Konkretan povod za pisanje ovog komentara su zaključci izneti u presudi Apelacionog suda u Kragujevcu (u daljem tekstu: Sud), Gž 3005/2017 od 10. aprila 2018. god., koji su u odnosu na konkretan slučaj ispravni, ako posmatramo u celini. Ali, imam utisak da se obrazloženjem unosi konfuzija, da se pogrešno zaključuje i nepotrebno tumači nešto, što u nekom budućem slučaju može biti neosnovano iskorišćeno kao potvrđeni stav.
Kao i uvek, na početku, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice).
Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. Da li je moguće odricanje od nasleđa u bračnom ugovoru?
O člemu je ovde reč? Citiraću deo obrazloženja navedene presude: „Prvostepenom presudom je utvrđeno da je tužilja […] zaključila bračni ugovor sa sada pok. […] koji je […] overen kod […]. U članu 2. pomenutog bračnog ugovora navedeno je da pre zaključenja braka budući bračni drugovi ovim ugovorom žele da regulišu svoje imovinske odnose na postojećoj i budućoj imovini, tako da celokupna imovina koju je do sada posedovao ugovorač […] ostaje njegova posebna imovina na kojoj tužilja nema nikakvo svojinsko pravo, pa ni pravo nasleđivanja za slučaj smrti ugovorača […].
Prvostepeni sud je, ceneći sadržinu citiranog člana 2 bračnog ugovora primenom odredbe člana 218. Zakona o nasleđivanju i člana 188. Porodičnog zakona, utvrdio da je član 2. spornog bračnog ugovora ništav, jer tužilja prilikom zaključenja bračnog ugovora nije mogla da se odrekne od nasleđa koje nije otvoreno.
Međutim, deo člana 2. navedenog bračnog ugovora kojim je ugovoreno šta predstavlja i šta ostaje posebna imovina ugovarača […] je pravno valjan, jer se to može ugovarati bračnim ugovorom i ovaj deo člana 2. može opstati bez ništave odredbe.“.
Dakle, Sud je zaključio dve stvari:
- da nije moguće odricanje od nasleđa koje nije otvoreno prilikom zaključenja bračnog ugovora, i
- bračnim ugovorom može se ugovarati šta predstavlja i šta ostaje posebna imovina.
Prvi zakljčak Suda je u potpunosti ispravan, jer zaista, prilikom zaključenja bračnog ugovora, niti bilo kojom drugom prilikom, nije moguće odricanje od nasleđa koje nije otvoreno. To decidno predviđa Zakon o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/1995, 101/2003-USRS i 6/2015), u članu 218. na koji se i Sud pozvao, a koji kaže da je ništavo odricanje od nasleđa koje nije otvoreno.
2. Da li je moguće ugovarati šta predstavlja posebna imovina?
Drugi zaključak Suda, da se bračnim ugovorom može ugovarati šta predstavlja i šta ostaje posebna imovina, je malo problematičan. Ne u smislu ispravnosti konačnog zaključka u odnosu na konkretnu situaciju, takvo ugovaranje je negde zaista moguće. To kaže i sam Porodični zakon („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011-dr. zakon i 6/2015) – u daljem tekstu: PZ.
Citiraću član 188. PZ, na koji se Sud pozvao,u celosti:
„(1) Supružnici odnosno budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti ugovorom (bračni ugovor).
(2) Bračni ugovor zaključuje se u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da se njime isključuje zakonski režim zajedničke imovine, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju.
(3) Bračni ugovor koji se odnosi na nepokretnosti upisuje se u javni registar prava na nepokretnostima.“.
Ono što je zaboravljeno u obrazloženju Suda (bar u ovom objavljenom delu) je da osnov za navedeni zaključak u stvari daje stav 2. člana 29. PZ, koji kaže da supružnici svoje imovinske odnose mogu urediti bračnim ugovorom, pod uslovima određenim PZ.
Ali, po mom mišljenju, jedan deo tvrdnje Suda je apsolutno problematičan. To je deo gde Sud kaže (parafraziram, prepričavam suštinu) da se bračnim ugovorom može odrediti šta predstavlja posebna imovina ugovarača?!?!
Ne, to nije moguće. Jer, ne može se ugovarati karakter te imovine, to je sam zakon odredio. Osnov daje stav 1. člana 29. PZ, koji kaže da imovina supružnika može biti zajednička i posebna imovina. A imovinski odnosi supružnika uređeni su osmim delom, odsek I. PZ, koji se i zove „IMOVINSKI ODNOSI SUPRUŽNIKA“. Prema članu 168. PZ, koji govori o sticanju posebne imovine, posebnu imovinu predstavlja ona imovina koju je supružnik stekao:
– pre sklapanja braka, i
– u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine, odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava.
Prilično jasne odredbe čini mi se, a koje određuju imperativni karakter posebne imovine. Znači, bračnim ugovorom ne može se odrediti šta predstavlja posebna imovina ugovarača, jer je to već zakon odredio.
E sad, supružnici mogu bilo kojim ugovorom, pa i bračnim, raspolagati tom imovinom, npr. supružnik može reći da u slučaju razvoda poklanja deo posebne imovine i sl. Ali, nikako ne mogu ugovarati karakter te imovine, odnosno određivati šta može biti predmet posebne imovine. To je onaj deo zaključka gde se govori da se bračnim ugovorom može odrediti šta predstavlja posebna imovina.
Formalno, bračnim ugovorom se ne bi smelo određivati ni šta ostaje posebna imovina, jer i to je zakon već odredio. Ali praktično je moguće promeniti karakter te imovine. Jer, zakon kaže da supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj imovini urediti ugovorom, što će reći da mogu uneti svoju posebnu imovinu u bračnu zajednicu i praktično joj promeniti karakter, u zajedničku. To je već domen obligacionog prava, odnosno slobode ugovaranja te prava na slobodno raspolaganje sopstvenom imovinom.
3. Umesto zaključka
Ovde sam dakle hteo da ukažem na potencijalni problem u budućnosti. Jer, iako u konkretnom slučaju ispravna, ova odluka Suda, odnosno jedan njen deo u vidu zaključka može dati nekom osnov da u budućnosti primeni nezakonitu pravnu konstrukciju. Jer, neko se sa pravom može pozvati na potvrđeni stav iznet u presudi jednog apelacionog suda koji niko nije osporio. I to odjednom može postati opšteprihvaćena praksa. Uostalom, imali smo slučaj sa tumačenjem u vezi naplate troškova obrade kredita. I tu je neko nešto rekao ali ne do kraja pa je ispalo drugačije.
Opet se vraćamo na osnove, i na to da pravnička znanja nisu dovoljna. Jer u pravničkom poslu za pravilnu primenu propisa nije bitno samo usko stručno znanje (o pravu) već i poznavanje jezika (rečnik, gramatika, sintaksa i interpunkcija) i pravilne upotrebe istog.
Objektivno, kod nas jeste veoma prisutan problem loše napisanih propisa, ali propusti u pisanju propisa nikako se ne smeju nadomešćivati slobodnim tumačenjem istih. Kod tumačenja nije dovoljno navesti ili citirati odredbe nekog propisa, potrebno je izvući logičan zaključak koji je moguće obrazložiti. Upotreba analogije i izvođenje zaključaka po tom principu jesu dozvoljeni u pravu, ali imaju neka svoja pravila. Nekad je potrebno da se uđe u baš ozbiljno tumačenje i pravnu filozofiju, što je možda prekomplikovan poduhvat za svakoga. Ali obično je potrebno samo pročitati tekst propisa. Tumačenje i primena pravne analogije je možda složen proces, ali čitanje valjda nije.
A u konkretnom slučaju propisi su čak veoma jasni. Znači, bilo je dovoljno samo pažljivo čitati i paziti na upotrebu izraza.
Dakle, umesto zaključka jedna preporuka, pazite šta pišete u presudama ili bilo gde, to neko može ozbiljno da shvati i da dela u skladu s tim.
Izvor: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 88, decembar 2021.