Već dugo, u stvari od samog uvođenja, vodi se rasprava da li je zakonito naplaćivati radio-televizijsku pretplatu. Zakonito jeste, moramo reći, a da li je moralno, to je stvar druge analize i o tome nećemo ovde raspravljati. U svetu su poznati razni sistemi finansiranja javnih medisjkih servisa, od direktnog finansiranja iz budžeta do raznih varijacija pretplate.
Zašto je zakonito naplaćivati RTV pretplatu? Prosto, jer je to propisano zakonom, i to Zakonom o radiodifuziji („Sl. glasnik RS“, br. 42/2002, 97/2004, 76/2005, 62/2006, 85/2006 i 41/2009) – u daljem tekstu: Zakon. Navedeni zakonobjavljen je u “Sl. glasniku RS”, broj 42/2002 od 19. jula 2002. godine, a primenjuje se od 27. jula iste godine.Stupanjem na snagu ovog zakona prestao je da važi Zakon o radio televiziji („Sl. glasnik RS“, br. 48/91, 49/91, 53/93, 55/93, 67/93, 48/94 i 11/2001). Iako je Ustavnom sudu podnet niz inicijativa za proglašenje neustavnim odredaba Zakona o radiodifuziji koje se tiču pretplate, Ustavni sud je na stanovištu da sporne odredbe Zakona nisu u suprotnosti sa Ustavom. Uredba o privremenom finаnsirаnju jаvnih servisа („Sl. glаsnik RS”, br. 6/2014) koja se primenjuje od 24. jаnuаrа 2014. god, unela je konfuziju jer su mnogi protumačili da je time ukinuta obaveza RTV pretplate. Međutim, ova uredba ne znači ukidanje pretplate, već samo privremeno finаnsirаnje jаvnih servisа (Rаdiodifuzne ustаnove Srbije – Radio-televizija Srbije i Rаdiodifuzne ustаnove Vojvodine – Radio-televizija Vojvodine), iz budžetа Republike Srbije, i ništa drugo. Pretplata je ostala.
Međutim, postavlja se pitanje da li je način naplate RTV pretplate zaista u skladu sa samim Zakonom o radiodifuziji.
Da pojasnimo. Zakonom je predviđeno osnivanje i način finansiranja javnih radiodifuznih servisa. Član 76. Zakona propisuje da su nosioci javnog radiodifuznog servisa u Republici Srbiji su republička i pokrajinske radiodifuzne ustanove, koje imaju svojstvo pravnog lica i obavljaju delatnost proizvodnje i emitovanja radio i televizijskog programa i imaju posebne obaveze u ostvarivanju opšteg interesa u oblasti javnog radiodifuznog servisa, utvrđene ovim zakonom.
Član 77. Zakona dalje govori o ostvarivanju opšteg interesa u oblasti javnog radiodifuznog servisa, odnosno da su programi koji se proizvode i emituju u okviru javnog radiodifuznog servisa od opšteg interesa te da obuhvataju programe informativnog, kulturnog, umetničkog, obrazovnog, verskog, naučnog, dečjeg, zabavnog, sportskog i drugih sadržaja, kojima se obezbeđuje zadovoljavanje potreba građana i drugih subjekata i ostarivanje njihovih prava u oblasti radiodifuzije. Programima koji se proizvode i emituju u okviru javnog radiodifuznog servisa mora da se obezbedi raznovrsnost i izbalansiranost (međusobna usklađenost ili usaglašenost) sadržaja kojima se podržavaju demokratske vrednosti savremenog društva, a naročito poštovanje ljudskih prava i kulturnog, nacionalnog, etničkog i političkog pluralizma ideja i mišljenja.
Članovima 78. i 79. propisane su obaveze nosilaca javnog radiodifuznog servisa u cilju ostvarivanja opšteg interesa (pored opštih obaveza emitera u odnosu na programske sadržaje), na primer, da programi koji se proizvode i emituju, a posebno programi informativnog sadržaja, budu zaštićeni od bilo kakvog uticaja vlasti, političkih organizacija ili centara ekonomske moći, da se proizvode i emituju programi namenjene svim segmentima društva, bez diskriminacije, vodeći pri tom računa naročito o specifičnim društvenim grupama (deca, manjinske i etničke grupe, hendikepirani itd), uvažavanje jezičkih i govornih standarda, te da se obezbede potrebe građana za programskim sadržajima koji izražavaju kulturni, verski i svaki drugi identitet, i sl. Nosioci javnog radiodifuznog servisa su dužni da pri proizvodnji i emitovanju informativnih programa poštuju princip nepristrasnosti i objektivnosti u tretiranju različitih političkih interesa i različitih subjekata, da se zalažu za slobodu i pluralizam izražavanja javnog mišljenja, kao i da spreče bilo kakav oblik rasne, verske, nacionalne, etničke ili druge netrpeljivosti ili mržnje, ili netrpeljivosti u pogledu seksualne opredeljenosti.
U članu 80. kaže se da se radio-televizijska pretplata plaća za finansiranje delatnosti ustanova javnog radiodifuznog servisa koje se odnose na ostvarivanje opšteg interesa utvrđenog zakonom. Tu se valjda mislilo na opšti interes građana da budu pravilno i na vreme informisani, kao i na ulogu i uticaj na obrazovanje i kulturu. Ovde, bez dalje analize, moramo postaviti pitanje, da li program javnog servisa (njegov sadržaj) ostvaruje tu funkciju? Šta gledamo i slušamo, odnosno kako to utiče na našu informisanost, obrazovanje i kulturu? Za obavljanje drugih poslova iz okvira svoje delatnosti predviđeno je da ustanove javnog radiodifuznog servisa stiču sredstva od: proizvodnje i emitovanja ekonomsko-propagandnog programa, proizvodnje i prodaje audiovizuelnih programa (emisija, filmova, serija, nosača zvuka i dr.), proizvodnje drugih programskih usluga (teletekst i dr.), organizovanja koncerata i drugih priredbi, obavljanja drugih delatnosti i iz drugih izvora, naravno, sve u skladu sa zakonom.
E sada dolazi ono zanimljivo. Naime, član 81. Zakona propisuje da vlasnici radio i TV prijemnika imaju obavezu plaćanja radio-televizijske pretplate javnim radiodifuznim servisima, te da isti plaćaju jedinstvenu radio-televizijsku pretplatu u istom iznosu na celoj teritoriji Republike Srbije. Radio-televizijska pretplata se plaća na radio i televizijske prijemnike po domaćinstvu i na prijemnike koji su povezani sa kolektivnim antenama ili priključeni na kablovski sistem, a domaćinstvo, vlasnik dva ili više prijemnika, izuzev prijemnika u motornom vozilu, plaća pretplatu samo za jedan radio ili televizijski prijemnik na istoj adresi. Hoteli i moteli plaćaju pretplatu na svakih deset soba opremljenih televizijskim ili radio prijemnikom, a svako drugo pravno lice, vlasnik televizijskog prijemnika, plaća pretplatu na svakih 20 zaposlenih koji su u stanju da primaju program. Ovde je prva sporna situacija u praksi jer je obaveza pretplate ustanovljena svim pravnim licima bez obzira da li imaju prijemnik, već se naplaćuje za pomenutu mogućnost, dok o broju zaposlenih niko ne vodi računa.
Obaveza plaćanja pretplate nastaje od prvog dana narednog meseca od dana nabavke prijemnika. Sva fizička i pravna lica koja su vlasnici prijemnika dužni su da prijave nabavku prijemnika republičkoj ustanovi javnog radiodifuznog servisa, a sa teritorije Autonomne pokrajine Vojvodine i pokrajinskoj ustanovi javnog radiodifuznog servisa. Obaveza prijavljivanja prijemnika ili prijavljivanja promene adrese ili sedišta vlasnika prijemnika, nastaje u roku od 15 dana od dana pribavljanja, odnosno nastanka promene. U slučaju otuđenja prijemnika, raniji vlasnik prijemnika je obavezan da plaća pretplatu za sve vreme dok taj prijemnik ne odjavi, uz izjavu da ne poseduje drugi prijemnik. Pitaćemo, da li ste možda nekada prijavili (ili odjavili) prijemnik javnom servisu ili nekom drugom?
Republička ustanova javnog radiodifuznog servisa vodi evidenciju pretplatnika (ustvari, trebalo bi po odredbama Zakona), sa svim ličnim i drugim potrebnim podacima, dok za teritoriju Autonomne pokrajine Vojvodine ove poslove obavlja i pokrajinska ustanova javnog radiodifuznog servisa. Ustanova javnog radiodifuznog servisa ne može da vrši kontrolu posedovanja prijemnika na način kojim bi se ugrozila ustavna prava građana.
Oslobađanje od obaveze plaćanja pretplate propisano je članom 82. Zakona pa se tako na osnovu potvrde ustanove nadležne za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja, odnosno druge ustanove i organa od obaveze plaćanja pretplate oslobađaju domaćinstva-vlasnici prijemnika čiji je najmanje jedan član domaćinstva:
1) invalid sa 100% telesnog oštećenja;
2) invalid sa manje od 100% telesnog oštećenja, ako mu je, u skladu sa odredbama posebnih propisa, priznato pravo na dodatak za tuđu negu i pomoć;
3) lice koje je trajno izgubilo sluh ili slepo lice.
Od obaveze plaćanja pretplate oslobađaju se pravna lica:
1) ustanove socijalne zaštite za smeštaj korisnika, škole, zdravstvene ustanove i invalidske organizacije i preduzeća za radno osposobljavanje i zapošljavanje invalida;
2) diplomatsko-konzularna predstavništva, pod uslovom reciprociteta.
Visina i način plaćanja pretplate propisani su članom 83. Zakona u fiksinim iznosima (kasnije povećavanim), kao mesečne pretplate za prijemnike koji se koriste u domaćinstvu i za prijemnike koje poseduju pravna lica (ali koja stiže objedinjeno kao godišnja), te kao visina godišnje pretplate za prijemnik u motornom vozilu. Pretplata bi trebalo se plaća mesečno, najkasnije do 15-og u mesecu, za prethodni mesec, dok bi pretplata na prijemnik u motornom vozilu trebalo da se plaća posebnom uplatnicom, prilikom registracije motornog vozila. Ne znamo šta se dešava sa pretplatom na prijemnik u motornom vozilu. Da li se neko seća da je nekad pri registraciji motornog vozila platio pretplatu?
Visina pretplate za svaku narednu godinu, usklađuje se sa indeksom rasta cena na malo u Republici Srbiji u prethodnoj kalendarskoj godini, prema zvanično objavljenim podacima organa nadležnog za poslove statistike, uvećanim za 5%.
Prvobitno je bilo predviđeno da se naplata mesečne pretplate vrši se preko javnog preduzeća koje ponudi najpovoljnije uslove za prikupljanje mesečne pretplate sa određenog područja, na način utvrđen ugovorom koji Radiodifuzna ustanova Srbije zaključuje sa tim javnim preduzećem, ali je kasnijim izmenama Zakona iz 2005. navedena odredba brisana, a prelaznim odredbama propisano da se naplata vrši preko Javnog preduzeća “Elektroprivreda Srbije” Beograd, na način utvrđen ugovorom koji JP Radio-televizija Srbije zaključuje sa tim javnim preduzećem. Izmenama iz 2006. god. vraćena je ova odredba u malo izmenjenom obliku, pa je trenutno predviđeno da se naplata mesečne pretplate vrši preko javnog preduzeća koje obavlja delatnost proizvodnje i distribucije električne energije na način utvrđen ugovorom koji republička ustanova javnog radiodifuznog servisa zaključuje sa tim javnim preduzećem. Ovaj ugovor, iako nigde nije objavljen, navodno postoji (zaveden pod brojem br 5221 od 01.11.2005. godine) i njime je navodno uređen odnos izmedju ugovorenih stranaka u pogledu uslova i načina naplate mesečne RTV pretplate od obveznika pretplate koji su istovremeno kupci električne energije u kategoriji široka potrošnja – grupa potrošača “domaćinstvo”.
Dakle, da rezimiramo Zakonom o radiodifuziji, predviđeno je da vlasnici radio i TV prijemnika imaju obavezu plaćanja radio-televizijske pretplate javnim radiodifuznim servisima, a ne kupci električne energije, a da.obaveza plaćanja pretplate nastaje tek nakon nabavke prijemnika. Dalje je propisano da se naplata mesečne pretplate vrši preko javnog preduzeća koje obavlja delatnost proizvodnje i distribucije električne energije na način utvrđen ugovorom koji republička ustanova javnog radiodifuznog servisa zaključuje sa tim javnim preduzećem. I ništa drugo. Kako je došlo do toga da kupci električne energije plaćaju RTV pretplatu po brojilu, nikome nije jasno. Po osnovu kog zakonskog ili podzakonskog akta?
Inače, član 127. Zakona predvideo je obavezu JP “Radio-televizija Srbije” da do 1. decembra 2002. godine ustanovi evidenciju pretplatnika na području Republike Srbije koji su kao vlasnici radio i televizijskih prijemnika obavezni da plaćaju radio-televizijsku pretplatu i da u roku od 15 dana od dana ustanovljavanja evidencije, svakom pretplatniku u pisanoj formi dostavi obaveštenje o budućoj obavezi plaćanja radio-televizijske pretplate, koja nastaje narednog meseca od meseca u kome je dostavljeno navedeno obaveštenje. Da li je propisano zaista i urađeno, ili je samo preuzeta evidencija vlasnika brojila od preduzeća za distribuciju struje i to proglašeno evidencijom vlasnika RTV prijemnika, što nikako ne može biti isto. Da li se svi pretplatnici sećaju da su dobili propisano obaveštenje. RTS nikada nije objasnio da li je, kada i kako poslao obaveštenja, o čemu bi trebao da postoji neki dokaz (neka poštanska evidencija o prispeću i sl.). Ako bi zakon tumačili onako kako je napisano, onaj ko nije dobio obaveštenje, nije ni RTV pretplatnik. Jedino ako se ne smatra da je RTS isticanjem obaveštenja o obavezi plaćanja i visini RTV pretplate na svom sajtu (a i to naknadno) ispunio ovu obavezu. Još spornije je što čim prijavite brojilo EPS, sa prvim računom dobijate i račun za RTV pretplatu, automatski. Da li ste nabavili prijemnik, da li ste se prijavili javnom servisu, te da li ste dobili nekakvo obaveštenje, nikoga ne zanima.
Na kraju da istaknemo još par zanimljivih detalja. Iako prelazakjavnih servisa na budžetsko finansiranje neće osloboditi građane dugovanja za RTV pretplatu do njenog zvaničnog ukidanja, u praksi su male šanse da će ih neko zbog toga goniti, a RTS, po nekim mišljenjima čak nema ni pravnih mogućnosti da dobije spor protiv njih.
Prema čl. 252. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (Sl. glasniku RS“, broj 31/2011, 99/2011-dr.zakon i 109/2013-OUS), predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi ostvarenja novčanog potraživanja po osnovu izvršenih komunalnih i sličnih usluga podnosi se izvršitelju na čijem području se nalazi sedište izvršnog poverioca. Uz predlog za izvršenje pored priloga propisanih zakonom, izvršni poverilac je dužan da dostavi i pismeni dokaz da je pre podnošenja predloga za izvršenje opomenuo izvršnog dužnika da izvrši obavezu. Znači komunalna i slična preduzeća ne tuže građane posebnom tužbom, već ih utužuju na osnovu takozvane verodostojne isprave (ispostavljeni račun), podnoseći privatnom izvršitelju predlog za prinudnu naplatu. RTS, međutim, po jednom shvatanju, ne može imati verodostojnu ispravu jer račune ispostavlja i pretplatu naplaćuje preko trećeg lica – Elektroprivrede Srbije – EPS snabdevanje, koje, pak, ne može da tuži one koji ne plaćaju pretpatu, zato što ne proizvodi radiotelevizijski program. Ostaje diskutabilno da li se može smatrati opomenom za plaćanje, slanje novog računa EPS sa iskazanim dugom za RTV pretplatu, ili možda uopštena opomena svima da izmire obaveze, istaknuta na sajtu RTS.
Osim toga rok zastarelosti za ova potraživanja je godinu dana, jer Zakon o obligacionim odnosima(“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 -OUSJ, 57/1989 i “Sl. list SRJ”, br. 31/1993), u članu 378. st. 1. tač. 2. predviđa da za jednu godinuzastarevaju potraživanja radio-stanice i radio-televizijske stanice za upotrebu radio-prijemnika i televizijskog prijemnika, a da zastarevanje teče iako su isporuke ili usluge produžene.
Nadležni smatraju da je pitanje naplate ili odustajanja od dugova za pretplatu pravno pitanje ili stvar RTS, te su pozvali građane da plaćaju pretplatu dok se ne ukine i da izmire dugovanja, i tako pomognu javnim servisima da ispune zakonsku i ustavnu obavezu u informisanju. Da li je ovo samo “pravno pitanje ili stvar RTS” ili principijelno? Da li se može pouzdati u savest građana i njihovu “spremnost da pomognu” javnim servisima u ispunjavanju zakonske i ustavne obaveze ili ovo jednostavno znači da će ponovo oni koji su godinama izbegavali zakonsku obavezu biti nagrađeni za to, a oni koji poštuju zakon (i uredno plaćaju obaveze sve vreme) opet biti izigrani?
