Konkretan povod za pisanje ovog komentara je Autentično tumačenje odredaba člana 37. st. 1-3, stav 4. tačka 4) i člana 147. Zakona o radu (u daljem tekstu: tumačenje) koje je dala Narodna skupština Republike Srbije (u daljem tekstu: donosilac), a objavljeno u „Sl. glasniku RS”, br. 95/2018 od 8. decembra 2018. god.
Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je negde napisano, što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status i sl. a ne konkretno lice).
Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
Ovde je reč o autentičnom tumačenju koje daje zakonodavni organ (donosilac zakona) i koje je kao takvo veoma bitno, jer praktično dopunjuje tekst zakona.
Najpre ću citirati delove tumačnja koji suštinski predstavljaju zauzeti stav donosioca, bez delova koji su samo navođenje (citiranje, prepričavanje) zakonskih odredbi koje se tumače:
„[…] Na osnovu citiranih zakonskih odredbi, konstatuje se da su izuzeci od ograničenja trajanja radnog odnosa na određeno vreme propisanog u članu 37. stav 2. Zakona o radu (najviše 24 meseca po zaposlenom) propisani u članu 37. stav 4. ovog zakona.
Članom 147. Zakona o radu obezbeđuje se kontinuitet u radnom odnosu zaposlenog koji usled statusnih i drugih promena poslodavca prelazi da radi kod poslodavca sledbenika.
U tom smislu:
Odredbu člana 37. st. 1. i 2. Zakona o radu u slučaju statusne i druge promene poslodavca u skladu sa članom 147. ovog zakona, treba razumeti tako da se period trajanja radnog odnosa na određeno vreme po osnovu člana 37. stav 1. ovog zakona računa kod poslodavca prethodnika i kod poslodavca sledbenika, tako da ukupno trajanje radnog odnosa na određeno vreme određenog zaposlenog po tom osnovu kod oba poslodavca ne može biti duže od 24 meseca, u skladu sa članom 37. stav 2. Zakona o radu.
Odredbu člana 37. stav 4. tačka 4) Zakona o radu u slučaju statusne i druge promene poslodavca u skladu sa članom 147. ovog zakona, kada kao posledica ovih promena dođe do upisa u registar poslodavca sledbenika kao novoosnovanog pravnog lica u skladu sa zakonom, treba razumeti tako da poslodavac sledbenik može sa novim zaposlenima, kao i sa zaposlenima koji su preuzeti od poslodavca prethodnika, da zaključi novi ugovor o radu na određeno vreme najduže do 36 meseci, u periodu od godinu dana od dana upisa u registar kod nadležnog organa. U ovom slučaju, period trajanja radnog odnosa na određeno vreme zasnovanog kod novoosnovanog poslodavca u skladu sa članom 37. stav 4. tačka 4) Zakona o radu, ne uračunava se niti sabira sa prethodnim periodima radnog odnosa na određeno vreme kod poslodavca prethodnika, odnosno poslodavca sledbenika zasnovanih po osnovu člana 37. st. 1. i 2. Zakona o radu.”.
Čini mi se da je ovo tumačenje previše slobodno, da tako kažem, da ipak ne napišem ono što mi pravo pada na pamet kao ocena istog. Ovde je više stvari sporno.
Da krenemo redom.
1. Trajanje radnog odnosa na određeno vreme
Dakle, donosilac daje tumačenje u vezi razumevanja odredbi Zakona o radu („Sl. glasnik RS” br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu: ZoR, a koje se odnose na rad na određeno vreme. Zato ću citirati u celosti član 37. koji donosilac tumači:
„Ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba.
Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca.
Prekid kraći od 30 dana ne smatra se prekidom perioda iz stava 2. ovog člana.
Izuzetno od stava 2. ovog člana, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi:
1) ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka;
2) za rad na projektu čije je vreme unapred određeno, najduže do završetka projekta;
3) sa stranim državljaninom, na osnovu dozvole za rad u skladu sa zakonom, najduže do isteka roka na koji je izdata dozvola;
4) za rad na poslovima kod novoosnovanog poslodavca čiji upis u registar kod nadležnog organa u momentu zaključenja ugovora o radu nije stariji od jedne godine, na vreme čije ukupno trajanje nije duže od 36 meseci;
5) sa nezaposlenim kome do ispunjenja jednog od uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju nedostaje do pet godina, najduže do ispunjenja uslova, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Poslodavac može sa istim zaposlenim da zaključi novi ugovor o radu na određeno vreme po isteku roka iz stava 4. tač. 1-3) ovog člana po istom, odnosno drugom pravnom osnovu, u skladu sa ovim članom.
Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.”.
Prilično jasno čini mi se.
Donosilac najpre vrlo vispreno konstatuje da su propisani izuzeci od ograničenja trajanja radnog odnosa na određeno vreme. Pa jesu, i šta s tim? Poenta je u tumačenju primene tih izuzetaka.
Tumačenje je dato u odnosu na član 147. ZoR, koji u celosti glasi:
„U slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca.”.
Po tumačenju donosioca, u slučaju statusne i druge promene poslodavca kada kao posledica ovih promena dođe do upisa u registar poslodavca sledbenika kao novoosnovanog pravnog lica, poslodavac sledbenik može sa novim zaposlenima, kao i sa zaposlenima koji su preuzeti od poslodavca prethodnika, da zaključi novi ugovor o radu na određeno vreme najduže do 36 meseci, u periodu od godinu dana od dana upisa u registar kod nadležnog organa. Po donosiocu, u ovom slučaju, period trajanja radnog odnosa na određeno vreme zasnovanog kod novoosnovanog poslodavca ne uračunava se niti sabira sa prethodnim periodima radnog odnosa na određeno vreme kod poslodavca prethodnika, odnosno poslodavca sledbenika.
Šta to prevedeno na srpski jezik znači? Da kod poslodavaca koji izvrše statusnu promenu, period trajanja radnog odnosa na određeno vreme sa novim zaposlenima može biti ukupno 3 godine, a sa zaposlenima koji su i pre toga radili kod istog na određeno vreme, može biti čak do 5 godina. Kako? Pa tako, što je rečeno da se trajanje radnog odnosa na određeno vreme kod novoosnovanog poslodavca ne uračunava niti sabira sa prethodnim periodima.
I sada, tumačenje možda i nije toliko nije sporno (da li nije?) u slučaju novih zaposlenih, ali za one „stare” jeste. Pod jedan, ovime se neosnovano produžava rok trajanja radnog odnosa na određeno vreme za sve na 3 godine, a za „stare” zaposlene još i više. Podsetiću da je pri donošenju izmena ZoR iz 2014. god. bilo veoma sporno koliko može da traje radni odnos na određeno vreme (12 ili 24 meseca), da li se period pre stupanja izmena na snagu uračunava, šta sa onima koji su zaključili ugovor o radu po „starom” itd. i da su tada davana sasvim drugačija mišljenja.
2. Šta je novoosnovano društvo?
Cela začkoljica je u tumačenju pojma „novoosnovano društvo”. Pri pisanju odredbi ZoR nije se ulazilo u definisanje ovog pojma, što je pravilno, jer je to nije zakon koji uređuje statusnu problematiku već radne odnose. Međutim, ovim tumačenjem donosilac čini upravo navedeno, daje tumačenje da i društva sledbenici jesu novoosnovana pravna lica.
Ovde ponovno moram podsetiti na to da pravni sistem ne čini jedan propis, da je pravni poredak jedinstven kako to kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) u članu 4., a ponavlja i u članu 194. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom, opštem ili lex specialis propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta predviđaju odredbe Ustava, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., da li smo potpisnici neke konvencije ili međunarodnog ugovora, a kao najvažnije moraju se uzeti u obzir pravila struke i šta pravna nauka kaže o svemu navedenom. A mora se paziti i na logiku, na svrhu i razloge propisivanja nečega, ono što je „ratio legis” neke odredbe.
Inače zakon koji reguliše statusne promene je Zakon o privrednim društvima („Sl. glasniku RS”, broj 36/2011, 99/2011, 83/2014-dr.zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018 i 91/2019) – u daljem tesltu: ZPD, a šta je statusna promena objašnjava u članu 483. gde kaže, statusnom promenom se društvo (prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (sticaoca) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije. Dalje u istom članu kaže da ako se statusnom promenom osniva novo društvo, na osnivanje tog društva primenjuju se odredbe ovog zakona koje se odnose na osnivanje društva u odgovarajućoj pravnoj formi, osim ako je drugačije propisano odredbama ovog zakona koje regulišu statusne promene.
ZPD u članu 485. kao vrste statusnih promena predviđa: pripajanje, spajanje, podelu, izdvajanje.
Prema članu 486. ZPD jedno ili više društava može se pripojiti drugom društvu prenošenjem na to društvo celokupne imovine i obaveza, čime društvo koje se pripaja prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije (pripajanje). Spajanje je objašnjeno članom 487. ZPD, gde se kaže da se dva ili više društava mogu spojiti osnivanjem novog društva i prenošenjem na to društvo celokupne imovine i obaveza, čime društva koja se spajaju prestaju da postoje bez sprovođenja postupka likvidacije.
Podela je regulisana članom 488. ZPD, pa tako društvo prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije tako što će istovremeno preneti celokupnu imovinu i obaveze na:
1) dva ili više novoosnovanih društava (podela uz osnivanje) ili
2) dva ili više postojećih društava (podela uz pripajanje) ili
3) jedno ili više novoosnovanih društava i jedno ili više postojećih društava (mešovita podela).
O izdvajanju ZPD u članu 489. kaže da se društvo (koje nastavlja da postoji), može podeliti tako što će preneti deo svoje imovine i obaveza na:
1) jedno ili više novoosnovanih društava (izdvajanje uz osnivanje) ili
2) jedno ili više postojećih društava (izdvajanje uz pripajanje) ili
3) jedno ili više novoosnovanih društava i jedno ili više postojećih društava (mešovito izdvajanje).
Članom 491. ZPD propisano je daugovor o statusnoj promeni (pored ostalog) sadrži naročito i uslove pod kojima će se nastaviti radni odnos zaposlenih u društvu sticaocu, a da sastavni deo ugovora (pored ostalog) čini i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu.
Član 505. ZPD kaže da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i predviđa da (pored ostalih posledica) zaposleni u društvu prenosiocu koji su ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele raspoređeni u društvo sticaoca nastavljaju da rade u tom društvu u skladu sa propisima o radu.
I sa stanovišta zakona kojim se uređuju statusne promene ovo je dovoljno, jer je tumačenje toga šta se u smislu radnih odnosa smatra novoosnovanim poslodavcem prebačeno na teren koji pokriva ZoR.
A tumačenjem je, videli smo, zaključeno da su to potpuno nova lica, da ne posluju u kontinuitetu, što ZPD ne kaže, jer društva sticaoci u stvari preuzimaju prava i obaveze društava prenosilaca i nastavljaju dalje gde su prenosioci stali.
3. Odakle ovakvo tumačenje?
Po mom utisku, tumačenje je dato samo da bi se pogodovalo određenim poslodavcima, koji obavljaju određene delatnosti. Cela priča je zapravo u olakšicama za određene privredne subjekte.
Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Sl. glasnik RS”, br. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011, 47/2013, 108/2013, 57/2014, 68/2014-dr. zakon, 112/2015, 113/2017, 95/2018 i 86/2019) u članu 45g kaže da u periodu od 12 meseci od osnivanja, zaključno sa 31. decembrom 2020. god., poslodavac – novoosnovano privredno društvo, novoosnovani preduzetnik i novoosnovani preduzetnik poljoprivrednik, može da (uz određene uslove) ostvari pravo na oslobođenje od plaćanja doprinosa na teret zaposlenog i na teret poslodavca po osnovu zarade osnivača koji su zaposleni u tom privrednom društvu, odnosno po osnovu lične zarade preduzetnika i preduzetnika poljoprivrednika. Doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za lica za koja se ostvaruje pravo na oslobođenje, plaćaju se iz budžeta.
Član 45d istog zakona predviđa da poslodavac – novoosnovano privredno društvo koje obavlja inovacionu delatnost u smislu zakona kojim se uređuje porez na dobit pravnih lica, koje je upisano u registar nadležnog organa, može da (uz određene uslove) ostvari pravo na oslobođenje od plaćanja doprinosa na teret zaposlenog i na teret poslodavca po osnovu zarade osnivača koji su zaposleni u tom privrednom društvu, za zarade osnivača isplaćene u periodu od 36 meseci od dana kada je osnovano privredno društvo.
Zakonom o porezu na dohodak građana („Sl. glasnik RS”, br. 24/2001, 80/2002, 80/2002-dr.zakon, 135/2004, 62/2006, 65/2006-isp., 31/2009, 44/2009, 18/2010, 50/2011, 91/2011-OUS, 93/2012, 114/2012-OUS, 47/2013, 48/2013-isp., 108/2013, 57/2014, 68/2014-dr.zakon, 112/2015, 113/2017, 95/2018 i 86/2019) predviđeno je da (član 21đ) zaključno sa 31. decembrom 2020. god., poslodavac – novoosnovano privredno društvo, novoosnovani preduzetnik i novoosnovani preduzetnik poljoprivrednik, može da ostvari pravo na oslobođenje od plaćanja poreza po osnovu zarade. Pravo na poresko oslobođenje (uz ispunjenje nekih uslova) poslodavac može da ostvari za zarade osnivača i lične zarade preduzetnika i preduzetnika poljoprivrednika, isplaćene u periodu od 12 meseci od dana kada je osnovano privredno društvo, odnosno registrovan preduzetnik i preduzetnik poljoprivrednik. Ali, član 21e navedenog zakona propisuje da zaključno sa 31. decembrom 2020. god., poslodavac – novoosnovano privredno društvo koje obavlja inovacionu delatnost u smislu zakona kojim se uređuje porez na dobit pravnih lica, može (uz neke uslove) da ostvari pravo na oslobođenje od plaćanja obračunatog i obustavljenog poreza iz zarade osnivača koji su zaposleni u tom novoosnovanom privrednom društvu, i to za zarade osnivača isplaćene u periodu od 36 meseci od dana kada je osnovano privredno društvo. I čini mi se da je tu kjuč svega.
Izgleda da je sve usmereno na pogodovanje privrednim društvima koja obavljaju inovacionu delatnost.
Zakon o porezu na dobit pravnih lica („Sl. glasnik RS”, br. 25/2001, 80/2002, 80/2002-dr.zakon, 43/2003, 84/2004, 18/2010, 101/2011, 119/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014-dr.zakon, 142/2014, 91/2015-aut.tumačenje, 112/2015, 113/2017, 95/2018 i 86/2019) kaže da se novoosnovanim privrednim društvom koje obavlja inovacionu delatnost, smatra privredno društvo od čijeg osnivanja nije prošlo više od tri godine, a koje pretežno obavlja inovacionu delatnost u smislu zakona kojim se uređuje inovaciona delatnost a koje ispunjava još neke propisane uslove (u pogledu prihoda itd.).
A Zakon o inovacionoj delatnosti („Sl. glasnik RS”, br. 110/2005, 18/2010 i 55/2013) u članu 2. gde definiše pojmove, kaže, inovaciona delatnost jesu aktivnosti koje se preduzimaju radi stvaranja novih proizvoda, tehnologija, procesa i usluga ili značajne izmene postojećih, a u skladu sa potrebama tržišta. A kaže i da novoosnovano privredno društvo jeste privredno društvo od čijeg osnivanja, do momenta podnošenja zahteva za finansiranje sredstvima budžeta RS, nije prošlo više od dve godine.
Cela zbrka je u tumečenju pojma „osnivanje”. Da li su dva društva koja nastanu podelom jednog u suštini nova ili je prethodno društvo nastavilo da postoji kao dva? Ovako kako je protumačeno ispašće da su novi svi oni koji posluju godinama ukoliko izvrše statusnu promenu.
Da li je ovo nenamerna greška ili namera?
A osnivanje bi po logici stvari bilo stvaranje nečeg što nije postojalo ranije, što u širem značenju može da se odnosi i na neko društvo koje nastaje od drugog, starog, već postojećeg. Ali, kada se kaže novoosnovano, valjda je logično da se misli na nešto što ni u kakvoj formi nije postojalo ranije. Ako neko nasleđuje prava i obaveze, on nije nov, on je samo promenio organizaciju, kontinuitet postoji.
4. Umesto zaključka
Sve u svemu, utisak je da ovo predstavlja lep primer „fraus legis” (izgravanja zakona) i to po zakonskoj proceduri. Drugi komentar neću davati, svako neka izvuče sopstvene zaključke.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 76, novembar 2020. god.