Ovde se nećemo baviti osnovnim pitanjima naknade štete za neosnovano osuđene, sobzirom das u te odredbe vrlo jasne, već ćemo se baviti odnosom usvajajuće odluke Ustavnog suda, koja nema značaj vanrednog pravnog leka, te mogućnost osuđenog da nakon poništaja osuđujuće presude od strane Ustavnog suda ostvari pravo na naknadu štete.
Prema odredbi čl.585. Zakonika o krivičnom postupku:
Neosnovano osuđenim se smatra lice prema kome je bila pravnosnažno izrečena krivična sankcija ili koje je oglašeno krivim a oslobođeno od kazne, a povodom vanrednog pravnog leka je novi postupak pravnosnažno obustavljen ili je optužba pravnosnažno odbijena ili je okončan pravnosnažnom oslobađajućom presudom.
Osuđeni nema prava na naknadu štete:
1) ako je svojim lažnim priznanjem ili na drugi način namerno prouzrokovao svoju osudu, osim ako je na to bio prinuđen;
2) ako je do obustave postupka ili odbijanja optužbe došlo zbog toga što je u novom postupku oštećeni kao tužilac, odnosno privatni tužilac, odustao od gonjenja, ili što je oštećeni odustao od predloga, a do odustanka je došlo na osnovu sporazuma sa okrivljenim.
U slučaju osude za krivična dela u sticaju, pravo na naknadu štete može se odnositi i na pojedina krivična dela u pogledu kojih su ispunjeni uslovi za priznanje naknade.
Pema odredbama čl.588. i 589. Zakonika o krivičnom postupku:
Pre podnošenja sudu tužbe za naknadu štete, oštećeni je dužan da podnese zahtev ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade.
O zahtevu za naknadu štete odlučuje komisija za naknadu štete čiji se sastav i način rada uređuje aktom ministra nadležnog za poslove pravosuđa.
Ako zahtev za naknadu štete ne bude usvojen ili Komisija ne odluči o zahtevu u roku od tri meseca od dana kada je podnet, oštećeni može nadležnom sudu podneti tužbu za naknadu štete.
Ako je postignut sporazum samo u pogledu dela zahteva, tužba za naknadu štete se može podneti u odnosu na preostali deo zahteva.
Dok traje postupak iz stava 1. ovog člana, ne teče zastarelost predviđena u članu 591. ovog zakonika.
Tužba za naknadu štete podnosi se protiv Republike Srbije.
Odredbama Zakona o Ustavnom sudu propisano je: da kada Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca (član 89. stav 2.); da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. stav 3.).
Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovora za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.
Postavlja se dakle pitanje da li usvajajuća odluka Ustavnog suda doneta po ustavnoj žalbi, kojom se poništava osuđujuća presuda, stvara uslov da neosnovano osuđeni ostvari pravo na naknadu štete zbog neosnovane osude u smislu navedene odredbe ZKP.
Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji. Imajući u vidu navedeno, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne utvrđuje postojanje nezakonitog ili nepravilnog rada suda, odnosno drugog državnog organa, već isključivo da li je u postupku u kome se odlučuje o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda.
Specifičnost predmetne činjenične i pravne situacije ogleda se u tome da je Ustavni sud Odlukom Už-290/2007 od 21. januara 2010. godine, kao meru otklanjanja štetnih posledica, poništio osuđujuću presudu Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine i naložio nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe. Apelacioni sud u Kragujevcu je, u izvršenju odluke Ustavnog suda, doneo presudu Kž. 4289/10 od 1. decembra 2010. godine kojom je odbio optužbu protiv podnosioca ustavne žalbe.
Dakle, ovde je odlukom Ustavnog suda poništena pravnosnažna osuđujuća presuda, nakon čega je u ponovnom postupku povodom izvršenja Odluke Ustavnog suda doneta odbijajuća presuda.
Međutim, parnični sudovi su u osporenim presudama odbili tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neosnovane osude, zasnivajući svoje pravno stanovište na tome da ustavna žalba nije vanredni pravni lek u krivičnom postupku, te nema uslova za naknadu štete zbog neosnovane osude u smislu navedene odredbe ZKP.
Ustavni sud ukazuje da je ovakvo pravno stanovište parničnih sudova krajnje restriktivno i formalističko i samim tim je ustavnopravno neprihvatljivo.
Naime, pravna priroda instituta ustavne žalbe i procesnopravne posledice odluke po ustavnoj žalbi na krivični postupak ne mogu da se posmatraju isključivo kroz odredbe ZKP. Poništajem pravnosnažne odluke redovnog suda od strane Ustavnog suda nastao je novi pravni momenat u predmetnom krivičnom postupku, te je za razumevanje ovih pitanja bilo potrebno poći od tumačenja samog Ustava od 2006. godine, kojim je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, kao i od sistemskog tumačenja odredaba ZKP i Zakona o Ustavnom sudu.
Naime, korišćenje vanrednih pravnih sredstava u krivičnom postupku biloje ranije jedini i isključivi način da se doneta pravnosnažna osuđujuća presuda „kasira” i da se u ponovnom postupku donese oslobođajuća, odnosno odbijajuća presuda. Međutim, Ustavom od 2006. godine u pravni sistem Republike Srbije uvedena je ustavna žalba, a Zakonom o Ustavnom sudu je propisan postupak po ustavnoj žalbi. Odredbom člana 89. stav 2. navedenog zakona je propisano da se može poništiti pojediničani akt (npr. pravnosnažna sudska odluka), kao mera za otklanjanje štetnih posledica učinjene povrede određenog ustavnog prava.
Znači, i u postupku po ustavnoj žalbi može da se „kasira” pravnosnažna osuđujuća krivična presuda (baš kao i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima), i da se u ponovom postupku povodom izvršenja odluke Ustavnog suda donese oslobađajuća, odnosno odbijajuća presuda. To se upravo desilo u konkretnom slučaju. Nakon poništaja pravnosnažne osuđujuće presude od strane Ustavnog suda, u ponovnom krivičnom postupku doneta je presuda kojom se optužba odbija. To svakako ne znači da je ustavna žalba vanredno pravno sredstvo, ali zato, kao što to proizlazi iz navedenog, ima pravne efekte jednog vanrednog pravnog sredstva i postupak po ustavnoj žalbi predstavlja izuzetan – specijalni put za „kasiranje” pravnosnažne osuđujuće presude i donošenje oslobađajuće, odnosno odbijajuće presude u ponovnom postupku. Krajnji procesni cilj vanrednih pravnih sredstava u krivičnom postupku, sa aspekta okrivljenog, jeste „kasiranje” pravnosnažne osuđuje presude i donošenje oslobađajuće, odnosno odbijajuće presude u ponovnom postupku, a koji cilj se može ostvariti i u postupku po ustavnoj žalbi, odnosno u izvršenju odluke kojom je ustavna žalba usvojena. Upravo iz navedenih razloga, Ustavni sud ocenjuje da je pravno stanovište parničnih sudova da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada naknada štete zbog neosnovane osude jer ustavna žalba nije vanredno pravno sredstvo, krajnje restriktivno i formalističko i u kontekstu navedenih pravnih činjenica ne postoji više legitimni osnov za ovakvo tumačenje, a što ukupno ima za posledicu da je ovakvo pravno stanovište i ustavnopravno neprihvatljivo.
Pravno stanovište redovnih sudova iskazano u osporenim presudama istovremeno negira i puno dejstvo odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, koja je po svojoj prirodi sui generis odredba i čije se pravno dejstvo, po sili zakona, proteže ne samo na krivični postupak, već i na parnični, upravni, prekršajni i na sve druge postupke u kojima se odlučuje o pravima i obavezama učesnika u postupku. Upravo imperativnost navedene zakonske odredbe nameće obavezu da se prihvate i poštuju sve pravne posledice poništenja jedne pravnosnažne odluke redovnog suda, odnosno pravne posledice koje proisteknu iz poništenja pravnosnažne sudske odluke. Osnovna pravna posledica poništenja pravnosnažne odluke redovnog suda, u svim postupcima, jeste poštovanje i primena standarda povređenog Ustavom zajemčenog prava u ponovnom postupku povodom izvršenja odluke Ustavnog suda, a ako je „kasirana” osuđujuća pravnosnažna krivična presuda pa je u postupku izvršenja odluke Ustavnog suda pred krivičnim sudom doneta oslobađajuća, odnosno odbijajuća presuda, pravna posledica poništenja jeste postojanje i instituta neosnovane osude.1 Negiranje postojanja neosnovane osude u ovoj pravnoj situaciji značilo bi direktno negiranje punog dejstva odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu na krivični postupak i selektivno biranje pravnih posledica poništenja iz navedene zakonske odredbe.
Ustavni sud ukazuje i na to da ustavna žalba nije vanredno pravno sredstvo, kao što je to navedeno, ali ona je mnogo više od vanrednog pravnog sredstva u krivičnom postupku, jer i odluke po vanrednom pravnom sredstvu u krivičnom postupku mogu biti predmet ustavne žalbe, a samim tim i poništene od strane Ustavnog suda.
Takođe, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada naknada na nematerijalnu štetu jer nije prethodno, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, postavio zahtev za naknadu štete uz ustavnu žalbu. U osporenim parničnim presudama se ne pravi razlika između naknade štete koja je akcesorni zahtev u postupku po ustavnoj žalbi – jedan od modaliteta pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede ustavnog prava i originernog ustavnog prava na naknadu štete.
Citirani stav sadržan je u Odluci Ustavnog suda Srbije Broj Už-7487/2013 od 16.06.2016.godine.
Izvor: Redakcija „Profi Sistema“.