Odlaganje krivičnog gonjenja u krivičnom postupku

Odlaganje krivičnog gonjenja propisano je odredbama čl. 283. Zakonika o krivičnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014):

Prema navedenim odredbama:

Javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih obaveza:

1) da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu;

2) da na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe;

3) da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad;

4) da ispuni dospele obaveze izdržavanja;

5) da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga;

6) da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja;

7) da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom.

U naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac će odrediti rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana. Nadzor nad izvršenjem obaveza obavlja poverenik iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenje krivičnih sankcija, u skladu sa propisom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa.

Ako osumnjičeni u roku izvrši obavezu iz stava 1. ovog člana, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog, a odredba člana 51. stav 2. zakonika neće se primenjivati.

Sredstva iz stava 1. tačka 2) ovog člana dodeljuju se humanitarnim organizacijama, fondovima, javnim ustanovama ili drugim pravnim ili fizičkim licima, po sprovedenom javnom konkursu, koji raspisuje ministarstvo nadležno sa poslove pravosuđa.

Javni konkurs iz stava 4. ovog člana sprovodi komisija koju obrazuje ministar nadležan za poslove pravosuđa.

Izuzetno od st. 4. i 5. ovog člana komisija može, na zahtev fizičkog lica, bez sprovođenja javnog konkursa, predložiti da se sredstva iz stava 1. tačka 2) ovog člana dodele radi lečenja deteta u inostranstvu, ako sredstva za lečenje nisu obezbeđena u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.

Sprovođenje javnog konkursa, kriterijumi za raspodelu sredstava, sastav i način rada komisije uređuju se aktom ministra nadležnog za poslove pravosuđa.

Odluku o raspodeli sredstava iz stava 1. tačka 2) ovog člana donosi Vlada.

Postoje brojne razlike koje su uvedene u naše krivično zakonodavstvo 1.oktobra 2013.godine. Naime, ranijim odredbama, ovaj institut nije imao kontrolu izvršenja obaveza od strane poverenika iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenje krivičnih sankcija. Takođe, sada ne treba saglasnost suda, s obzirom da je odredba zakona koja je nalagala traženje saglasnosti bila neprecizna, nije naglašavala da li saglasnost daje sudija pojedinac ili sudsko veća. Pored navedenog, ranije je postojala mogućnost odlaganja krivičnog gonjenja na glavnom pretresu.  Rok za ispunjenje obaveza nije mogao biti duži od šest meseci.

Inače, načelo oportuniteta se u našem krivičnom zakonodavstvu primenjuje od 2001.godine kada su Zakonikom o krivičnom postupku uvedeni institute uslovnog odlaganja krivičnog gonjenja i odbacivanje krivične prijave iz razloga pravičnosti.

Dakle, sada važećim odredbama data je veća sloboda javnim tužiocima prilikom primene ovog instituta, stim što je odlaganje krivičnog gonjenja uslovljeno ispunjenjem gore navenih obaveza od strane okrivljenog, čime se može u određenoj meri ostvariti i svrha krivičnog sankionisanja, kao npr. sa novčanom kaznom, radom u javnom interesu.

Odlaganje krivičnog gonjenja predstavlja, kako je navedeno, osnovnu formu načela oportuniteta u našem krivičnom postupku.

Kada dobije krivičnu prijavu javni tužilac, ako se radi o krivičnom delu za koje je zaprećenja novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, može odlučiti da li postoji mogućnost primene odlaganja krvičnog gonjenja prema okrivljenom.

Nakon što osumnjičeni izjavi da pristaje da ispuni jednu ili više propisanih obaveza, javni tužilac donosi naredbu o odlaganju krivičnog gonjenja, u kojoj će odrediti i rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana.

Kao dokaz ispunjenja novčanih obaveza, osumnjičeni prilaže uplatinice koje predaje pisarnici tužilaštva.

Kada osumnjičeni ispuni naloženu obavezu, javni tužilac donosi rešenje o odbačaju krivične prijave. U slučaju da do ispunjenja obaveze ne dođe, nastavlja se krivično gonjenje prema osumnjičenom.

Postavlja se pitanje da li odluke javnog tužioca mogu imati snagu presuđene stvari. Postoje shvatanja koja govore da rešenje o odbacivanju krivične prijave, po ispunjenju naloženih obaveza, predstvalja res iudicata na snovu kog se lice ne može više puta krivično goniti, s obzirom da i naložene obaveze ispunjavaju svrhu krivičnog sankcionisanja.

Nasuprot ovakvom shvatanju, prema odredbi čl. 34. st. 4. Ustava Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006):

Pravna sigurnost u kaznenom pravu

Niko se ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena.

Kazne se određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca. Krivična dela i krivične sankcije određuju se zakonom.

Svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku. Istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Izuzetno, ponavljanje postupka je dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod.

Krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva.

Ako sagledamo primenu ovog instituta u praksi, možemo primetiti da je česta. Najčešća sa obavezom da na račun propisan za uplatu javnih prihoda okrivljeni uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe.

Međutim, moramo primetiti da postoje brojni nedostaci u njegovom regulisanju.

Pre svega, nije propisan minimalni iznos obaveze koja se sastoji u uplati u humanitarne ili druge svrhe. Takođe, nejasno je zašto zakonodavac nije ograničio primenu ovog instituta na povratnike u vršenju krivičnog dela, odredi kriterijume kojima će se javni tužilac rukovoditi prilikom određivanja iznosa za uplatu, kako s obzirom na težinu učinjenog krivičnog dela tako i zavisno od imovinskog stanja okrivljenog. Takođe,potrebno je ojačati procesni položaj oštećenog vraćanjem prava na saglasnost za odlaganje obaveze.

Izvor: izvod iz ustava i zakona preuzet je iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com-a.