Nema potpunog ostvarenja prava na sudsku zaštitu bez garancija ostvarenja prava na suđenje u razumnom roku.
Prema navodima zakonodavca, pravo na sudsku zaštitu samo po sebi nije dovoljno ako nije zaštićeno dodatnim pravima koja pospešuju njegovu delotvornost. Teško je, gotovo nemoguće, govoriti o poštovanju prava na sudsku zaštitu ako se sudi dugo i sporo, ako se odugovlači, toleriše neažurnost stranaka i drugih učesnika u postupku, ako su česte promene sistema uređenja sudova itd.
Dakle, suđenje u razumnom roku ostaje bez dejstva ako se ne garantuje, ne oživotvori.
Pre svega, to se čini procesnim zakonima koji treba da stimulišu delotvoran i brz postupak. Potom, to se postiže i rasterećenjem nadležnosti sudova, koje treba da omogući da se sudovi više posvete sudećim stvarima (zakoni kojima se uređuje javno beležništvo, posredovanje u rešavanju sporova, vansudsko izvršenje itd.), ili povećanjem broja sudija i sudijskih pomoćnika. Konačno, pravo na razumno suđenje kazuizira se i zakonskim odredbama koje se nalaze mimo procesnih zakona, u zakonima kojima se uređuje položaj sudova i sudija (Hrvatska i Srbija), ali sve češće i u posebnim zakonima (Nemačka, Italija, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija, Crna Gora itd.).
Izuzev ustavne žalbe, pravo na suđenje u razumnom roku gotovo nikako nije bilo štićeno u Srbiji do 2013. godine.
Njegova zaštita skromno se pomalja u Zakonu o uređenju sudova i Zakonu o sudijama, u normama koje uređuju nadzorna prava predsednika suda i predsednika neposredno višeg suda (sudska uprava), ili nadzorna prava Ministarstva pravde (pravosudna uprava), delom u odredbama o disciplinskoj odgovornosti sudija itd. Dakle, izuzev ustavne žalbe, stranka nije imala gotovo nikakva prava da sama zahteva zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već se to prepuštalo sudskoj i pravosudnoj upravi i njihovoj diskrecionoj oceni. Jedini instrument koji je, pored ustavne žalbe, stranci stajao na raspolaganju jeste podnošenje pritužbe, ali je taj postupak bio nedovoljno uređen.
Srbija je izgubila pred Evropskim sudom za ljudska prava brojne sporove koji su protiv nje vođeni zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.
Evolucija prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu koristi se i reč Sud) u slučajevima protiv Srbije pokazuje kako je Sud, od stava da ne postoje bilo kakva pravna sredstva kojima se štiti pravo na pravično suđenje, postepeno zauzeo stav da je ustavna žalba delotvorno pravno sredstvo i širio ocenu o njenoj delotvornosti shodno izmenama u praksi Ustavnog suda.
Evropski sud za ljudska prava utvrđivao je protiv Srbije povredu prava na suđenje u razumnom roku i nepostojanje delotvornog pravnog leka sve do objavljivanja prve odluke Ustavnog suda o ustavnoj žalbi – 7. avgusta 2008. (presuda Vinčić i dr. protiv Srbije).
Dakle, u pogledu svih predstavki podnetih pre tog datuma nije bilo delotvornog pravnog leka zbog prekomerne dužine sudskog postupka.
Ustavna žalba nije bila delotvorna u pogledu neizvršenja presuda donetih protiv društvenih preduzeća sve do 22. juna 2013. u pogledu preduzeća u stečaju, odnosno do 4. oktobra 2013. u pogledu preduzeća u restrukturiranju, u skladu sa izmenama prakse Ustavnog suda. Stoga je u brojnim predmetima utvrđena povreda prava iz člana 6. Konvencije, zbog trajanja i neefikasnosti izvršnog postupka.
Pitanje delotvornosti ustavne žalbe postavljeno je u nekim novijim predmetima o kojima nije odlučeno, zbog neizvršenja odluka Ustavnog suda, kao i u nekim porodičnim predmetima.
S obzirom na broj ustavnih žalbi pred Ustavnim sudom i dužinu trajanja postupka pred ovim sudom, postavlja se pitanje da li ustavna žalba ispunjava kriterijume ustanovljene u praksi Evropskog suda za ljudska prava u pogledu hitnosti i ubrzanja postupka.
Nepostojanje delotvornog pravnog leka sa sličnom argumentacijom kao u pomenutim predmetima utvrđeno je i u presudama Ilić protiv Srbije od 9. oktobra 2007, Mačić i dr. protiv Srbije od 30. oktobra 2007, ZIT protiv Srbije od 27. novembra 2007, Namet od 8. decembra 2009. godine.
Dakle, u nizu predmeta različite prirode, utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu je u nekim slučajevima utvrđeno da je parnični postupak dugo trajao (npr. V. A. M.), dok je, recimo, u predmetu EVT do povrede došlo zbog dugog i neefikasnog postupka izvršenja i nepostojanja delotvornog pravnog leka s tim u vezi.
Novelama Zakona o uređenju sudova iz 2013. u naš sistem uvedena je zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Posredi je nekoliko odredaba koje strankama u sudskom postupku garantuju dva kombinovana prava: a) zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, praćen žalbom; i b) naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Premda je reč o važnom koraku, on nije dovoljan.
Potrebno je da se donese zakon koji bi u celini uređivao pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku.
Redakcija “Profi Sistem“.