Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014) predvidja da se postupak, koji je odlukom suda pravnosnažno okončan, može po predlogu stranke ponoviti ako:
1) je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je sudio sudija koji je po zakonu morao da bude isključen ili je rešenjem suda bio izuzet ili ako je u donošenju presude učestvovao sudija koji nije učestvovao na glavnoj raspravi;
2) stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije bilo omogućeno da raspravlja pred sudom;
3) je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može da bude stranka u postupku ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, osim ako vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno;
4) se odluka suda zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka;
5) se odluka suda zasniva na ispravi koja je falsifikovana ili u kojoj je overen neistinit sadržaj;
6) je do odluke suda došlo usled krivičnog dela sudije, odnosno sudije porotnika, zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke, protivne stranke ili trećeg lica;
7) stranka stekne mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije među istim strankama doneta o istom zahtevu;
8) se odluka suda zasniva na drugoj odluci suda ili na odluci nekog drugog organa, a ta odluka bude pravnosnažno preinačena, ukinuta, odnosno poništena;
9) je naknadno pred nadležnim organom na drugačiji način pravnosnažno, odnosno konačno rešeno prethodno pitanje (član 12) na kome je sudska odluka zasnovana;
10) stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla da bude doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku;
11) stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke;
12) ako je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke.
Dakle, navedeni zakonski razlog za ponavljanje parničnog postupku propisan je u tač.12. ZPP.
Takođe, prema članu 87. Zakona o Ustavnom sudu (”Službeni glasnik RS” br. 109/07, 99/11, 18/13 (odluka Ustavnog suda), 40/15, 103/15), propisano je da: ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda više lica, a samo neki od njih su podneli ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji.
Bitna karakteristika odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi jeste njihovo delovanje prema učesnicima (strankama) u konkretnom postupku (inter partes), a samo izuzetno prema trećim licima (ultra partes).
Naime, prema Zakonu o Ustavnom sudu, postoji pravna mogućnost proširenog dejstva odluka Ustavnog suda i na treća lica, ali je ona uslovljena postojanjem i ostvarivanjem određenih uslova (pretpostavki) utvrđenih zakonom.
Iz člana 87. Zakona o Ustavnom sudu sledi da se odluka Ustavnog suda kojom je utvrđeno da je pojedinačnom sudskom odlukom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo i sloboda više lica, može odnositi i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se taj neustavni akt neposredno odnosi na njih i ako se ta lica nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe.
Iz navedene odredbe Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se dejstvo konkretne odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi – u pogledu utvrđivanja povrede zajemčenog prava i poništaja odluke suda – može proširiti i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ali pod uslovom da Ustavni sud oceni da je to nužno u konkretnom slučaju, te da isto izričito utvrdi svojom odlukom, odnosno da svojom odlukom sud odredi krug lica na koje proširuje dejstvo te konkretne odluke.
Promenjen pravni stav u kasnije donetim odlukama Vrhovnog kasacionog suda ne predstavlja novu činjenicu ili novi dokaz da bi se moglo dozvoliti ponavljanje postupka iz ovog razloga.
Zakonodavac je kao razlog za ponavljanje postupka propisao odluku Ustavnog suda, i to samo ako su ispunjeni gore navedeni uslovi, i odluku Evropskog suda za ljudska prava, a ne i odluku suda opšte nadležnosti u situaciji kada se postojeća praksa menja i pravo drugačije tumači.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa “Propis Soft”–Redakcija Profi Sistema Com-a.