim vozilom. Međutim, zbunila ih je formulacija, da se krivična prijava odbacuje. I naravno da su zbunjeni, pitaju se da li je taj štetnik kriv za saobraćajnu nezgodu ili nije? Da li sledstveno tome treba da isplate odštetu ili ne? Naime, ovde je iskorišćeno načelo oportuniteta. I sama primena te mogućnosti nije sporna, već nešto drugo. Redakcijsko-tehničko rešenje koje je napravljeno u pisanju propisa je neodgovarajuće i izaziva kontroverze u daljim postupanjima.

U ovom tekstu neću se baviti pitanjima za i protiv, odnosno:

-ne zanima me opravdanost postojanja niti odnos između primene načela oportuniteta i dela malog značaja, da li treba da postoje paralelno, kako se postaviti prema problemu sitnog (bagatelnog) kriminaliteta (opraštati ili represivno delovati zbog prevencije budućih dela), da li treba prevashodno voditi računa o ekonomičnosti i celishodnosti postupka i sl;

-analiza je usmerena na to šta tehnički uzrokuje upotrebljeni termin „odbaciti“, odnosno koje su implikacije toga i koji postupak tome prethodi.

1. Šta je oportunitet?

U našem pravnom sistemu kao osnovno procesno pravilo proklamovano je načelo legaliteta krivičnog gonjenja, dok je načelo oportuniteta predviđeno kao izuzetak. O primeni načela oportuniteta krivičnog gonjenja i njegovom odnosu sa delom malog značaja pisali su eminentni pravni stručnjaci i postavljali pitanje neophodnosti paralelnog postojanja dve navedene ustanove, imajući u vidu činjenicu da sada uporedo sa materijalnopravnim institutom koji rešava slučajeve sitnog kriminaliteta u pravnom sistemu naše zemlje postoji procesni mehanizam u vidu postupanja javnog tužioca po načelu oportuniteta. Podsećanja radi Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016) – u daljem tekstu: KZ, u članu 18. kaže da nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja, a da je delo malog značaja ako stepen krivice nije visok, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije. Odredbe ovog člana mogu se primeniti na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine (ranije pet) ili novčana kazna.

Neću se baviti analizom da li je postojanje krivičnog dela pitanje materijalnog ili procesnog krivičnog prava, niti da li je rešavanje ovog pitanja putem krivične procedure pravilan način, ali mišljenja sam da bi opredeljenje za jedan princip (način) rešilo mnoga pitanja koja se postavljaju u ovom tekstu.

Treba napomenuti da u našem krivičnoprocesnom pravu načelo oportuniteta važi bez ikakvih ograničenja u pogledu krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi, jer je privatnom tužiocu potpuno ostavljeno na volju da li će ili ne preduzeti krivično gonjenje u zakonskom roku.

U uporednom pravu postoje različita rešenja, većina zakonodavstava tretira problematiku bagatelnog kriminaliteta na terenu procesnog prava, gde, iako postoje značajne razlike u pogledu organizacije i delovanja javnih tužilaštava, javni tužilac ima veoma široku slobodu u pogledu odluke o preduzmanju krivičnog gonjenja.

Da vidimo kako je to trenutno regulisano kod nas. U Zakoniku o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014), u daljem tekstu: ZKP, predviđena je mogućnost odlaganja krivičnog gonjenja, članom 283. koji kaže:

„Javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih obaveza:

1) da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu;

2) da na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe;

3) da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad;

4) da ispuni dospele obaveze izdržavanja;

5) da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga;

6) da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja;

7) da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom.

U naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac će odrediti rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana. Nadzor nad izvršenjem obaveza obavlja poverenik iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenje krivičnih sankcija, u skladu sa propisom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa.

Ako osumnjičeni u roku izvrši obavezu iz stava 1. ovog člana, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog, a odredba člana 51. stav 2. zakonika neće se primenjivati.

Sredstva iz stava 1. tačka 2) ovog člana dodeljuju se humanitarnim organizacijama, fondovima, javnim ustanovama ili drugim pravnim ili fizičkim licima, po sprovedenom javnom konkursu, koji raspisuje ministarstvo nadležno sa poslove pravosuđa.

Javni konkurs iz stava 4. ovog člana sprovodi komisija koju obrazuje ministar nadležan za poslove pravosuđa.

Izuzetno od st. 4. i 5. ovog člana komisija može, na zahtev fizičkog lica, bez sprovođenja javnog konkursa, predložiti da se sredstva iz stava 1. tačka 2) ovog člana dodele radi lečenja deteta u inostranstvu, ako sredstva za lečenje nisu obezbeđena u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.

Sprovođenje javnog konkursa, kriterijumi za raspodelu sredstava, sastav i način rada komisije uređuju se aktom ministra nadležnog za poslove pravosuđa.

Odluku o raspodeli sredstava iz stava 1. tačka 2) ovog člana donosi Vlada.“.

Dakle, javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više određenih obaveza, a ako osumnjičeni u roku izvrši obaveze, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog, s tim da se neće primenjivati o odredba podnošenju prigovora oštećenog. Praktično, to bi trebalo da znači da je svaki kazneni postupak završen i da oštećeni može voditi samo eventualni postupak (parnični) za naknadu štete. Jer ovo nije ni slučaj kada javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe (član 52.), pa na njegovo mesto može stupiti oštećeni kao tužilac.

Gore navedeno se u teoriji naziva „uslovljeni“ ili „uslovni“ oportunitet. Međutom, mogućnost primene načela oportuniteta krivičnog gonjenja postoji u još jednom slučaju, predviđenim st. 3. člana 284. ZKP, koji kaže da u slučaju krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu ako je osumnjičeni, usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično. Ovo se u teoriji naziva oportunitet iz razloga pravičnosti, odnosno „čist“ ili „pravi“ oportunitet.

Vidimo da ono o čemu govori član 283. nije ono što predviđa odredba st. 3. člana 284., jer tu imamo osumnjičenog koji se stvarno kaje i sam je preduzeo neke radnje. Član 283. ne govori o takvom osumnjičenom, već onom koji u stvari priznaje krivicu i tek treba da se „iskupi“ za učinjeno delo ispunjenjem nekih obaveza.

Praktično, primena načela oportuniteta znači da javni tužilac ima mogućnost da ne pokrene postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, iako su inače ispunjeni svi potrebni zakonski uslovi. Znači, sve se svodi na njegovu procenu da li u konkretnom slučaju postoje razlozi za celishodnost krivičnog gonjenja (troškovi postupka, ubrzanje rada, stepen opasnosti dela), da li se učinilac stvarno pokajao i sl.

Treba naglasiti da primena načela oportuniteta nije uvedena novim ZKP, već su to predviđali i raniji propisi.

Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 46/2006, 49/2007 i 122/2008), koji praktično nikada nije primenjivan (osim pojedinih odredbi), u svom članu 268. predviđao je oproštaj krivičnog gonjenja osumnjičenom koji je ispunio određene obaveze. Navedeni član predviđao je da javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih mera:

1) da otkloni posledicu krivičnog dela ili da naknadi štetu nastalu izvršenjem krivičnog dela;

2) da ispuni dospele obaveze izdržavanja;

3) da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga;

4) da se podvrgne psihosocijalnoj terapiji;

5) da se zaposli na radnom mestu koje je dostupno i odgovara njegovim radnim sposobnostima i kvalifikacijama;

6) da plati određeni novčani iznos u korist neke opštepriznate humanitarne organizacije, fonda za zaštitu žrtava krivičnih dela, odnosno drugog opštepriznatog humanitarnog fonda ili javne ustanove koja se isljučivo ili pretežno bavi humanitarnim radom;

7) da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad.

Javni tužilac je mogao, uz svaku od obaveza, kao poseban uslov osumnjičenom, da odredi i da ispuni imovinskopravni zahtev oštećenog i da se lično izvini oštećenom. Ako bi osumnjičeni izvršio obaveze u roku javni tužilac je mogao odbaciti obaveštenje o krivičnom delu, odnosno krivičnu prijavu.

Navedeni zakonik predviđao je i necelishodnost krivičnog gonjenja zbog stvarnog kajanja osumnjičenog u članu 269., po kome u slučaju krivičnih dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, javni tužilac je mogao odbaciti obaveštenje o krivičnom delu, odnosno krivičnu prijavu ako je osumnjičeni, usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje posledice krivičnog dela, ili je sprečio nastanak štete usled izvršenja krivičnog dela, odnosno kada je osumnjičeni štetu u potpunosti već nadoknadio, a javni tužilac, s obzirom na ličnost osumnjičenog i okolnosti pod kojima je delo učinjeno, oceni da krivično gonjenje osumnjičenog i izricanje krivične sankcije ne bi bilo celishodno, niti u interesu pravičnosti.

I Zakonik o krivičnom postupku („Sl. list SRJ“, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 49/2007, 72/2009 i 76/2010) predviđao je oportunitet u članu 236., po kome je javni tužilac mogao odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih mera:

1) da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu,

2) da plati određeni novčani iznos u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove,

3) da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad,

4) da ispuni dospele obaveze izdržavanja.

5) da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga;

6) da se podvrgne psihosocijalnoj terapiji.

7) da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom,

8) da položi vozački ispit, obavi dodatnu vozačku obuku ili završi drugi odgovarajući kurs.

Po odobrenju veća, javni tužilac je mogao odložiti krivično gonjenje čak i za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora preko tri godine, a do pet godina. Ako bi osumnjičeni izvršio obaveze u roku javni tužilac je mogao da odbaciti krivičnu prijavu.

Čak, kada bi javni tužilac ocenio da oštećeni kome je u potpunosti naknađena pričinjena šteta, iz očigledno neopravdanog razloga ne pristaje da osumnjičeni izvrši obaveze, a javni tužilac nađe da je izvršenje takvih obaveza celishodno, mogao je da zatraži da veće, svojim rešenjem odobri izvršenje tih obaveza. Javni tužilac je mogao i, uz saglasnost suda pred kojim se vodi glavni pretres, do završetka glavnog pretresa za krivično delo za koje je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, odustati od krivičnog gonjenja, ako osumnjičeni ispuni jednu ili više mera (neke uz saglasnost oštećenog).

Član 237. istog ZKP predviđao je i da je u slučaju krivičnih dela iz člana 236, javni tužilac mogao odbaciti krivičnu prijavu ako je osumnjičeni, usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično.

Još jedna stvar je bitna za ovo razmatranje, o čemu će kasnije biti još reči. U prekršajnom postupku nema primene načela oportuniteta u pravom smislu (nepreduzimanja gonjenja) iako u postupku može doći do sličnih posledica. Recimo, Zakon o prekršajima(„Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016 i 98/2016-OUS), članom 50.predviđa da se umesto novčane kazne za prekršaj može izreći opomena ako postoje okolnosti koje u znatnoj meri umanjuju odgovornost učinioca, tako da se može očekivati da će se ubuduće kloniti vršenja prekršaja i bez izricanja kazne. Opomena se može izreći i ako se prekršaj ogleda u neispunjavanju propisane obaveze ili je prekršajem nanesena šteta, a učinilac je posle pokretanja postupka, a pre donošenja presude ispunio propisanu obavezu, odnosno otklonio ili nadoknadio nanesenu štetu. Takođe, prema članu 44. navedenog zakona, sud može osloboditi od kazne učinioca prekršaja za koji je propisana novčana kazna ako posle izvršenog prekršaja, a pre nego što je saznao da je okrivljen otkloni posledice dela ili nadoknadi štetu prouzrokovanu prekršajem. Sud može osloboditi od kazne i učinioca prekršaja učinjenog iz nehata kada posledice dela tako teško pogađaju učinioca da izricanje kazne u takvom slučaju očigledno ne bi odgovaralo svrsi kažnjavanja. Neka vrsta oportuniteta postoji kod sporazuma o priznanju prekršaja (čl. 233-238.), gde učinilac priznaje delo u zamenu za manju kaznu, a sporazumom može biti predviđeno odustajanje ovlašćenog podnosioca zahteva od prekršajnog gonjenja za prekršaje koji nisu obuhvaćeni sporazumom, ili kod izdavanja prekršajnog naloga gde postoji mogućnost da okrivljeni prizna krivicu prihvatanjem odgovornosti po članu 173. zakona, plaćanjem polovine izrečene kazne u roku od osam dana od dana prijema prekršajnog naloga, čime se oslobađa plaćanja druge polovine izrečene kazne.

Gore navedeno važi u postupcima prema punoletnim licima, ali načelo oportuniteta važi i u postupku prema maloletnicima u skladu sa odredbama Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005), koji u članu član 58. predviđa da za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna javni tužilac za maloletnike može odlučiti da ne zahteva pokretanje krivičnog postupka iako postoje dokazi iz kojih proizlazi osnovana sumnja da je maloletnik učinio krivično delo, ako smatra da ne bi bilo celishodno da se vodi postupak prema maloletniku s obzirom na prirodu krivičnog dela i okolnosti pod kojima je učinjeno, raniji život maloletnika i njegova lična svojstva. Radi utvrđivanja ovih okolnosti javni tužilac za maloletnike može zatražiti obaveštenja od roditelja, usvojioca, odnosno staraoca maloletnika, drugih lica i ustanova, a kad je to potrebno, može ova lica i maloletnika pozvati radi neposrednog obaveštavanja. On može zatražiti mišljenje od organa starateljstva o celishodnosti pokretanja postupka prema maloletniku, a može prikupljanje tih podatka poveriti i stručnom licu (socijalnom radniku, psihologu, pedagogu, specijalnom pedagogu i dr.) ako ga ima u javnom tužilaštvu.

Kad je izvršenje kazne ili vaspitne mere u toku, javni tužilac za maloletnike može odlučiti da ne zahteva pokretanje krivičnog postupka za drugo krivično delo maloletnika, ako s obzirom na težinu tog krivičnog dela, kao i na kaznu, odnosno vaspitnu meru koja se izvršava, ne bi imalo svrhe vođenje postupka i izricanje krivične sankcije za to delo.

Pored pomenutih slučajeva navedeni zakon u odnosu na maloletnike predviđa i uslovljeni oportunitet. Član 5. navedenog zakona predviđa da se prema maloletnom učiniocu krivičnog dela mogu primeniti jedan ili više vaspitnih naloga za krivično delo za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina. Vaspitni nalog prema maloletniku može primeniti nadležni javni tužilac za maloletnike ili sudija za maloletnike. Uslovi za primenu vaspitnog naloga su: priznanje krivičnog dela od strane maloletnika i njegov odnos prema krivičnom delu i oštećenom.

Svrha vaspitnih naloga (član 6.) je da se ne pokreće krivični postupak prema maloletniku ili da se obustavi postupak, odnosno da se primenom vaspitnog naloga utiče na pravilan razvoj maloletnika i jačanje njegove lične odgovornosti kako ubuduće ne bi činio krivična dela.

Vrste vaspitnih naloga date su članu 7. zakona, i to mogu biti:

1) poravnanje sa oštećenim kako bi se naknadom štete, izvinjenjem, radom ili na neki drugi način otklonile, u celini ili delimično, štetne posledice dela;

2) redovno pohađanje škole ili redovno odlaženje na posao;

3) uključivanje, bez naknade, u rad humanitarnih organizacija ili poslove socijalnog, lokalnog ili ekološkog sadržaja;

4) podvrgavanje odgovarajućem ispitivanju i odvikavanju od zavisnosti izazvane upotrebom alkoholnih pića ili opojnih droga;

5) uključivanje u pojedinačni ili grupni tretman u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi ili savetovalištu.

Pri izboru vaspitnog naloga nadležni javni tužilac za maloletnike i sudija za maloletnike uzeće u obzir u celini interes maloletnika i oštećenog, vodeći računa da se primenjivanjem jednog ili više vaspitnih naloga ne ometa školovanje ili zaposlenje maloletnika. Vaspitni nalog može da traje najduže šest meseci, a u tom roku može se zameniti drugim vaspitnim nalogom ili ukinuti. Izbor i primenjivanje vaspitnog naloga vrši se u saradnji sa roditeljima, usvojiocem ili staraocem maloletnika i nadležnim organom starateljstva.

Dakle, ako su u pitanju krivična dela za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, javni tužilac za maloletnike može odluku o nepokretanju postupka (ili podnošenje predloga da se postupak obustavi ukoliko je već započet) usloviti pristankom i spremnošću maloletnika i njegovih roditelja, usvojioca ili staraoca, kao maloletnika da prihvati i ispuni jedan ili više vaspitnih naloga.

2. Da li je osumnjičeni na koga se oportunitet primenjuje kriv za delo?

Šta rešenje u aktuelnom ZKP u stvari znači za osumnjičenog?

Podsećamo, pretpostavka nevinosti (član 3. ZKP) predviđa da se svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. A pravilo Ne bis in idem (član 4. ZKP) kaže da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen. Takođe, pravnosnažna sudska odluka ne može biti izmenjena na štetu okrivljenog.

Ovde ćemo ukazati na još nešto što je zanimljivo, a što je bitno za ovo izlaganje. Naime, iako st. 3. člana 283. predviđa da će javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu ako osumnjičeni u roku izvrši određenu obavezu, ovog slučaja nema nabrojanog u članu 284. koji govori o odbacivanju krivične prijave i koji predviđa:

„Javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu ako iz same prijave proističe da:

1) prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti;

2) je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje;

3) ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

O odbacivanju prijave, kao i o razlozima za to, javni tužilac će obavestiti oštećenog u roku od osam dana i poučiti ga o njegovim pravima (član 51. stav 1.), a ako je krivičnu prijavu podneo organ policije, obavestiće i taj organ.

U slučaju krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu ako je osumnjičeni, usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično. U ovom slučaju odredba člana 51. stav 2. ovog zakonika neće se primenjivati.“.

Dakle, javni tužilac obavezno odbacuje krivičnu prijavu ako:

• prijavljeno delo nije krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti,
• je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje,
• ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti,

a može da je odbaci i iz razloga pravičnosti.

Ovde moramo još nešto da razjasnimo. Čl. 283. i st. 3. 284. aktuelnog ZKP govore o osumnjičenom. A po članu 2. ZKP, u kome je dato značenje izraza upotrebljenih u zakoniku:

• „osumnjičeni” je lice prema kome je zbog postojanja osnova sumnje da je učinilo krivično delo nadležni državni organ u predistražnom postupku preduzeo radnju propisanu ovim zakonikom i lice protiv koga se vodi istraga;
• „okrivljeni” je lice protiv koga je podignuta optužnica koja još nije potvrđena, ili protiv koga je podnet optužni predlog, privatna tužba ili predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, a glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije još nije određeno, odnosno izraz koji služi kao opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i osuđenog;
• „optuženi” je lice protiv koga je optužnica potvrđena i lice za koje je povodom optužnog predloga, privatne tužbe ili predloga za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja određen glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije u skraćenom krivičnom postupku;
• „osuđeni” je lice za koje je pravnosnažnom odlukom suda utvrđeno da je učinilac krivičnog dela ili protivpravnog dela određenog u zakonu kao krivično delo, osim ako se na osnovu odredaba Krivičnog zakonika smatra neosuđivanim.

Navešćemo još par formulacija iz pomenutog člana 2, koje su bitne za ovo razmatranje:

– „osnov sumnje” je skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela;

– „osnovana sumnja” je skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela;

– „opravdana sumnja” je skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe;

– „izvesnost” je zaključak o nesumnjivom postojanju ili nepostojanju činjenica, zasnovan na objektivnim merilima rasuđivanja.

Dakle, prema definiciji osumnjičeni nije okrivljeno, niti optuženo, niti osuđeno lice. Kod osumnjičenog postoji samo osnov sumnje, protiv njega se tek vodi istraga, odnosno preduzimaju radnje u predistražnom postupku, nije ušao u sledeću fazu postupka.

U slučajevima iz st 1. čl. 284 ZKP, kod redovnog odbacivanja krivične prijave, prijavljeno delo ili nije krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti (nema ni dela a time ni potrebe tražiti osumnjičenog), ili je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje (nepotrebno je uopšte tražiti osumnjičenog), ili ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (ako nema sumnje nema ni osumnjičenog kao lica na koje se sumnja).

U slučajevima odbacivanja krivične prijave primenom načela oportuniteta imamo osumnjičenog (sam zakonodavac ga tako naziva). Ali, da bi se primenio oportunitet ZKP zahteva specifičnog osumnjičenog, kakvog zakon (ni logika) ne poznaje. Moramo imati osumnjičenog koji je praktično priznao krivicu, a ako je priznao krivicu onda po logici stvari nije više osumnjičeni jer je svaka sumnja otklonjena (sam ju je otklonio). Jer, st. 1. tač. 1) člana 283, nameće obavezu osumnjičenom da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu. A čim je upotrebljena formulacija „nastalu izvršenjem krivičnog dela“ implicira se da je to delo propisano (nema kazne bez zakona), da je zaista učinjeno (nastupila zabranjena posledica) i da ga je baš taj osumnjičeni izvršio, jer ako nije, a zašto bi inače ispunjavao te obaveze predviđene za lice koje je delo učinilo? A s druge, ako se radi o osumnjičenom iz člana 284., on je sam sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio usled stvarnog kajanja. A zašto bi sprečavao štetu, nadoknađivao istu i kajao se ako nije učinio delo? Znači svestan je da je kriv.

Stvar bi bila jasnija da je upotrebljen termin „okrivljeni” koji videli smo može da služi kao opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i osuđenog, ali nije. Upotrebljen je specifičan izraz koji ima svoju tačnu definiciju u ZKP. S druge strane, upotreba termina „okrivljeni” pravila bi drugi tehnički problem oko odbacivanja u odnosu na fazu postupka i ovlašćenje za to.

Dakle, kad razmislimo o gore navedenom, ono što se postavlja kao pitanje je da li kod primene načela oportuiniteta tehnički treba da se izvrši odbacivanje krivične prijave ili možda pre odustanak od krivičnog gonjenja ili obustava postupka ili nešto sasvim drugačije, i da li je predistražni postupak odnosno tužilačka istraga faza postupka u kojoj to može biti učinjeno?

Inače, u ZKP nemamo ni definiciju odbacivanja niti odustanka niti obustave, i ako pogledamo slučajeve u kojima javni tužilac ili sud sprovode navedene radnje, vidimo da vlada poprilična konfuzija u upotrebi ovih pojmova u odnosu na fazu postupka i da nije jasno šta je šta i kad se šta preduzima. Ponegde se iz praktično istog razloga preduzimaju različite radnje u zavosnosti od faze postupka i organa koji ih preduzima?!?! Ali da ne širimo priču u tom smeru, koji nas može odvesti predaleko, logičke pretpostavke ipak važe. Odbacivanje po logici stvari znači da o nečemu ne može razmišljati jer nema uslova za to (koji god bili). Odustanak može da znači da je nešto započeto po se ne može nastaviti niti završiti iz nekog razloga ili nije celishodno završavati ga, a obustva da se nešto započeto prekida zbog nastupanja nekih razloga.

Ali, osim što je konfuzno i loše i neprecizno napisan, izgleda da je u ZKP ponešto i zaboravljeno, a logika ponajviše. Što je najneverovatnije Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 46/2006, 49/2007 i 122/2008), koji nije primenjivan, bio je na boljem putu (nažalost nedovršenom), jer je govorio o oproštaju krivičnog gonjenja osumnjičenom koji je ispunio određene obaveze. Oproštaj je veoma razumljiv termin. Oprostiti se može samo onome ko jeste nešto učinio i kriv je za to. Ne možete opraštati nevinom jer nemate šta da oprostite.

A pisci aktuelnog ZKP su trebali malo da pogledaju i važeće zakone, npr. već citirani Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, koji, da bi se mogao primeniti uslovljeni oportunitet, zahteva priznanje krivičnog dela od strane maloletnika kao uslov. Ali ni u ovom zakonu ta dobra logika nije do kraja ispraćena, jer i ovaj zakon dalje govori o nepokretanju postupka ili obustavi postupka ukoliko je već započet, te se upada u isti logički problem kao u ZKP.

Ako logički razmišljamo, nameće se da lice koje je priznalo krivicu (direktno ili indirektno) mora nekako biti oglašeno krivim, a postupak sproveden. Da li će mu kazna biti izrečena ili oproštena, to je potpuno druga stvar. A ako odbacimo krivičnu prijavu, ispada da do postupka nije ni došlo, a to lice nije nijednim validnim aktom oglašeno krivim. I onda je logično zašto je osiguravajuće društvo sa početka priče zbunjeno. Jer Zakon o obligacinim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“ 31/1993),u vezi naknade štete kaže da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. (član 154). A u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu (član 178.) koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca (što je konkretno bio slučaj), primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice. I onda je logično da u slučaju teške saobraćajne nesreće osiguranje (radi svoje sigurnosti) prepusti sudu da utvrdi krivicu. Čeka se malo ali su sigurni šta treba da urade.

U slučaju primene „čistog” ili pravog oportuniteta (slučaj iz st. 3. Čl. 284 ZKP), sve praktično zavisi od procene javnog tužioca. Ali, u slučaju primene „uslovljenog” oportuniteta (slučaj iz čl. 283 ZKP), od ponašanja osumnjičenog zavisi isto onoliko koliko od javnog tužioca. A da je nešto zaboravljeno kod propisivanja postupka primene načela oportuniteta, govore i članovi ZKP kojima se reguliše sporazum o priznanju krivičnog dela, koji javni tužilac i okrivljeni mogu zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa (čl. 313-319. ZKP). Jer, ZKP u članu 314. govori o sadržaju tog sporazuma, kaže da on sadrži:

1) opis krivičnog dela koje je predmet optužbe;

2) priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo;

3) sporazum o vrsti, meri ili rasponu kazne ili druge krivične sankcije;

4) sporazum o troškovima krivičnog postupka, o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom i o imovinskopravnom zahtevu, ukoliko je podnet;

5) izjavu o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu protiv odluke kojom je sud u potpunosti prihvatio sporazum, osim u slučaju kada javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac izjavluju žalbu jer nije imalo mesta optužbi (delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, krivično gonjenje je zastarelo, ili da je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje) ili nema dovoljno dokaza za opravdanu sumnju ili ako se presuda ne odnosi na predmet sporazuma;

6) potpis stranaka i branioca.

Pored navedenih podataka, sporazum o priznanju krivičnog dela može sadržati:

1) izjavu javnog tužioca o odustajanju od krivičnog gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena sporazumom o priznanju krivičnog dela;

2) izjavu okrivljenog o prihvatanju obaveza iz člana 283. stav 1. ZKP (obaveze koje se ispunjavaju u slučaju primene načela oportuniteta), pod uslovom da priroda obaveze omogućava da se započne sa njenim izvršenjem pre podnošenja sporazuma sudu;

3) sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja će biti oduzeta od okrivljenog.

Vidimo da osim što se ovde učinilac naziva „okrivljenim” što samo po sebi razjašnjava njegov status i odnos prema delu. A zahteva se i izričito priznanje okrivljenog da je učinio to krivično delo. Ovde mesta nedoumici nema, on jeste kriv za konkretno delo.

Da se sad vratimo na nešto što smo ranije dotakli. Prema članu 284. ZKP, o odbacivanju prijave, kao i o razlozima za to, javni tužilac će obavestiti oštećenog u roku od osam dana i poučiti ga o njegovim pravima, a ako je krivičnu prijavu podneo organ policije, obavestiće i taj organ. Pitanje koje se postavlja, jer nije precizno objašnjeno, da li se policija obaveštava i kada se primeni načelo oportuniteta. U opštem slučaju odbacivanja obaveštava se, a i kod oportuniteta se govori o odbacivanju. Da li se taj osumnjičeni „izvukao“ ili ne? Da li policija u tom slučaju može možda da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka za isto to delo ili se primenjuje pravilo Ne bis in idem? Da li je osumnjičeni kada se primeni pravilo oportuniteta pravnosnažno oslobođen ili je optužba protiv njega pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen? Nije sigurno, jer nemamo odluku suda. I šta sad? Da li postoji mogućnost da iako je ispunio sve obaveze bude kažnjen za prekršaj za ono za šta je izbegao krivično gonjenje?

Ono na šta se želi ukazati je da se pri pisanju zakona mora razmišljati o svemu, o svakoj upotrebljenoj reči i njenoj implikaciji. Inače ZKP je pun nedoslednosti i nedorečenosti, ovo je samo jedan primer.

Kako god, osumnjičeni koji je iskoristio oportunitet nije osuđivano lice. Njegova krivica za krivično delo nije utvrđena pravnosnažnom odlukom suda. Nema ga u kaznenim evidencijama. Da li je to dobro rešenje? Recimo učiniocu s početka priče, iako je priznao da je kriv za krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. KZ, za koje je predviđena kazna zatvora do tri godine, neće čak biti oduzeta vozačka dozvola niti izrečena zaštitna mera, odnosno mera bezbednosti, tj. zabrana upravljanja motornim vozilom u određenom trajanju. Neće steći ni kaznene poene, ništa. Vraća se na put kao da ništa nije bilo, kao da nije ništa pogrešio, da niko nije povređen, da nema štete. Vozi i dalje iako je neko povređen, napravio je veliku štetu, svesno krši saobraćajne propise i to sam priznaje.

Ostaje još jedna nedoumica, koja nije tehničke prirode. Naime, iako sam na početku rekao da su se mnogi eminentni stručnjaci bavili razlozima za i protiv, te da se time neću baviti, ipak ostaje pitanje, da li je davanje ovako širokog ovlaščenja javnom tužiocu da sam odlučuje, dobar put? Da li su potrebna neka ograničenja i preciziranja? I, da li je dobro postavljena granica i podvučena crta u odnosu na „bagatelni“ kriminalitet? Želim da verujem da su svi javni tužioci pošteni i stručni u svom poslu, da imaju dovoljno moralnog digniteta i životnog iskustva da mogu da prave takve procene. Ali, ako je sporazum o priznanju dela validan tek ako ga sud prihvati (znači procena podleže proveri u još jednom stepenu), zašto nema nečeg sličnog kod primene načela oportuniteta? I pominjani Zakon o prekršajima u čl. 233-238. predviđa mogućnost zaključenja sporazuma o priznanju prekršaja između ovlašćenog podnosioca zahteva i okrivljenog, gde okrivljeni priznaje krivicu u zamenu za manju kaznu. Ali i o ovom sporazumu krajnju odluku donosi sud, koji sporazum može odbaciti, usvojiti ili odbiti.

Kod primene pravog oportuniteta (slučaj iz st. 3. čl. 284. ZKP), u pitanju su dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine. A da li su to sve beznačajna dela, kod kojih stepen društvene opasnosti nije visok?

Tu recimo spadaju neke varijante telesnih povreda, krađe, razbojništva, utaje, izlaganja opasnosti i nepružanja pomoći, razna dela u vezi povrede prava glasanja, pranje novca, nesavesno pružanje lekarske pomoći, nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo, itd. Ali tu su i svesno nepreduzimanje mera zaštite na radu od strane lice odgovornog za preduzimanje tih mera (čl. 169. KZ), objavljivanje tuđeg autorskog dela pod svojim imenom (čl. 198. st. 1. KZ), neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava (čl. 199. st. 1. KZ), napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti (čl. 323 st. 1. KZ), lažno predstavljanje (čl. 329. KZ), ometanje vođenja sudskog postupka (čl. 336b st. 1. KZ) itd. Za dosta dela zaprećena je kazna zatvora do tri godine, a nabrojana su samo neka zanimljiva za ovo razmatranje.

A da li uopšte možemo govoriti da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično u slučaju obljube zloupotrebom položaja (čl. 181. st. 1. KZ), nedozvoljenih polnih radnji (čl. 182. st. 1. KZ), oduzimanja maloletnog lica (čl. 191. st. 1. KZ), zapuštanja i zlostavljanja maloletnog lica (čl. 193. st. 1. KZ)? O kakvom stvarnom kajanju tu možemo da pričamo? Da li se tu ikako može sprečiti nastupanje štete ili nadoknaditi ista? Tu šteta nastaje odmah i nepopravljiva je praktično.

A tek dela kod kojih može da se primenjuje „uslovni“ oportunitet (slučaj iz čl. 283. ZKP za dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina), gde spadaju: navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu (čl. 119. st. 1. KZ), surovo ili nečovečno postupanje koje dovede do samoubistva (čl. 119. st. 5. KZ), bavljenje (znači u vidu profesije) nedozvoljenim prekidima trudnoće (čl. 120. st. 2. KZ), teška telesna povreda (čl. 121. st. 1. KZ), nepružanje pomoći usled koje je nastupila smrt lica (čl. 127. st. 3. KZ), obljuba zloupotrebom položaja koja za posledicu ima trudnoću (čl. 181. st. 4. KZ), podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa sa maloletnim licem (čl. 183. st. 2. KZ), posredovanje u vršenju prostitucije (čl. 184. st. 1. KZ), iskorišćavanje maloletnika za proizvodnju slika, audio-vizuelnih ili drugih predmeta pornografske sadržine ili za pornografsku predstavu (čl. 185. st. 2. KZ), promena porodičnog stanja deteta zamenom, podmetanjem i sl. (čl. 192. st. 2. KZ), prinuda maloletnog lica na preteran rad ili prosjačenje iz koristoljublja (čl. 193. st. 2. KZ), rodoskvrnuće (čl. 197. KZ), ucena (čl. 215. st. 1. KZ), zagađivanje vode za piće i životnih namirnica (čl. 258. st. 1. KZ), izazivanje opšte opasnosti (čl. 278. st. 1. KZ), davanje lažnog iskaza u krivičnom postupku (čl. 335. st. 5. KZ), sprečavanje i ometanje dokazivanja (čl. 336. st. 1. KZ), rasna i druga diskriminacija (čl. 387. st. 1. KZ), trgovina maloletnim licima radi usvojenja (čl. 389. st. 1. KZ), krađa oružja i dela borbenog sredstva (čl. 414. st. 1. KZ), odavanje vojne tajne (čl. 415. st. 1. KZ).

A za ovo razmatranje posebno su zanimljiva dela koja čine službena lica u vršenju službe, na primer (kod primene pravog oportuniteta): povreda slobode izražavanja nacionalne ili etničke pripadnosti (čl. 130. st. 3. KZ), povreda slobode ispovedanja vere i vršenja verskih obreda (čl. 131. st. 4. KZ), povreda slobode kretanja i nastanjivanja (čl. 133. st. 2. KZ), zlostavljanje i mučenje (čl. 137. st. 3. KZ), narušavanje nepovredivosti stana (čl. 139. st. 2. KZ), protivzakonito pretresanje (čl. 140. KZ), povreda tajnosti pisma i drugih pošiljki (čl. 142. st. 3. KZ), neovlašćeno fotografisanje (čl. 144. st. 2. KZ), neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka (čl. 145. st. 2. KZ), neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka (čl. 146. st. 3. KZ), povreda prava na podnošenje pravnog sredstva (čl. 147. st. 2. KZ), povreda slobode govora i javnog istupanja (čl. 148. st. 2. KZ), sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanje programa (čl. 149. st. 3. KZ), sprečavanje javnog skupa (čl. 151. st. 2. KZ), sprečavanje političkog, sindikalnog i drugog udruživanja i delovanja (čl. 152. st. 2. KZ), neizvršenje sudske odluke (čl. 340. KZ), nesavestan rad u službi (čl. 361. st. 1. KZ), protivzakonita naplata i isplata (čl. 362. KZ), primanje mita nakon službene radnje (čl. 367. st. 4. KZ). Uslovni oportunitet za službena lica može se primeniti u slučaju dela kao što su: povreda ravnopravnosti (čl. 127. st. 2. KZ), protivpravno lišenje slobode (čl. 132. st. 2. KZ), iznuđivanje iskaza (čl. 136. st. 1. KZ), neovlašćeno prisluškivanje i snimanje (čl. 143. st. 3. KZ), falsifikovanje službene isprave (čl. 357. st. 1. KZ), zloupotreba službenog položaja (čl. 359. st. 1. KZ), prevara u službi (čl. 363. st. 1. KZ), odavanje službene tajne (čl. 369. st. 1. KZ).

Pitanje za razmišljanje je, ako imamo službeno lice protiv koga je primenom načela oportuniteta odbačena krivična prijava za delo počinjeno u vršenju službe, da li to isto lice može i dalje vršiti javnu službu, s obzirom da tehnički nije osuđeno iako je praktično priznalo delo (zaista ga je izvršilo)? Da li će mu radni odnos u organu biti prekinut? Zakon o radu („Sl. glasniku RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 i 13/2017-OUS), koji je „krovni“ za radne odnose, kaže u čl. 179. da poslodavac može da otkaže ugovor o radu samo zaposlenom koji je pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu ili u vezi sa radom. Jer, Ustavni sud Republike Srbije utvrdio je svojom Odlukom IUz-424/2014 („Sl. glasnik RS“, br. 13/2017), da ranija odredba člana 179. stav 3. tačka 5) navedenog zakona, prema kojoj je poslodavac mogao da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako njegovo ponašanje predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom, nezavisno od toga da li je protiv zaposlenog pokrenut krivični postupak za krivično delo, nije u saglasnosti Ustavom.

A najzanimljivije je da se uslovni oportunitet (zbog zaprećene kazne) može primeniti čak i za delo kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika iz člana 360. KZ. A ko bi više od sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika trebao da zna da se zakon ne sme kršiti? Zakon o sudijama („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008, 58/2009-OUS, 104/2009 i 101/2010, 8/2012-OUS, 121/2012, 124/2012 – OUS, 101/2013, 111/2014-OUS, 117/2014, 40/2015, 63/2015-OUS, 106/2015, 63/2016-OUS i 47/2017), kaže u članu 62. da se sudija razrešava tek kad je osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim sudijske funkcije, kad nestručno vrši funkciju ili zbog učinjenog teškog disciplinskog prekršaja. Slično predviđa i Zakon o javnom tužilaštvu („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011-dr. zakon, 101/2011, 38/2012-OUS, 121/2012, 101/2013, 111/2014-OUS, 117/2014, 106/2015 i 63/2016-OUS), koji u članu 92. kaže da se javni tužilac i zamenik javnog tužioca razrešavaju kad su pravnosnažno osuđeni za krivično delo na kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ih čini nedostojnim javnotužilačke funkcije, kad nestručno vrši funkciju ili zbog učinjenog teškog disciplinskog prekršaja.

I šta sa takvim sudijom ili javnim tužiocem, koji krši zakon a nije osuđen zbog primene načela oportuniteta?

3. Umesto zaključka

Šta uopšte zaključiti nakon ovakve analize? Šta reći a ne ponoviti se? Da je jedino što možemo da konstatujemo da zakon nije najbolje napisan i da zaista postoje nepreciznosti i nejasnoće? Da se ponovo podsetimo na stav Evropskog suda za ljudska prava povodom određivanja autonomnog pojma zakona, koji je u svojoj odluci preneo i naš Ustavni sud, a koji glasi: „[…] da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive, tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu uskladiti svoje ponašanje sa zakonom […] da se izraz „zakon“ ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava […]“.

Moraću ponovo da istaknem još nešto. Sebe ne smatram stručnjakom za krivično pravo (niti pokušavam da se predstavim kao takav), o filozofskim pitanjima ne raspravljam (da li nešto treba da postoji i kako nešto rešiti). Razmatram samo ono što je napisano i što se jedino može tumačiti. Ne znam šta je neko mislio, šta je bila ideja, vidim samo šta je napisao. Nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke). Zato uvek i podsećam na osnovna pravila kod tumačenja napisanog. Najpre se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza, upućujuće odredbe, povezivanje) pa tek na posletku idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže, intencija). Ono što se ne radi nikada, odnosno zabranjeno je tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova. Prosto je. Tumači se ono što stvarno piše a ne ono što neko misli da je napisao. Zato je odgovornost pisaca teksta propisa ogromna, jer od njihovog delanja (i znanja) zavisi ono što ćemo primenjivati kao pozitivno pravo. A već sam rekao, nije bitno samo usko stručno znanje (o pravu) već i poznavanje jezika (rečnik, gramatika, sintaksa i interpunkcija) i pravilne upotrebe istog. U procesu stvaranja propisa moramo se truditi da se pravna norma što preciznije napiše, da bi se kasnije uvek mogao tačno utvrditi njen smisao.

Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Sva izneta razmišljanja i stavovi koji se tiču teksta propisa predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 54, februar 2019. god.