Konkretan povod za pisanje ovog komentara je stav koji je dat kao Odgovor Privrednog apelacionog suda (u daljem tekstu: Sud) na pitanja privrednih sudova od 10. novembra 2016. god., a koji se u najkraćem može svesti na sledeće, da u slučaju prestanka društva likvidacijom nema mesta prelazu potraživanja sa likvidiranog društva na njegove osnivače, tj. članove. Da kažemo jednostavnije, osnivači tj. članovi uspešnog privrednog društva (koje samo nije u dugovima već prestaje da postoji iz drugih razloga), gube sve ono ono što neko duguje takvom društvu i to nikako ne može biti naplaćeno?!
I pored sve dobre volje, te uvažavanja sudija, sa gore iznetim zaključkom ne mogu se složiti. Nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke). Sve i da propisi ne dozvoljavaju prelaz potraživanja direktno, da li se takvo što sme dopustiti? Da li je to pravično? Da li to otvara puteve za raznorazne manipulacije?
Prvo ćemo dati navedeni odgovor u celosti a kasnije se pozabaviti analizom.
Pitanje je bilo jasno i glasilo je:
„Da li se radi o prelazu obaveze iz člana 48. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/2015) sa društva prestalog u postupku likvidacije na članove društva, u situaciji kad je imovina društva posle izmirenja svih obaveza društva, raspodeljena članovima društva, u skladu sa člana 541. Zakona o privrednim društvima?“.
Na postavljeno pitanje Privredni apelacioni sud je dao sledeći odgovor:
„Odredbom člana 48. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je da se izvršni postupak vodi i na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć, ako prelaz potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku. Odredbom člana 541. stav 1. Zakona o privrednim društvima je propisano da se imovina društva u likvidaciji, koja preostane posle izmirenja svih obaveza društva (likvidacioni ostatak), raspodeljuje članovima društva u skladu sa odlukom o raspodeli likvidacionog ostatka društva.
Kako se dobrovoljna likvidacija privrednih subjekata, saglasno odredbama Zakona o privrednim društvima, ne sprovodi u sudskom postupku, to u slučaju prestanka društva likvidacijom nema mesta prelazu potraživanja sa likvidiranog društva na njegove osnivače, u smislu člana 48. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer u vansudskoj likvidaciji ne postoji odluka koja ima svojstvo javne isprave, kojom bi potraživanje likvidiranog društva bilo preneto na njegove osnivače.“.
1.Prelaz potraživanja
Dakle, prema napred iznetom, Sud je zaključio sledeće:
- dobrovoljna likvidacija privrednih subjekata ne sprovodi se u sudskom postupku;
- u slučaju prestanka društva likvidacijom nema mesta prelazu potraživanja sa likvidiranog društva na njegove osnivače;
- u vansudskoj likvidaciji ne postoji odluka koja ima svojstvo javne isprave, kojom bi potraživanje likvidiranog društva bilo preneto na njegove osnivače.
A posebno bih apostrofirao deo zaključka gde Sud zahteva da postoji nekakva „odluka koja ima svojstvo javne isprave“, o čemu će biti više reči kasnije.
Sud je navedeno zaključio pozivajući se (tumačeći) na član 48. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 106/2015, 106/2016-aut. tumačenje i 113/2017-aut. tumačenje), i član 541. stav 1. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014-dr.zakon i 5/2015).
Da krenemo od toga što ćemo navesti članove na koje se Sud poziva, ali u celosti.
Član 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju glasi:
„Izvršni postupak vodi se i na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć – ako prelaz potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku.
Kad posle donošenja rešenja o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave potraživanje pređe sa izvršnog poverioca na drugo lice, na predlog sticaoca zaključkom se utvrđuje da je on stupio na mesto izvršnog poverioca, ako prelaz dokaže javnom ili po zakonu overenom ispravom.
Odredbe st. 1. i 2. ovog člana shodno se primenjuju i kad se izvršni postupak vodi prema licu koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi nije označeno kao dužnik, kao i kada posle donošenja rešenja o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave obaveza izvršnog dužnika pređe na drugo lice, kao sticaoca obaveze.
Sticalac stupa u izvršni postupak u stanju u kome se nalazi u času stupanja.“.
U vezi citiranog člana moram napomenuti da je Narodna skupština Republike Srbije donela i dva autentična tumačenja koja ćemo citirati takođe. Prvo je objavljeno u „Sl. glasniku RS“, br. 106/2016 od 28. decembra 2016. god. i glasi:
„Ovu odredbu treba razumeti tako da sud koji rešava o predlogu za izvršenje dužan je da utvrdi istovetnost dužnika navedenog u izvršnoj ispravi i izvršnog dužnika navedenog u predlogu za izvršenje. Ako te istovetnosti nema, dužan je da zatraži da izvršni poverilac dostavi javnu ili po zakonu overenu ispravu kojom dokazuje da je obaveza prešla s dužnika koji je naveden u izvršnoj ispravi na treće lice koje je navedeno u predlogu za izvršenje. Ako takvom ispravom ne raspolaže dužan je da prelaz obaveze dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku.
Navedena pravila važe i kada je prelaz obaveze predviđen zakonom ili drugim propisom.“.
Drugo je objavljeno u „Sl. glasniku RS“, br. 113/2017 od 17. decembra 2017. god. i glasi:
„Ovu odredbu zakona treba razumeti tako da zakonski izraz „prelaz“ potraživanja ili obaveze u sebi obuhvata i prenos potraživanja ili obaveze. „Prelaz“ potraživanja ili obaveze ima opšte značenje i sadrži sve oblike sukcesije potraživanja ili obaveza, bilo da do sukcesije dolazi za vreme postojanja pravnog subjektiviteta ili nakon njegovog prestanka. Ili, rečeno terminologijom odredbe člana 23. ranije važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – US, 55/14 i 139/14) „prelaz“ obuhvata i „prenos i prelaz na drugi način“. Stoga se i „prenos“ potraživanja ili obaveze dokazuje javnom ili po zakonu overenom ispravom, a ako to nije moguće pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku.“.
Član 541. Zakona o privrednim društvima glasi:
„Imovina društva u likvidaciji koja preostane posle izmirenja svih obaveza društva (likvidacioni ostatak) raspodeljuje se članovima društva u skladu sa odlukom o raspodeli likvidacionog ostatka društva.
Ako osnivačkim aktom, odnosno statutom ili jednoglasnom odlukom ortaka, komplementara, odnosno skupštine nije drugačije određeno, raspodela iz stava 1. ovog člana vrši se na sledeći način:
1) ortacima, komplementarima i komanditorima i članovima društva s ograničenom odgovornošću srazmerno njihovim udelima u društvu;
2) akcionarima sa preferencijalnim akcijama koji imaju pravo prioriteta u odnosu na likvidacioni ostatak, a nakon njihove isplate akcionarima sa običnim akcijama srazmerno učešću njihovih akcija u ukupnom broju običnih akcija u društvu.
Komanditori, članovi društva s ograničenom odgovornošću i akcionari koji su u likvidaciji savesno primili isplate dužni su da vrate primljeno ako je to potrebno za namirenje poverilaca društva.
U slučaju spora između članova društva u vezi raspodele likvidacionog ostatka, likvidacioni upravnik odlaže tu raspodelu do pravnosnažnog okončanja spora.“.
Šta u citiranim odredbama nije jasno? Doduše, tačno je da su autentična tumačenja data nakon navedenog odgovora, ali odredbe oba navedena zakona su po meni prilično jasne i bez dodatnih tumačenja.
2.Posledice likvidacije privrednog subjekta
Da analiziramo zaključke Suda. Najpre kaže da se dobrovoljna likvidacija privrednih subjekata ne sprovodi u sudskom postupku, što je nesporno, te nije bilo potrebe zauzimati stav o tome.
Prema odredbama Zakona o privrednim društvima (čl. 524-548.) likvidacija društva se može sprovesti kada društvo ima dovoljno sredstava za namirenje svih svojih obaveza a pokreće se (u zavisnosti od vrste društva) jednoglasnom odlukom svih ortaka, odnosno komplementara, ako ugovorom o osnivanju nije drugačije određeno ili odlukom skupštine članova društva s ograničenom odgovornošću ili odlukom skupštine akcionara. U odluci o pokretanju likvidacije društvo imenuje likvidacionog upravnika koji preduzima radnje i poslove potrebne za sprovođenje likvidacije. Likvidacija društva počinje danom registracije odluke o likvidaciji i objavljivanjem oglasa o pokretanju likvidacije. Likvidacija se okončava donošenjem odluke o okončanju iste. Po okončanju likvidacije društvo se briše iz registra privrednih subjekata u skladu sa zakonom o registraciji.
Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre („Sl. glasnik RS“ br. 99/2011 i 83/2014), u članu 5. kaže da se postupak registracije pokreće podnošenjem prijave Agenciji (u daljem tekstu: APR), a može da se pokrene i po službenoj dužnosti. Po članu 16. istog zakona ako su ispunjeni uslovi za registraciju (da li su ispunjeni formalni uslovi, te da li prijava sadrži podatke i činjenice potrebne za registraciju i da li su uz prijavu priloženi propisani dokumenti), registrator bez učešća podnosioca prijave u postupku, donosi rešenje kojim usvaja prijavu.
Član 22. navedenog zakona predviđa da se odluke registratora donete u postupku registracije istovremeno i objavljuju, a da se registrovani podaci i dokumenti istovremeno objavljuju sa donošenjem rešenja kojim se prijava usvaja. Registracija proizvodi pravno dejstvo prema trećim licima narednog dana od dana objavljivanja i za ubuduće. Bitno je napomenuti da se sve navedeno objavljuje na internet strani APR, u šta (u registre koje APR vodi) mogućnost uvida imaju svi, jer su registri javni.
Dakle, uopšte nije bilo teško zaključiti da učešće nikakvog suda nije predviđeno u postupku dobrovoljne likvidacije, jer se sud nigde i ne pominje kao učesnik postupka, osim ako se iz početnog likvidacionog bilansa ili početnog likvidacionog izveštaja utvrdi da imovina društva nije dovoljna za namirenje svih potraživanja poverilaca (prezaduženost), kada likvidacioni upravnik nadležnom sudu podnosi predlog za pokretanje stečaja, čime u stvari počinje stečajni postupak.
Gore navedeno važi u postupku dobrovoljne likvidacija privrednih subjekata, koju je Sud apostrofirao, ali zaključak Suda ne „drži vodu“ ni kod postupka prinudne likvidacije, koju u određenim slučajevima (ako je društvu izrečena mera zabrane obavljanja, odnosno oduzeta dozvola, licenca ili odobrenje za obavljanje određene delatnosti itd.), pokreće registrator koji vodi registar privrednih subjekata po službenoj dužnosti tako što prevodi društvo u status „u prinudnoj likvidaciji“ i istovremeno objavljuje oglas o prinudnoj likvidaciji na internet stranici registra privrednih subjekata. Nad društvom u prinudnoj likvidaciji može se otvoriti stečaj u slučaju postojanja stečajnog razloga u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj. Ako registar privrednih subjekata u roku od godinu dana od dana objave ne primi rešenje nadležnog suda o otvaranju stečaja nad društvom u prinudnoj likvidaciji, registrator koji vodi registar privrednih subjekata po službenoj dužnosti briše društvo iz registra. U slučaju prinudne likvidacije imovina brisanog društva postaje imovina članova društva u srazmeri sa njihovim udelima u kapitalu društva, a u slučaju ortačkog društva koje nema kapital raspodeljuje se na jednake delove između ortaka. Članovi društva svoje odnose u pogledu imovine uređuju ugovorom, pri čemu svaki član društva može tražiti da nadležni sud u vanparničnom postupku izvrši podelu te imovine.
O tome šta čini imovinu detaljno je pisano u tekstu „Udeo u privrednom društvu kao zajednička imovina supružnika“ objavljenom u časopisu Advokatska kancelarija broj 42 iz februara 2018. god. Da se ne ponavljam, ukratko, imovinu nekog lica čine:
- nepokretnosti (pravo svojine – vlasništvo ili na neko od drugih prava na istim);
- pokretne stvari (pravo svojine – vlasništvo na vozilu, plovilu nepokretnostima, odnosno vazduhoplovu i drugim pokretnim stvarima)
- pravo intelektualne svojine (autorska i srodna prava, patent, licenca…),
- udeli u pravnom licu,
- gotov novac, štedni ulog, depozit u banci, novčano potraživanje, hartije od vrednosti.
Zbog svega navedenog napred, veoma je problematičan zaključak Suda da u slučaju prestanka društva likvidacijom nema mesta prelazu potraživanja sa likvidiranog društva na njegove osnivače. Pitam se, na osnovu čega je Sud zaključio navedeno? Nije čitao navedene propise?
3.Čime se dokazuje prelaz potraživanja?
Što je neverovatno, sam Sud citira član 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i kaže čime se može dokazati prelaz potraživanja. Zašto ne razrađuje dalje to što je citirao?
Član 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kaže: „ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć – ako prelaz potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku“, znači razlikuje dve vrste dokumenata, javnu ili po zakonu overenu ispravu i pravnosnažne ili konačne odluke donete u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku.
Zar kod likvidacije nema nikakvog formalnog postupka? Ne donosi se nikakva konačna odluka?
I kakva je to odluka koja je istovremeno javna isprava? Neka nova vrsta pravnog dokumenta? Nejasno potpuno.
Zakon o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 18/2016), u članu 118. kaže da je javna isprava je isprava koju je u propisanom obliku izdao organ, u granicama svoje nadležnosti. Javna isprava dokazuje ono što se u njoj utvrđuje ili potvrđuje a da istu dokaznu vrednost imaju i druge isprave koje su propisima izjednačene sa javnom ispravom.
Tako da i pored svog znanja i uloženog napora da shvatim, nisam uspeo da rastumačim na šta Sud misli kada kaže: „odluka koja ima svojstvo javne isprave, kojom bi potraživanje likvidiranog društva bilo preneto na njegove osnivače“. Ali možda je najbolje da zaboravimo na to, jer je očigledno reč o lošoj formulaciji.
Da se vratimo na pitanje, da li se po okončanju postupka likvidacije donosi neka konačna odluka? Zar APR nakon sprovedenog postupka likvidacije ne donosi Rešenje o usvajanju registracione prijave brisanja društva iz registra? A pored ostale dokumentacije uz tu prijavu APR se obavezno podnosi odluka o podeli likvidacionog ostatka društva, koja se kako smo već rekli objavljuje na internet strani APR. Dakle, postoji i javni (zvanični) registar koji Sud može izvršiti uvid i dozvoliti prelaz potraživanja.
Čak i da neće ili ne može (nije siguran), može zastati sa postupkom i uputiti osnivače – članove da u vanparničnom postupku utvrde svoja prava po pitanju imovine društva, nakon koga bi imao i sudsku odluku.
Znači i bez sudske odluke postoji odluka doneta u nekoj vrsti upravnog postupka, prateća dokumentacija i javni registar.
Zakon o opštem upravnom postupku, u članu 1. kaže da je upravni postupak jeste skup pravila koja državni organi i organizacije, organi i organizacije pokrajinske autonomije i organi i organizacije jedinica lokalne samouprave, ustanove, javna preduzeća, posebni organi preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija i pravna i fizička lica kojima su poverena javna ovlašćenja primenjuju kada postupaju u upravnim stvarima. Član 16. istog zakona kaže da je upravni akt svaki pojedinačni pravni akt kojim organ, neposredno primenjujući propise iz odgovarajuće upravne oblasti, odlučuje o pravu, obavezi ili pravnom interesu stranke, ili o procesnim pitanjima. Upravni akti su rešenja i zaključci, a mogu imati i drugi naziv, ako je to posebnim zakonom predviđeno. Zakon o upravnim sporovima („Sl. glasnik RS“, br. 111/2009) u članu 4. daje sličnu definiciju i kaže, upravni akt jeste pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari.
Član 4. Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre predviđa da se na pitanja koja se odnose na postupak registracije i evidentiranja, a koja ovim zakonom nisu posebno uređena, primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak. Članom 31. Istog zakona proisano je i da se pravna sredstva, propisana zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, shodno se primenjuju i na odluke donete u postupku registracije, a član 32. istog zakona kaže da je odluka ministra (misli se na drugostepenu odluku po žalbi) konačna i protiv nje se može pokrenuti upravni spor.
Član 2. Zakona o Agenciji za privredne registre („Sl. glasniku RS“, broj 55/2004, 111/2009 i 99/2011) kaže da APR ima svojstvo pravnog lica i da posluje u skladu sa propisima o javnim agencijama.
Zakon o javnim agencijama („Sl. glasnik RS“, broj 18/2005 i 81/2005-isp.), u vezi pojma javne agencije (član 1.) kaže da se javna agencija organizacija se osniva za razvojne, stručne ili regulatorne poslove od opšteg interesa. Isti zakon u članu 3. kaže da se posebnim zakonom javnoj agenciji mogu, kao javno ovlašćenje, poveriti poslovi državne uprave: donošenje propisa za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i Vlade, rešavanje u prvom stepenu u upravnim stvarima, izdavanje javnih isprava i vođenje evidencija.
Znači, u postupcima registracije kod APR imamo organizaciju koja rešava u upravnim stvarima. A to opet znači da rešenja o registraciji jesu nekakve konačne odluke donete u nekakvom upravnom postupku.
A postoji i javna isprava koja se može iskoristiti. Zar APR ne izdaje izvode iz Registra privrednih subjekata? Zar u njima ne stoje svi podaci o privrednom subjektu, uključujući i imena/nazive članove – osnivača privrednog subjekta i procenti njihovog udela? Ako je u pitanju akcijski kapital, gde nema navođenja imena/naziva članova – osnivača privrednog subjekta i procenta njihovog udela, zar ne postoji Centralni registar hartija od vrednosti gde se i to vodi? Da ne širimo dalje, sve se može utvrditi ako se želi, i to validnim dokumentima, ima dovoljno mogućnosti za to.
I zato pitamo se, kako onda u slučaju prestanka društva likvidacijom nema mesta prelazu potraživanja sa likvidiranog društva na njegove osnivače? Kod likvidacije imamo prost slučaj zakonske sukcesije, prelaz prava i obaveze na sukcesore. Procenat u podeli imovine privrednog subjekta nije teško utvrditi, kao što smo već rekli. Pa čak i da je nemoguće sprovesti postupak i dozvoliti prelaz potraživanja sa likvidiranog društva na njegove osnivače, ne može se to smo konstatovati i završiti priča. Sud valjda ima neku obavezu da iznađe način da se problematična sitaucija reši, kao i da inicira unapređenje pravnog sistema ukoliko je manjkav.
4.Umesto zaključka
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub?
Da li je i u ovom slučaju zaboravljeno (o čemu sam pisao već previše puta) da je pravni poredak jedinstven što u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006), ), a ponavlja i u članu 194. Da, pravni sistem ne čini jedan propis i da se nikako ne sme usko gledati? Da li su zaboravljena pravila koja se primenjuju pri tumačenju odredbi nekog propisa?
Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje? A ovde je reč o stavu Privrednog apelacionog suda, u kojem po nekoj logici rade kvalitetnije i iskusnije sudije, koji bi trebali da kontrolišu rad privrednih sudova, da ispravljaju njihove greške. Ako su oni bolji, kakvi su tek oni drugi?
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenje našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 45, maj 2018. god.
[button link=”http://www.profisistem.com/propis_soft/akcija/98/advokatska_kancelarija” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]