Pretpostavka nevinosti

Prema Zakoniku o krivičnom postupku, svako će se smatrati nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom nadležnog suda(član 3. ZKP). Pretpostavka nevinosti je procesni mehanizam za oslobađanje okrivljenog od tereta dokazivanja sopstvene nevinosti. Time se na onoga ko tvrdi suprotno prebacuje teret dokazivanja postojanja krivice. U okviru korpusa odredaba koje se odnose na vitalna prava i slobode čoveka, ova pretpostavka je jedna od najvažnijih ustavnih i međunarodnopravnih garancija. U Zakoniku o krivičnom postupku obaveza poštovanja pretpostavke nevinosti striktno se nameće nizu subjekata, među koje spadaju: državni organi, mediji, udruženja građana, javne ličnosti, kao i sva druga lica, koja su dužna da je poštuju, te da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog, kao i načelo sudske nezavisnosti. U praksi se ova obaveza često ne poštuje, a naročito se u prejudiciranju osuđujućeg ishoda krivičnog postupka, uz direktno ili indirektno kršenje pretpostavke nevinosti ističu nesavesni predstavnici medija, ali i pojedine ličnosti iz sfere politike, a ponekad, što je posebno opasno i predstavnici državne vlasti.

Novi Zakonik o krivičnom postupku uvodi mogućnost da sud u bilo kojoj fazi krivičnog postupka može vrlo strogim novčanim kaznama sankcionisati lice koje svojim javnim izjavama krši pretpostavku nevinosti ili pokušava da utiče na nezavisnost ili nepristrasnost suda. To je „korak u pravom smeru”, ali biće potrebno i da sudovi zaista kažnjavaju sve pokušaje javnog „(pred)presuđivanja”, jer je i to element suđenja „ni po babu, ni po stričevima”.

S fenomenom javnog (pred)presuđivanja suočavaju se mnoge zemlje, ali demokratske države nastoje da u okvirima svojih pravnih sistema urede odgovarajuća „pravila igre”. Sredstva javnog informisanja ne smeju prelaziti određene granice, jer u protivnom rizikuju da budu žestoko finansijski pogođena. Kod nas je, međutim, bilo čak energičnih medijskih kampanja u odnosu na krivične postupke koji su u toku, pa su neki okrivljeni unapred tretirani kao kriminalci, dok su obrnuto, neki drugi „medijski oslobađani”. Ta vrsta medijskog navijanja, a ponekad i harangiranja je napad na sudijsku nezavisnost, jer sudija je građanin kao i svaki drugi i ne živi pod „staklenim zvonom”. Ako se neki okrivljeni medijski unapred osuđuje ili oslobađa, onda je sudija makar i podsvesno pod velikim pritiskom da donese odluku u pravcu koji mu se „medijski sugeriše”. To nekad može da asocira na poznato Gebelsovo propagandno pravilo o „laži koja ponovljena hiljadu puta, postaje istina”. Kada je reč o sudskom odlučivanju, mediji nemaju pravo ni istinu da ponavljaju hiljadu puta, a kamoli laž. Ne treba zaboraviti da u uređenim pravnim državama, istinu koja se tiče krivičnog dela i krivice utvrđuje jedino sud. Medijska „osuda pre suda” može biti i veoma surova, a čoveku koji je tako „avansno stigmatizovan”, često ni kasnija oslobađajuća presuda, pa ni naknada štete, nije puna moralna satisfakcija, jer neki „žigovi” i rane zauvek ostaju. Dovoljno je setiti se poučne metafore o odnosu lažne vesti i kasnijeg demantija. Vest je kao kada „prospete jastuk perja sa petog sprata na ulicu”, a „demanti je kao kada to prosuto perje skupljate i vraćate u jastuk”.

Poslednjih godina često smo svedoci javnog emitovanja snimaka hapšenja osumnjičenih za određena krivična dela, pri čemu je to često i prilika da policija demonstrira svoju obučenost, pa su tako, građani mogli da vide neke skoro „filmske akcije”, kada se razbijaju vrata, specijalci u posebnim uniformama i „do zuba” naoružani upadaju u kuće, uz glasne naredbe ukućanima i osumnjičenom itd. Stvar je taktičke procene policije na koji će način realizovati određeno hapšenje, što zavisi od lica koje se lišava slobode, (ne)očekivanog otpora, vrste krivičnog dela, objekta u kome se lice nalazi itd. Poseban problem predstavlja javno vezivanje osumnjičenih; jer, s jedne strane, zašto bi se i vezivao osumnjičeni za koga nema indicija da će pokušati bekstvo, odnosno povrediti sebe ili drugog, dok s druge strane, ako je i potrebno vezivanje, ono ne treba da bude propraćeno medijski.

Akcije lišavanja slobode, po pravilu, ne bi trebalo snimati i emitovati, a ako se to već čini, treba izbeći da se jasno vide lica osumnjičenih, jer to može predstavljati kršenje pretpostavke nevinosti, a to je često i veoma nehumano, jer i ti ljudi imaju porodice, a nije teško zamisliti kako se neko dete oseća kada vidi roditelja u takvoj situaciji. Za svako je dete njegov roditelj ne samo voljena osoba, već i svojevrsni zaštitnik i neka vrsta „heroja”, pa je lako shvatiti kakvu traumu dete doživljava kada vidi svog roditelja u tako ponižavajućem položaju. Te slike ga mogu pratiti decenijama. Dostojevski u „Braći Karamazovima” iznosi plemenitu ideju, po kojoj ni najveća sreća čovečanstva nije vredna jedne suze nevinog deteta, pa te suze svakako nije vredan ni bilo kakav medijski interes.

Izvor: Politika