I Uvod
Instituti poklona i plodouživanja su veoma često korišćeni ne samo u pravnim krugovima već i u svakodnevnom životu od strane neukih lica. Svima je poznat pojam poklona kao besteretnog (dobročinog) pravnog posla, ali kod prava ploduživanja pojam je dosta nejasniji. Da bi se ovi instituti mogli pravilno koristiti potrebno je jasno zakonski odrediti njihove pojmove. Ovde zapravo leži naveći problem (pre svega za zakonito postupanje) jer oni zapravo zakonski nisu uopšte uređeni ma kako to čudno zvučalo.
Naime, obzirom da plodouživanje, kao i poklon, nisu regulisani pozitivnim propisima, primenjuju se pravna pravila Građanskog zakonika iz 1844. godine, kojima su regulisane ove oblasti, koji Zakonik se primenjuje na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donesenih pre 6. aprila 1944. godine i za vreme neprijateljske okupacije.
Srpski građanski zakonik (u daljem tekstu SGZ) pisao je pravnik i književnik Jovan Hadžić, po ugledu na Austrijski i Francuski građanski zakonik, uz unošenje delova iz srpskog običajnog prava i “Zakonopravila” svetog Save. Zakonik je zanimljiv i po tome jer ga je Hadžić pisao jezikom kakvim se pričalo u Vojvodini u 19. veku (poznat kao Slavenosrpski jezik), te stoga pojedine odredbe su teško razumljive (u daljem tekstu kada navodimo odredbe pomenutog Zakonika navodićemo i tumačenje spornih reči uz komentar).
Pod uticajem “revolucionarne svesti”, ukinut je SGZ koji je predstavljo proizvod evropske pravne civilizacije. Bio je na snazi punih 100 godina, sve do 1946. godine, kada je, zajedno sa svim zakonima Srbije i predratne Jugoslavije stavljen van snage. Na ovaj način učinjen je korak u nazad, jer sve do sada nije doneta nova kodifikacija.
Ono što treba naglasiti, jeste da države koje su prve donele Građanske zakonike (među kojima je i Srbija) kao i najveći broj Evropskih država imaju svoje Građanske zakonike koje su samo prilagođavali novonastalim potrebama. Tako Francuska ima svoj Građanski zakonik od 1804, Austrija od 1811, Nemačka od 1896. godine, a Srbija je nažalost svoj ukinula iako se de fakto on primenjivao dosta posle te odluke (do donošenja ZOO), a i danas kao što vidimo se primenjuje za određena nerešena pravna pitanja.
Ovaj komentar usmeren je pre svega na pojašnjenjе odredaba SGZ vezanih za sporne pojmove uz eventualno navođenje rešenja u uporednom pravu i uz pokušaj tumačenja i uklapanja ovih normi u pozitivno pravo. Na ovaj način se podsećamo i ovog kapitalnog dela, čije će vrednosti svakako biti unete i u novi Zbornik građanskog prava koji bi ove 2016. godine i trebalo da bude konačno donet.
II Pravo ploduživanja
Kod pitanja primene samog prava na pojam plodouživanja postojala je dilema i različiti stavovi i mišljenja pravnih stručnjaka kao i uoporednog prava. Međutim, sudovi su se opredelili i učvrstili u stavu primene SGZ-a, posle odluka jednog broja apelacionih sudova i Vrhovnog kasacionog suda.
Iz rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 3712/2014 od 26. marta 2014. god. :
Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa samo nabraja lične službenosti, jer se u vreme njegovog donošenja smatralo da bi sve ostalo što je u vezi sa ličnim službenostima trebalo da bude uređeno republičkim zakonom. Međutim, ovaj zakon do sada nije donet, tako da se u ovoj materiji primenjuju pravna pravila predratnih zakona na osnovu čl. 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije.
Jedan od najvećih problema jeste primena propisa (SGZ) koji je pisan ne uvek razumljivim jezikom (sam zakonik nije pretrpeo neke značajnije izmene i usklađivanje sa potonjim pravnim sistemom) kao i teškoče u tumačenju i usklađivanju odredaba istih sa drugim pozitivnim propisima kada nije najjasnije šta je kojim propisom uređeno i koji treba primenjivati u konkretnom slučaju. Pokušaćemo da razrešimo ove dileme. Pa krenimo redom:
2.2. Pojam prava oplodouživanja
Pravo ploduživanja – Usus fructus est ius alienis rebus utendi fruendi salva rerum substantia (Inst. 2.4, D.7.1.1), je definicija plodouživanja sadržana u Justinijanovoj kodifikaciji, koja je u osnovi i danas tačna. Dakle lična službenost se sastoji u uživanju i pribiranju plodova tuđe stvari bez povrede njene suštine. Ovakva definicija je načešće korišćena u uporednom pravu, buržoaskim zakonicima i rimskom pravu.
§374 (SGZ-a)
Kome pripada pravo na uživanje tuđe stvari, onaj može tuđu stvar, samo suštinu njenu ne narušavajući, bez svakog ograničenja uživati.
Predmet plodoživanja mogu biti stvari(obično nepotrošne zbog prirode stvari), imovina i prava.
Pravo ploduživaoca da izvlači ekonomske koristi iz stvari jednaka je ovlašćenju samog vlasnika (pravo držanja, upotrebe i pribiranja plodova). Plodouživalac nema pravo na odvojene delove supstanicije (drvo u šumi koje je oborio grom), niti na skrovište (blaga).
§376 (SGZ-a)
Koji ima pravo službenosti na uživanje, onome pripadaju svi prihodi od jedne stvari i obični i vanredni, u najprostranijem smislu. Izuzima se sokrovište, ako bi se u zemlji, koja za uživanje služi, našlo, koje gospodaru zemlje pripada po propisanim opredeljenjima.
Što se tiče plodova SGZ je u velikoj meri preuzeo odredbe Austrijskog građ. Zakonika, uz određene izmene, i na prilično detaljan način uredio ovo pitanje:
§382 (SGZ-a)
Svi plodovi i sve koristi zbrane, ili samo od stvari odvojene, prinadleže pri vraćanju uživaocu; nezbrani pak i neodvojeni i pripadaju gospodaru stvari; samo je dužan troškove na iste plodove učinjene uživaocu naknaditi u onom slučaju, ako ovaj nije pri primanju stvar zajedno sa plodovima bez naknade primio.
Dakle polodoživaocu pripadaju odvojeni plodovi, a neodvojeni se vraćaju vlasniku stvari. Ukoliko vrati neodvojene plodove zajedno sa glavnom stvari, vlasnik će dugovati ploduživaocu naknadu troškova koje je imao u vezi plodova. Ukoliko je vlasnik pri nastanku plodouživanja predao stvar sa neodvojenim plodovima plodouživaocu, onda će se ovakvi troškovi „prebiti“, rečeno modernijim rečnikom.
Ploduživalac ima i pravo na stvarne službenosti, koje su ustanovljene kako pre konstituisanja plodouživanja tako i one koje su ustanovljene kasnije.
2.3. Obaveze ploduživaoca
Obaveze polouživaoca: očuvanje suštine stvari sa tim da ne odgovara na umanjenje zbog redovne upotrebe. Tu spadaju i troškovi održavanja stvari, dok troškovi zbog više sile i starosti snosi vlasnik stvari. Po prestanku poloduživanja vraća stvar (ако stanje stvari nije produkt njegove krivice), na koji način dokazuje da stvar nije oštetio, otuđio ili upropastio § 378 i 381 (SGZ-a).
Hadžić je u § 378 SGZ-a, predvideo obavezu plodouživaoca da se ponaša kao dobar domaćin prema stvari što i predstavlja jednu od osnovnih obaveza. Ova obaveza obuhvata i njeno održavanje pre svega iz koristi koje iz nje ima. Kod zbirnih stvari ploduživalac može „popuniti“(kako stoji u gore pomenutom članu), nadomestiti gubitak u toku korišćenja, i vratiti u istom stanju stvar u kom je i primio.
§377 (SGZ-a)
No on i sve redovne i vanredne troškove, bez kojih se plodovi imati ne mogu, kao i bremena, koja stvar davati ima, nositi mora; osim slučaja, ako bi ova bremena plodove čiste prevazišla.
Prethodni paragraf, §377. upotpunjuje obaveze plodouživaoca pre svega u odnosu na troškove i održavanje određujući da isti snosi sve „redovne i vanredne troškove bez kojih se plodovi imati ne mogu“. Ovo podrazumeva troškove iskorišćavanja stvari, one koji su posledica njenog namenskog korišćenja, samim tim obezbeđujući održavanje namene stvari (što se često izričito određivalo u uporednom pravu). Pored troškova, plodouživalac snosi i „bremena“ koja postoje na poslužnom dobru, što uključuje i javne terete (porez), ali samo do čiste vrednosti plodova.
Što se tiče troškova same supstance stvari, oni ne padaju ni na plodouživaoca ni na vlasnika stvari, što je detaljno normirano samo za konkretan slučaj obnove stare ili podizanja nove zgrade na poslužnom dobru (§ 379), međutim može se smatrati da se to primenjuje i za druge slučajeve, uz obavezu detaljnog uređivanja ovih troškova sporazumno.
§380 (SGZ-a)
No u svakom slučaju, ako se gospodar stvari sa uživaocem u prizrenju naknade troškova na povišenje koristi učinjenih ne bi poravnati mogao, ne može mu onaj na put stati da bez narušenja stvari iste troškove ocepi, ili ako to nije moguće, sudskim putem proceniti dade.
Ukoliko se ovi troškovi (koji se tiču same supstance stvari), navodeći ovde pre svega one koji se odnose na povećanje korisnosti stvari, ne mogu naknaditi – ploduživalac ima i pravo odvajanja, a ukoliko ni to nije moguće ima prava na sudsku procenu i naknadu troškova.
2.4. Sticanje plodouživanja
Što se tiče sticanja sam SGZ upućuje na odredbe o sticanju svojine i njihovu shodnu upotrebu (§ 340 i 342). Ovo pravo može nastati: ugovorom, testamentom i održajem. Оbično se zahteva određena forma (upis u zemljišne knjige kod nepokretnosti), pismena forma ugovora, itd.
Ovo stanovište potvrđeno je u presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev 355/2006 od 13. jula 2006. godine, gde stoji:
Pravo plodouživanja stiče se na osnovu ugovora, testamenta i održaja. Za sticanje prava plodouživanja na nepokretnostima po osnovu ugovora i testamenta potreban je upis u javnu knjigu.
Naročito je zanimljiva mogućnost održaja jer to praktično znači da se dolazi do stvari od trećeg a ne od vlasnika. Ovo će imati za posledicu čak i moguće sticanje svojine održajem (uz moguće sticanje plodouživanja), što predstavlja jednu veliku mogućnost zloupotrebe, posebno u sistemima gde ovi pojmovi nisu jasno određeni (kao u našem pravu).
2.5. Trajanje plodouživanja
Ploduživanje je nenasledivo. Međutim u (§ 392) SGZ je moguće prenošenje ploduživanja (ugovorom) samo na naslednike, i prestaje njihovom smrću. Kod prenošenja na porodicu, prestaje smrću poslednjeg člana te porodice.
Kod pravnih lica, kako su ona trajna odbično se određuje precizan rok trajanja ovog prava (u SGZ konkretno su pomenute opštine, ali se ovde misli na sva pravna lica).
§392 (SGZ-a)
Službenosti lične, tj. koje su za lice kakvo vezane, prestaju kako isto lice umre. Ako bi službenost takva na naslednika glasila, onda u slučaju sumnje samo se pod tim prvi zakoni naslednici razumevaju. Ako li na celu porodicu glasi, onda se odnosi i prelazi na sve članove iste porodice. Ako li je dana jednoj zadruzi ili opštini, onda takva traje, dokle god ista zadruga ili opština postoji.
Jedina mogućnost prenosa ploduživanja jeste zakup iako u SGZ nije izričito predviđeno. U uporednom pravu postoji i mogućnost prenosa ovog prava, i kao takvo se gasi smrću predhodnog a ne novog plodouživaoca(ovo rešenje se za sada nije pokazalo kao najbolje u smislu svrhe samog prava).
2.6. Zaštita i prestanak plodoživanja
Ploduživanje se štiti konfesornom tužbom, dakle kao i druge stvarne službenosti na šta upućuje i SGZ (§ 386), a koju predviđa i Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa (čl. 56. i 57.). Cilj ove tužbe je da se tuženi osudi tako da dopusti vršenje prava službenosti u punom obimu, onako kako ono glasi, i da mu se zabrani svako dalje smetanje. Državinska tužba je takođe moguća.
Doći će do prestanka ploduživanja: kako predviđa SGZ – da plodouživanje prestaje (kao i sva druga stvarna prava) istekom trajanja, propašću stvari koja mu je predmet (poslužnog dobra), ali se obnavljanjem dobra automatski reuspostavlja (§ 388), konsolidacijom, kad jedno lice postane i isključivi vlasnik i plodouživalac (§ 389), kao i odricanjem i nevršenjem u trajanju od 24 godine (§ 930a) .
Postoji i jedna posebna mogućnost predviđena (§ 938 SGZ), gde je rok zastarelosti dosta kraći:
Tako i onaj, koji misli da ima prava na službenost, pa se gospodar dobra (t. j. baštinik) protivi, ako za tri godine toga prava ne uživa, zastariće mu pravo, i on ga gubi.
Ovo pitanje rešavao je i Apelacioni sud u Novom Sadu, Gž 3712/2014 od 26. marta 2014. godine:
Prestanak plodouživanja nevršenjem ili usled zastarelosti postoji onda, kada se vlasnik poslužnog dobra protivi vršenju plodouživanja, a zbog toga plodouživalac svoje pravo ne vrši tri godine uzastopno i tako, nevršenjem titular prava plodouživanja pokazuje da mu stvar nije potrebna, zbog čega zakonodavac dozvoljava da se protekom određenog roka u stvarnosti pravno stanje uskladi sa faktičkim i poslužna stvar oslobodi tereta. Dakle, reč je o činjeničnom pitanju.
Kod nepokretnosti, da bi plodouživanje prestalo, potrebno je da se iz javnih knjiga izvrši brisanje tereta. Brisanje tereta iz javnih knjiga može zahtevati vlasnik stvari i plodouživalac, samo ako su ispunjeni zakonom određeni uslovi za prestanak plodouživanja, iz razloga što se plodouživanje na nepokretnosti stiče upisom u javni registar, a prestaje upisom brisanja.
III Poklon
3.1. Pojam
Poklon – je ugovor, dakle dvostrani pravni posao, ali jednostrano obavezan. Što zapravo znači da samo jedna strana ima pravu obavezu, dok druga strana ima obično neke zasluge (afekciju), kao nedugovanu „protiv činidbu“. Ovim ugovorom se poklonodavac obavezuje da prenese pravo svojine na određenoj stvari, da neko pravo ili učini neku drugu imovinsku korist poklonopromcu i to bez ikakve naknade. Dakle besplatnost (dobročinstvo) je najbitnije svojstvo ovog ugovora. On je kauzalan ugovor sa tim da je u kauzu uključena pobuda. ZOO nije detaljno uredio ovaj ugovor, zato što je Ustav iz 1984. godine predviđao, u članu 281. stav 1 tačka 4. da Federacija uređuje samo odnose iz prometa roba i usluga. Iako poklon spada u ovu oblast on nije uvršten u ovu grupu jer nije tipičan ugovor za promet roba i usluga (videćemo i zašto).
3.2. Prava i obaveze
Kao što mo već spomenuli, prava obaveza postoji samo kod poklonodavca. Namera darežljivosti (ljubav, prijateljstvo, zahvalnost) je bitan element ugovora (mora nedvosmisleno da proizilazi iz ugovora), te u suprotom poklon može biti ništav.
Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 488/06 od 17.10.2006. godine:
Ugovor o poklonu je ugovor kojim poklonodavac daje ili obećava poklonoprimcu besplatno i dobrovoljno neku imovinsku vrednost, a poklonoprimac to prihvata ili prima. Za ovaj ugovor je bitno da postoji sporazum između poklonodavca i poklonoprimca o predmetu poklona i volja da se taj predmet pokloni odnosno primi kao poklon. Karakteristika ovog ugovora je u tome što postoji besplatnost poklanjanja, odnosno što poklonodavac izvršenjem poklona ne dobija pravo na protiv činidbu i što takvu činidbu izvršava dobrovoljno. Bitni elementi ugovora o poklonu su predmet i namera – volja da se poklon učini, a pobuda za zaključenje ugovora ulazi u sam osnov ugovora. Kako je tužiočeva pobuda za zaključenje ugovora o poklonu bila da sa tuženom zasnuje zajednicu života i da u toj zajednici ostvaruju prihode u poslovnom prostoru i da im automobil služi za ostvarenje tih prihoda, i kako se prema utvrđenom činjeničnom stanju ta pobuda nije ostvarila, to je ugovor ostao bez osnova pa je tako ništav u smislu odredbe čl. 52. Zakona o obligacionim odnosima, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Bez obzira što je odredbom čl. 53. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, kod ugovora bez naknade, što je ugovor o poklonu, pobuda utiče ako se na nju poziva stranka koja za svoje davanje ne prima nikakvo suprotno davanje (poklonodavac). Prema tome, ne bi bilo pravedno da se greška u pobudi kod poklonodavca ne uzme u obzir jer je ona i opredelila poklonodavca da poklon učini. Zbog toga pobuda ulazi u osnov ugovora i kada se ne ostvari otpada i sam osnov ugovora, zbog čega je ugovor u smislu čl. 52. Zakona o obligacionim odnosima ništav. Kako je prema utvrđenom činjeničnom stanju, pobuda zbog koje je tužilac sa tuženom zaključio ugovor o poklonu otpala, jer tužena sa tužiocem nije zasnovala zajednicu života niti se o njemu starala, to je pravilno usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da ugovor o poklonu ne proizvodi pravno dejstvo.
Pravilna je odluka nižestepenih sudova kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za raskid ugovora o poklonu jer, kako je napred navedeno, ugovor o poklonu je ništav a ništavi ugovori se ne mogu raskidati. Raskidati se mogu samo punovažni ugovori.
Ugovor o poklonu nije regulisan odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ali se kao što smo videli primenjuju pravila ZOO kao i na svaki drugi ugovor – bitni elemnti ugovora o poklonu(pobuda), uređeni su čl.52 i 53 ZOO. Međutim na ono što nije uređeno pozitivnim propisima (ZOO), primenjuju se pravna pravila iz paragrafa 561. Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje shodno Zakonu o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije.
SGZ je uredio poklon na sledeći način:
O POKLONIMA
§561
Poklon biva kad ko dobrovoljno drugome što da, ne ištući niti primajući ikakve za to naplate.
§562
Ko ima pravo savršeno i neograničeno sa svojim stvarima raspolagati, onaj samo može poklone činiti.
§563
Primiti poklon može svaki, i onaj, koji inače sam drugoga ugovora zaključiti ne može.
Dakle za poklon uglavnom važe opšta pravila kao i za druge ugovore, ali postoje i određene osobenosti. Tako na primer za poklonodavca je potrebna poslovna sposobnost (stiče se najčešće sa 18 god.), međutim mogao bi se obuhvatiti i slučaj delimične sposobnosti (lice sa 15 god.), za raspolaganje sredstvima koja je osvarilo svojim radom.
Kod poklonoprimca obzirom da ne duguje nikakvu protivnaknadu, nije potrebna poslovna sposobnost. Ukliko bi se poklonom zahtevala i neka protivčinidba (moguća kod nekih modifikcija poklona), onda bi ovakav ugovor bio punovažan uz saglasnost eventualno (roditelja, staratelja).
§564
Ko poklon samo usmeno učini, a stvar ne preda, i na zahtevanje neće da preda, ne može se sudom naterati, da predati mora. Samo sa pismenim dostovernim dokazom može se poklon putem sudskim tražiti.
§565
Sa tuđom stvari, bilo pokretnom bilo nepokretnom, ili na štetu trećega poklon se činiti ne može. I ako se učini, pada i uništava se.
Pokon je formalan ugovor. To znači da za nastanak nije dovoljna samo usmena saglasnost volja o predmetu ugovora već je neophodna i predaja stvari (realni ugovor), ili pak pisana forma – kada se može tražiti i sudsko izvršenje (predaja stvari na koju je poklonodavac ugovorom obvezan).
Može poklanjati (raspolagati) samo vlasnik stvari, u suprotnom ugovor je ništav.
3.3. Raskid ugovora
Još jedna od specifičnosti ugovora o poklonu jeste raskid ugovora koji načelno može biti sporazumni i jednostrani (pošto i postoji obaveza samo jedne strane). Razlozi za jednostrani raskid ugovora su izričito propisani. Tako u SGZ-u stoji :
§566
Ko jedanput poklon učini, ne može više natrag uzeti, osim osobitih slučajeva.
§567
Slučaji, zbog kojih darodavac može poklon poreći, jesu sledeći:
- a) ako darodavac docnije tako osiromaši, da ni živeti ne može;
- b) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nanoseći vred njegovom životu, telu, časti, i narušavajući njegovu slobodu i imanje.
§568
Poklon na slučaj smrti učinjeni smatra se kao legat ili isporuka, i po tome će se i suditi.
Najčešći razlog za raskid jeste neblagodarnost. Ona mora biti izrazita i utvrđuje se za svaku konkretnu situaciju. Ova jednostrana izjava volje mora biti izričita i u pismenoj formi. Dakle reč je o vansudskom raskidu. U ZOO ovaj raskid se može podvesti pod pojam raskida zbog promenjenih okolnosti u (čl. 133. ZOO).
Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž 6646/2010 od 19. januara 2011. godine:
U konkretnoj pravnoj situaciji nesumnjivo proizilazi da je boravak tužilje u navedenoj zdravstvenoj ustanovi bio medicinski neopravdan jer je u suštini, kako proizilazi iz sadržine dokaza, predstavljao isključivo način njenog zbrinjavanja, s obzirom da tužena nije bila u mogućnosti da se lično stara o tužilji zbog radnih obaveza. Uslovi boravka su nesumnjivo bili neadekvatni i u suprotnosti sa interesima tužiljine ličnosti, što je kod nje izazvalo duševne patnje i pogoršanje organskog i mentalnog zdravlja. Mada su tuženoj bila poznata navedena osećanja tužilje, to nije uticalo na nju da tužilju uteši i pokuša da je na drugi adekvatan način zbrine, već je tokom 2004. godine pokrenula postupak pred sudom radi lišenja poslovne sposobnosti tužilje, koji je okončan odbijanjem predloga jer nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi. Ovakvim postupanjem tužilja je ispoljila naročitu upornost u zanemarivanju tužiljinih osećanja i dužnosti poštovanja roditelja. Na osnovu izloženog proizilazi da je tužena kao poklonoprimac u odnosu prema tužilji kao poklonodavcu, ispoljila neiskreno, neblagonaklono, i nekorektno ponašanje grubo povredivši moralna osećanja tužilje. Stoga, po oceni Apelacionog suda, ovako propuštanje dužne brige o majci predstavlja grubu povredu obaveze na zahvalnost prema tužilji – poklonodavcu, zbog čega su ispunjeni uslovi da se ugovor o poklonu opozove primenom pravnog pravila iz Paragrafa 567 Srpskog građanskog zakonika.
Osiromašenje poklonodavca – ono predstavlja je nedostatak nužnih sredstava za život. Mora postojati visok nivo osiromašenja, koji dovodi u pitanje materijalnu egzistenciju poklonodavca i lica koje je dužano da izdržava.
§565
I po tome neće važiti poklon kojim je okrnjen zakoni deo dece, ili bi bilo okrnjeno uživanje onima, koje je poklonodavac dužan izdržavati, ili bi se njime osujećavala naplata poklonodavčevih poverilaca u vreme poklona. U ovakvom slučaju obdareni vratiće samo onoliko, u koliko se iziskuje da se podmiri okrnjeni zakoni deo dece, ili uživanje onih, kojima to pripada, ili da se podmire oštećeni poverioci.
Ako poklonoprimac ne pritežava poklonjenu stvar, ili vrednost te stvari, onda odgovara samo u onom slučaju, ako je u nepoštenoj nameri prestao nju pritežavati.
§568
Poklon na slučaj smrti učinjeni smatra se kao legat ili isporuka, i po tome će se i suditi.
Paragrafom 565 je određen drugi deo razloga za raskid poklona. Jedan je razvod, poništenje braka. U slučaju razvoda, pravi se razlika između običnih i ostalih poklona. Obični pokloni se ne vraćaju, a ostali pokloni se mogu vratiti prema pravnim pravilima.
Drugi razlog je vezan za treća lica (nužne naslednike, izdržavana lica i poverioce). U pitanju su lica kojima je poklonom povređeno neko pravo (na izdržavanje, nužni deo, mogućnost naplate). Obično se poklon pobija u onom delu koji je potreban da ova lica naplate svoja potraživanja.
IV Novi Građanski zakonik
Neusklađeno, parcijalno i nepotpuno važeće zakonodavstvo u oblasti stvarno pravnih, obligacionih, porodičnih i nasledno pravnih odnosa (građansko-pravnih odnosa) u Republici Srbiji zahteva da se izvrši moderna kodifikacija, na osnovu dosadašnjih saznanja pravne nauke, poslovne i sudske prakse.
Potrebno je u tako značajnoj oblasti za što kvalitetniji život građana, zakonska rešenja usaglasiti sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama i standardima, a naročito sa savremenim komparativnim pravom i smernicama Evropske unije. To se može najefikasnije postići kodifikacijom građanskog prava, koja obezbeđuje visoki stepen pravne sigurnosti i vladavine prava, kao najznačajnijih stubova moderne pravne države. Građanskim zakonikom će biti omogućeno svim pravnim subjektima, kako građanima tako i pravnim licima da, u jednom celovitom, međusobno usklađenom zakonskom aktu, imaju korpus svih građanskih subjektivnih prava. To će značajno olakšati njihovu primenu i proširiti preventivno dejstvo građansko-pravnih instituta, koja su od posebne važnosti za svakodnevni život građana i njihovih pravnih lica u ovom segmentu Građanskog zakonika koji se odnosi pre svega na stvarno pravne i obligacione odnose.
Priprema i rad ovog zakonika traje već 10-ak godina, a započet je donošenjem Odluke o osnivanju komisije za izradu Građanskog zakonika 2006 godine, od strane Vlade Republike Srbije. U toj Odluci određeno je da Komisiju, koja inače ima 12 članova, čine profesori Univerziteta i naučni radnici, sudija Vrhovnog suda, advokati, predstavnici republičke uprave i privrede, kao i stručnjak iz Sekretarijata za zakonodavstvo. Predsednik Komisije je akademik prof. dr Slobodan Perović.
Treba konstatovati da bi Srbija već u toku ove godine mogla dobiti svoj Građanski zakonik. To je svakako uslovljeno time da je najveći deo materije već regulisan posebnim zakonima, a neki od njih na visokom stepenu evropske pravne kulture, kao što je postojeći Zakon o obligacionim odnosima, što je opšte prihvaćeno, ne samo kod nas, već i od evropske pravničke javnosti. Takođe i druge oblasti su delimično ili u celini već regulisane, što je i dalo preduslov za izradu Građanskog zakonika u kraćem roku.
Inače Nacrt Građanskog zakonika je već usvojen, te bi posle javne rasprave i zakonske procedure trebao biti usvojen i sam Zakonik.
Novi nacrt zakonika ne samo da se nadovezuje na SGZ, već potpuno uređuje do detalja institute plodouživanja i poklona.
PLODOUŽIVANJE:
Jedna od novina koja se predlaže jeste upravo i mogućnost prestanka a ne samo sticanja ove lične službenosti održajem.
Član 1996.
Pravo plodouživanja prestaje kada neko treće lice, na istoj poslužnoj stvari, stekne održajem pravo svojine ili pravo plodouživanja.
Dakle, lična službenost kao što joj i ime kaže u skladu sa svojom svrhom, po predlogu ovog Zakonika, ploduživanje će se ugasiti kada pređe na drugo lice održajem i to bilo da je novo lice steklo pravo svojine ili plodouživanje na istoj poslužnoj stvari. Pravo plodouživanja će se automatski završavati za starog plodouživaoca. Dakle plodouživanje nije više vezano za ličnost plodouživaoca ovakvim odredbama.
Takođe predviđa se i mogućnost zastarevanja ovog prava ukoliko se ne vrši u taksativno navedenom periodu od 5 godina.
Zastarelost
Član 1997
Plodouživanje prestaje ako ga plodouživalac nije vršio pet godina, a u tom razdoblju ga niko nije sprečavao da ga vrši.
U mnogim pojmovima potpuno ili delimično preuzima odredbe SGZ-a.
Ustupanje korišćenja (upotreba i pribiranje plodova)
Član 1979
Plodouživalac može ugovorom o zakupu ili drugim, sličnim ugovorom ustupiti drugome vršenje prava na poslužnoj stvari (ako mu to pravo nije isključeno ugovorom ili testamentom).
Ova mogućnost ustupanja plodouživanja je predviđena i SGZ-om.
POKLON:
Kod navedenоg ugovora, pored pojma i opštih odredaba ugovora, po pravilu, regulisana su osnovna prava i obaveze ugovornih strana, kao i načini prestanka konkretnog ugovora.
Zakonodavac uređuje sada i neke modalitete poklona koji se načešće pojavljuju u praksi:
Poklon sa teretom ili nalogom i Poklon za slučaj smrti.
Predviđena je i jako primenljiva odredba o mogućnosti povraćaja poklona.
Ugovorni povraćaj poklona
Član 817
Punovažna je odredba ugovora o povraćaju poklona ako poklonoprimac umre pre poklonodavca.
Forma
Član 799
Ugovor o poklonu je punovažan ako je zaključen u pismenoj formi, a u slučaju nepokretne stvari i overen od strane nadležnog organa.
Ugovor o poklonu pokretnih stvari, koji nije zaključen u pismenoj formi, punovažan je ako je stvar predata poklonoprimcu.
Kao i kod SGZ forma ugovora je pismena (nepokretnosti) ili realna kao moguća kod pokretnih stvari.
Usvajanjem Građanskog zakonika konačno će se potpuno urediti i ispraviti svi propusti i pravne praznine nastale ukidanjem predratnih propisa, što će predstaviti osnov za ne samo zakonito postupanje sudova već i veću pravnu sigurnost svih građana.
Literatura:
“Srpski građanski zakonik – 170 godina”, Milena Polojac, Marko Đurđević, Zoran Mirković, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2015.
“Obligaciono pravo”, Slobodan Perović, Privredna štampa, 1980.
