Povod za pisanje ovog komentara jeste odluka Ustavnog suda broj Iuz-96/2015 uz izdvojeno mišljenje sudije („Sl. glasnik RS“, broj 62/2021), kojom je utvrđeno da odredbe tačke 5) člana 363. i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) (u daljem tekstu: ZKP), nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 98/2006) (u daljem tekstu: Ustav), koje odredbe su prestale da važe 17. juna 2021. godine, danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Sl. glasniku RS“.
Koja pitanja su za Ustavni sud ustavnopravno sporna?
Ustavni sud (u daljem tekstu: US), je odlučujući povodom podnetih inicijativa izdvojio dva sporna pitanja i to:
1. Da li je osporenim odredbama tačke 5) člana 363. i člana 366. ZKP, zakonodavac ograničio pravo na javnost rasprave u svrhe dopuštene odredbom stava 3. člana 32. Ustava?
2. Da li je osporenim odredbama pravo na pravično suđenje ograničeno saglasno uslovima utvrđenim članom 20. stav 1. Ustava?
Šta kažu odredbe Ustava o spornim ustavnopravnim pitanjima?
Članom 32. stavom 3. Ustava, kojim je regulisano pravo na pravično suđenje, propisano je sledeće:
„Javnost se može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom.“
Članom 20. stavom 1. Ustava propisano je sledeće:
„Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava.“
Sledom napred citiranih odredbi Ustava, u odnosu na postavljena sporna ustavnopravna pitanja, pred kojim se US našao rešavajući po podnetim inicijativama za ocenu ustavnosti osporenih odredbi ZKP, zaključujemo da je pravo na javnu raspravu jedno od prava zajemčenih u okviru prava na pravično suđenje.
Šta kažu odredbe Zakonika o krivičnom postupku?
Na ovom mestu, a radi šireg sagledavanja i sveobuhvatnijeg pristupa razmatranju postavljenih spornih pitanja, neminovno se moramo osvrnuti i na odredbe ZKP, kojima je regulisan glavni pretres, sa kojima su u neposrednoj vezi kako osporena odredba, koja se tiče isključenja javnosti, tako i druga sporna, koja je zapravo izvedena, a tiče se posebnog slučaja isključenja javnosti.
Članom 362. ZKP propisano je sledeće:
„Glavni pretres je javan.
Glavnom pretresu mogu prisustvovati samo lica starija od 16 godina.“
Članom 363. ZKP, a pre proglašenja tačke 5) za neustavnu, bilo je predviđeno da:
„Od otvaranja zasedanja, pa do završetka glavnog pretresa, veće može, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke ili branioca, ali uvek nakon njihovog izjašnjenja, isključiti javnost za ceo glavni pretres ili za jedan njegov deo, ako je to potrebno radi zaštite:
1) interesa nacionalne bezbednosti;
2) javnog reda i morala;
3) interesa maloletnika;
4) privatnosti učesnika u postupku;
5) drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu“
Članom 364. ZKP propisano je sledeće:
„Isključenje javnosti ne odnosi se na stranke, branioca, oštećenog i njegovog zastupnika i punomoćnika tužioca.
Veće može dozvoliti da glavnom pretresu na kome je javnost isključena prisustvuju pojedina službena lica, naučni, stručni i javni radnici, a na zahtev optuženog može to dozvoliti i njegovom bračnom drugu, bliskim srodnicima i licu sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života.
Predsednik veća će upozoriti lica koja prisustvuju glavnom pretresu na kome je javnost isključena, da su dužna da kao tajnu čuvaju sve ono što su na pretresu saznala i ukazaće im da odavanje tajne predstavlja krivično delo.“
Članom 365. ZKP propisano je sledeće:
„Rešenje veća o isključenju javnosti mora biti obrazloženo i javno objavljeno.
U rešenju iz stava 1. ovog člana veće odlučuje i o tome kojim licima je dozvoljeno da glavnom pretresu prisustvuju (član 364. stav 2.).
Rešenje iz stava 1. ovog člana može se pobijati samo u žalbi na presudu ili rešenju koje odgovara presudi.“
Članom 366. ZKP, a pre proglašenja neustavnim, bilo je predviđeno da:
„Javni tužilac može predložiti sudu da se javnost isključi sa glavnog pretresa prilikom ispitivanja okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika i da će pre donošenja odluke o predlogu javnog tužioca, predsednik veća zatražiti od optuženog i njegovog branioca da se izjasne o predlogu za isključenje javnosti.“
U čemu se ogleda neustavnost osporenih odredbi?
Da bismo dali odgovor na to pitanje, poćićemo od ranije izvedenog zaključka da je pravo na javnu raspravu jedno od prava zajemčenih u okviru prava na pravično suđenje.
A da li je pravo na javnu raspravu apsolutno, uzevši u obzir relevantne odredbe Ustava?
Pravo na javnu raspravu nije apsolutno, već se ono u određenim slučajevima može ograničiti postojanjem razloga, koji su utvrđeni napred citiranim stavom 3. člana 32. Ustava. Upravo imajući u vidu to, US je ocenio da je, u konkretnom slučaju, osporenom odredbom tačke 5) člana 363. ZKP, zakonodavac mimo navedenih razloga ograničio pravo na javnu raspravu, u svrhe koje izlaze iz okvira ograničenja dopuštenih napred citiranom odredbom Ustava, zbog čega zaključujemo da je osporena odredba morala biti proglašena neustavnom.
Kod druge osporene odredbe, tačnije člana 366. ZKP, čiji naslov glasi „Poseban slučaj isključenja javnosti”, US je, polazeći od sadržine toga člana, konstatovao da je isključenje javnosti prema navedenom članu ograničeno samo na saslušanje okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika. Uzevši u obzir ovakvu konstataciju, a zbog pitanja ustavnosti sporne odredbe, moramo napraviti kratak prikaz ispunjenosti uslova za dobijanje statusa okrivljenog saradnika, odnosno osuđenog saradnika, samo spominjanjem relevantnih odredbi, bez navođenja istih, a koje su sistematizovane u delu ZKP, kojim se uređuju sporazumi javnog tužioca i okrivljenog (čl. 320. do 330.) i da je u oba slučaja reč o sporazumu o svedočenju koji zaključuju javni tužilac i okrivljeni, odnosno osuđeni, a koji pravnu snagu stiče prihvatanjem od strane suda.
Za dobijanje statusa okrivljenog saradnika, odnosno osuđenog saradnika potrebno je da se svedočenje odnosi na krivično delo iz člana 162. stav 1. tačka 1) Krivičnog zakonika (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019), što znači na krivično delo za koje je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, što bi značilo ili Tužilaštvo za organizovani kriminal ili Tužilaštvo za ratne zločine i da je značaj iskaza za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje krivičnog dela pretežniji od posledica krivičnog dela čije izvršenje je priznao okrivljeni, odnosno za koje je osuđen osuđeni saradnik.
Polazeći od prethodno izloženog i imajući u vidu predmet svedočenja okrivljenog saradnika, odnosno osuđenog saradnika, kao i to da osporenim članom 366. ZKP nije predviđeno iz kojih razloga sud može da isključi javnost prilikom njihovog saslušanja, a da o isključenju javnosti može da odluči isključivo na osnovu predloga javnog tužioca (ne i po službenoj dužnosti kao u svim ostalim slučajevima), US smatra očiglednim da je navedenim članom zakonodavac uredio poseban slučaj isključenja javnosti koji nije obuhvaćen razlozima za isključenje javnosti iz napred navedenog člana ZKP. Ovo naročito, jer da je ovaj poseban slučaj isključenja javnosti bio obuhvaćen razlozima iz člana 363. ZKP, odredbe iz člana 366. ZKP ne bi bile ni potrebne. Iako je za US očigledno da se radi o posebnom razlogu za isključenje javnosti, a ne o slučaju isključenja koji se vrši na osnovu razloga iz člana 363. ZKP, US konstatuje da je jedina odredba u članu 363. koja bi eventualno mogla biti povezana sa ovim posebnim slučajem isključenja javnosti odredba tačke 5) navedenog člana, za koju je US utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom. Stoga je isti ocenio da član 366. ZKP nije u saglasnosti sa Ustavom.
Zaključak
Ukratko na kraju, u prvom slučaju tačka 5) člana 363. ZKP je proglašena neustavnom, jer je istom bio predviđen razlog za isključenje javnosti sa glavnog pretresa, koji kao takav nije predviđen Ustavom zasebno, već bi se isti jedino mogao podvesti pod Ustavom već ustanovljen razlog javnog reda i morala, pa je učinjeno razdvajanje u zakonu, konkretno ZKP, u suprotnosti sa najvišim pravnim aktom.
Kada je pak reč o neustavnosti druge odredbe, tj. člana 366. ZKP, obzirom na konstatacije US da je reč o posebnom razlogu, a što se ima videti već iz naslova istog, te povezanosti sa pomenutom neustavnom tačkom 5) člana 363. ZKP, neustavnost druge odredbe je izvedena upravo iz neustavnosti pomenute odredbe.
Izvor: Izvod iz propisa i sudske prakse preuzet iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com