Pravni osnovi pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima

Međunarodna pravna pomoć u krivčnim stvarima u Republici Srbiji odvija se pre svega, na osnovu potvrđenih multilateralnih i bilateralnih ugovora, ali i odgovarajućeg domaćeg zakonodavstva.

Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima (“Sl. glasnik RS”, br. 20/2009) , uređuje postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima, u slučajevima kada ne postoji potvrđeni međunarodni ugovor ili kada određena pitanja njime nisu uređena.

Prema odredbi čl.16.st.2.Ustava Republike Srbije („Sl.glasnik RS“, br.98/2006):

Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom.

Takođe, prema odredbi čl.145.st.2. i odredbama čl.194.st.4. i 5. Ustava Republike Srbije:

-Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.

-Potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo su pravnog poretka Republike Srbije. Potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom.

Zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.

Dakle, ako sagledamo sve citiranje zakonske i ustavne odredbe, dolazimo do zaključka da su pravni osnovi za odvijanje međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima prvenstveno ratifikovani međunarodni ugovori, koji predstavljaju deo pravnog poretka Srbije, što znači, da se neposredno primenjuju, Tek  u slučajevima kada ne postoji potvrđeni međunarodni ugovor ili kada određena pitanja njime nisu uređena, primenjuje se Zakon međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.

Značajno je napomenuti da Ministarstvo pravde vodi evidenciju o potvrđenim međunarodnim ugovorima o pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, što je dostupno na  internet prezentaciji Ministarstva pravde Republike Srbije.

Inače, ako govorimo o najvažnijim multilateralnim ugovorima u oblasti pravosudne saradnje u krivičnim stvarima, isti su doneti u okviru Saveta Evrope i Ujedinjenih nacija. Takođe, naša zemlja je zaključila bilateralne sporazume sa trideset jednom državom, kojima su regulisani svi oblici međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima.

Takođe, Srbija je ratifikovala 24 konvencije Saveta Evrope i njihove protokle kojima se takođe reguliše pobenuta materija.

Treba istaći, da je najvažnija Evropska konvencija o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima iz 1959.godine, sa Dodatnim protokolom iz 1978.godine, kao i sa Drugim dodatnim protokolom iz 2001.godine, koji predviđa nove forme za ovu saradnju i otvara šire mogućnosti za neposrednu komunikaciju između pravosudnih organa, umesto do tada komunikacije posredstvom centralnih organa.

Republika Srbija je ratifikovala i veliki broj konvencija Ujedinjenih nacija, od kojih je značajno pomenuti: Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala iz 2000.godine, sa Protokolom za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom, Protokolom protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, Protokolom protiv nezakonite proizvodnje i trgovine vatrenim oružjem, njegovim delovima, komponentama i municijom, poznatija kao Palermo konvencija. Druga Konvencija Ujedinjenih nacija od posebnog značaja za ovu oblast je Konvencija protiv korupcije, poznatija kao Merida konvencija.

Značajno je napomenuti da sve nabrojane konvencije daju široke mogućnosti za stavljanje rezervi na skoro svaki značajni član, zbog čega je potrebno proveriti, pored toga da li je određena država ratifikovala navedene konvencije, i da li je na neki od članova konvencije stavljena rezerva od strane te države, a koje dovode u pitanje primenu određene mogućnosti predviđene konvencijom.

Postavlja se pitanje u slučaju kada je država potpisnica više međunarodnih ugovora koji regulišu predmet saradnje, kada treba odlučiti koji pravni osnov da se primeni. Nije problem ukoliko ti međunarodni ugovori nisu protivrečni. Međutim, postoje situacije kada različiti izvori, na različiti način regulišu isto pitanje.

Ne postoji usaglašen, jedinstven stav koji pravni izvor u toj situaciji primeniti. Konvencija Saveta Evrope i Ujedinjenih nacija sadrže odredbe kojima uređuju svoj odnos sa drugim medjunarodnim ugovorima.

Stim u vezi, Evropska konvencija o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima ima prioritet u pogledu teritorija na koje se primenjuje u odnosu na one odredbe ugovora, konvencija ili bilateralnih sporazuma kojim se, između dve strane ugovornice, reguliiše pravna pomoć u krivičnim stvarima, osim u taksativno pobrojanim slučajevima.

Iz svega navedenog možemo da zaključimo da treba prethodno utvrditi da li je sa državom od koje tražimo ili koja traži pravnu pomoć, ista regulisana međunarodnim ugovorom, pa tek ako navedeni ugovori ne postoje, ili određena pitanja njima nisu regulisana u pogledu uslova za pružanje pravne pomoći, primeniće se odredbe domaćeg Zakona.

Izvor: Izvod iz Ustava i zakona preuzet je iz programa „Propis Soft“ , Redakcija Profi Sistem Com.