Prema odredbi člana 3 Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (“Službeni glasnik RS”, br. 40/15), pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku jesu:
1) prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor);
2) žalba;
3) zahtev za pravično zadovoljenje.
Stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku. Oni su hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju
U postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku, po pravnom sredstvu stranke, kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, koja stranke je opet angažovala advokata-punomoćnika, postavlja se pitanje da li ima pravo na naknadu troškova postupka?
Tražeći odgovor na ovo pitanje, treba razlikovati dve situacije: da li je prigovor usvojen ili nije usvojen.
Ako pođemo od sadržine odredbi člana 28. stav 3. Zakona o vanparničnom postupku (“Službeni glasnik SRS”, br.25/82 i 48/88 i “Službeni glasnik RS”, br. 46/95 … 106/15), koji se primenjuje na osnovu člana 7. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku:
U vanparničnim stvarima, sud može odlučiti da sve troškove postupka snosi učesnik u čijem interesu se postupak vodi, odnosno učesnik koji je isključivo svojim ponašanjem dao povod za pokretanje postupka.
Međutim, pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku su pravna sredstva propisana Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
Kako ovim zakonom nije posebno uređeno pitanje naknade troškova postupka, izuzev određenja u članu 3. da stranka ne plaća sudsku taksu, prilikom odlučivanja o zahtevu stranke za naknadu tih troškova, imaju se primeniti, saglasno članu 7. stav 3. zakona, pravila Zakona o vanparničnom postupku (“Službeni glasnik SRS”, br.25/82 i 48/88 i “Službeni glasnik RS”, br. 46/95 … 106/15), koji u članu 30. stav 2. upućuje na primenu Zakona o parničnom postupku.
Odredbama čl. 85. i čl. 150, čl.153, čl.154. i čl.163.st.1. I 2. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br.72/11 i 55/14) propisano je:
-da stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka i da obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu;
-sa stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove;
-da će sud prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, ceneći sve okolnosti, a ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi ;
-da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja, s tim što je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu.
Polazeći od sadržine navedenih odredbi zakona, može se izvesti zaključak da stranka u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku ima pravo na naknadu potrebnih i opredeljenih troškova ovog postupka, u situaciji kada su njen prigovor za ubrzavanje postupka ili drugo pravno sredstvo (žalba), usvojeni.
Dakle, stranka, nezavisno od svog pravničkog znanja ili iskustva, ima pravo da u ovom postupku angažuje advokata, kao svog punomoćnika i da po tom osnovu zahteva naknadu troškova, prema odgovarajućoj tarifi kojom je propisana nagrada za njihov rad.
Izvor: izvodi iz propisa su preuzeti iz pravne baze “Propis Soft” – Redakcija Profi Sistem Com.