Šta činiti ako javni beležnik uskraćuje prava?

Na samom početku, a pre odgovora na pitanje, koje smo naslovom ovog teksta postavili, moramo, da bismo bolje razumeli problematiku, koja prati ovu strukovnu profesiju već duže vreme, a koja nekako ovdašnjoj javnosti promiče ili kada i bude uočena, epilog retko dopre do iste, osim aktera konkretnog slučaja, najpre se osvrnuti i ujedno podsetiti na postojeću regulativu koja se odnosi na status javnih beležnika, kao i Javnobeležničke komore (u daljem tekstu: Komora), kao profesionalnog udruženja.

Ko su javni beležnici?

Članom 2. stavovima 3. i 4. Zakona o javnom beležništvu („Sl. glasnik RS“, br. 31/2011,…,106/2015) ( u daljem tekstu: ZJB), predviđeno je sledeće:

„U obavljanju delatnosti javni beležnik je samostalan i nezavisan.

Javni beležnik je stručnjak iz oblasti prava, imenovan od strane ministra nadležnog za pravosuđe (u daljem tekstu: ministar), koji na osnovu javnih ovlašćenja prihvata od stranaka izjave volje i daje im potrebnu pismenu formu i o tome izdaje isprave koje imaju karakter javnih isprava, čuva originale tih isprava i druge poverene dokumente, izdaje prepise isprava, javno potvrđuje činjenice, daje strankama savete o pitanjima koja su predmet njegove delatnosti i preduzima druge radnje i vrši druge poslove određene zakonom.“

Članom 4. ZJB, regulisana je javnobeležnička delatnost, pa se istim predviđa:

„Javni beležnik je ovlašćen da obavlja sledeće poslove:

1) sastavlja, overava i izdaje javne isprave o pravnim poslovima, izjavama i činjenicama na kojima se zasnivaju prava i overava privatne isprave;

2) preuzima na čuvanje isprave, novac, hartije od vrednosti i druge predmete;

3) na osnovu ovog zakona i po odluci suda obavlja poslove koji mu se po zakonu mogu poveriti;

4) preduzima druge radnje u skladu sa zakonom.“

Članom 9. ZJB, regulisana je dužnost zakonitog i savesnog postupanja, pa se kaže:

„Javni beležnik je dužan da obavlja svoju delatnost u skladu sa propisima i načelom savesnosti i poštenja.

Javni beležnik odbija, odnosno može da odbije obavljanje poslova u okviru delatnosti određenih ovim zakonom samo iz razloga koji su određeni ovim zakonom.

Javni beležnik odgovara za svoj rad u skladu sa zakonom.“

Članom 13. ZJB, regulisan je nadzor nad javnobeležničkom delatnošću, pa se kaže:

„Nadzor nad javnobeležničkom delatnošću vrše ministarstvo nadležno za pravosuđe (u daljem tekstu: Ministarstvo), nadležni sud i Komora.”

Upravo kod napred pomenute odgovornosti i nadzora nailazimo na prvo uočenu netransparentnost.

Naime, iako je članom 53a  ZJB, regulisano izjavljivanje prigovora, pa je predviđeno da ako javni beležnik utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za sačinjavanje, potvrđivanje ili overu isprave, rešenjem će odbiti da preduzme službenu radnju, a da protiv rešenja o odbijanju javnog beležnika da preduzme službenu radnju, stranka može izjaviti prigovor nadležnom sudu na čijem području se nalazi službeno sedište postupajućeg javnog beležnika u roku od osam dana od dana dostavljanja prepisa rešenja.

U praksi kod ovakvih situacija, koje su ujedno i najčešće i kojima posvećujemo posebnu pažnju na ovom mestu, uglavnom se sve završava na „usmenom odbijanju“ od strane javnog beležnika, bez sačinjavanja rešenja sa obrazloženjem razloga zbog čega se odbija preduzimanje određene službene radnje, pa se najpre postavlja pitanje da li se ovde radi o obavezi odnosno dužnosti javnog beležnika da “u svakom slučaju” donese rešenje ili pak stranka posle “ubeđivanja”, mora da zahteva donošenje istog, kao i kakva je forma predviđena povodom tog zahteva? Ili se pak ovde radi o nepoštovanju procedure odnosno nesavesnom postupanju od strane pojedinih javnih beležnika ili možda bojazni od „slabije ocene“ od strane Komore, ukoliko kasnije u postupku po prigovoru isti bude usvojen. Dalje se postavlja pitanje, šta ako javni beležnik ne donese gore pomenuto rešenje? Kako u takvoj situaciji stranka da postupi, jer da bi izjavila prigovor, uslov je da javni beležnik prethodno donese rešenje? Da li takva situacija sada povlači i neku drugu odgovornost? Kada je pak reč o samim strankama, koji su najčešće i pravni laici, ovde ne bi važilo ono da nepoznavanje prava škodi, obzirom na to da su javni beležnici već u samom Zakonu o javnom beležništvu određeni da postupaju na osnovu poverenih javnih ovlašćenja, što bi u prevodu značilo da štite javni interes u okvirima svojih nadležnosti, pa se s tim u vezi da zaključiti da se u postupanju javnih beležnika i na njih odnosi posredno i Zakon o opštem upravnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 18/2016 i 95/2018-aut.tumačenje) (u daljem tekstu: ZUP). A evo i kako.

Već u uvodnim odredbama, kod regulisanja na koga se odnosi i ko sprovodi upravni postupak članom 1. ZUP, predviđa se:

„Upravni postupak jeste skup pravila koja državni organi i organizacije, organi i organizacije pokrajinske autonomije i organi i organizacije jedinica lokalne samouprave, ustanove, javna preduzeća, posebni organi preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija i pravna i fizička lica kojima su poverena javna ovlašćenja (u daljem tekstu: organi) primenjuju kada postupaju u upravnim stvarima.“

Članom 8. stavovima 1. i 2. ZUP, predviđeno se načelo pomoći stranci u postupanju, pa se kaže:

„Organ po službenoj dužnosti pazi da neznanje i neukost stranke i drugog učesnika u postupku ne bude na štetu prava koja im pripadaju.

Kad organ, s obzirom na činjenično stanje, sazna ili oceni da stranka i drugi učesnik u postupku ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa, upozorava ih na to.“

Upravo citiran stav 1. člana 8. ZUP, može se dovesti u vezu sa stavom 4. člana 2. ZJB, gde se ponovićemo između ostalog kaže: … daje strankama savete o pitanjima koja su predmet njegove delatnosti…, pa bi u slučaju odbijanja kod preduzimanja neke službene radne, valjalo ovo tumačiti kao obavezu javnog beležnika da makar pouči stranku da u tom slučaju ima pravo na pravno sredstvo.

Upravo zbog svega napred navedenog, te problema sa kojima se stranke susreću u praksi kod postupanja javnih beležnika, valjalo bi ako ne zbog same kontrole, onda bar zbog različitog postupanja istih, uvesti neku statistiku koliko je podnetih prigovora, koliko rešenih, koliko ih je osnovanih, kako bismo videli delotvornost ovog pravnog sredstva u praksi.

Ističemo da je prvi korak u vođenju nekakve statistike kada je reč o postupanju javnih beležnika već učinjen od strane Republičkog geodetskog zavoda, koji na zvaničnom sajtu objavljuje mesečne izveštaje o rezultatima rada javnih beležnika u pogledu primene Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova („Sl. glasnik RS“, br. 41/2018, 95/2018, 31/2019 i 15/20209), a koji sadrže broj podnetih zahteva, broj rešenih i broj odbijenih.

Da li su javni beležnici organi vlasti?

Drugi problem kada je reč o statusu javnih beležnika, a time i otklanjanju netransparentnosti u njihovom radu, odnosno dodatnoj kontroli i staranju da savesno i zakonito obavljaju svoj posao, jeste, da ako je već nesporno da postupaju na osnovu javnih ovlašćenja, da se izmeni i dopuni Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. glasnik RS”, br. 120/2004, 54/2007, 104/2009 i 36/2010) (u daljem tekstu: ZSPIJZ).

Navedena izmena i dopuna bi se odnosila na član 3. ZSPIJZ, kojom izmenom i dopunom bi se proširila primena ovog zakona kada je reč o organima javne vlasti i na javne beležnike i isti bi postali obveznici ZSPIJZ, te protiv njih bi se, u slučaju uskraćivanja informacija, mogla tražiti zaštiti prava od Poverenika.

Član 3. stav 1. tačka 1. ZSPIJZ, sada glasi:

„Organ javne vlasti (u daljem tekstu: organ vlasti) u smislu ovog zakona jeste:

državni organ, organ teritorijalne autonomije, organ lokalne samouprave, kao i organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja (u daljem tekstu: državni organ);“

Da se zaključiti da zbog načina na koji je artikulisan navedeni član, tj. zakon koristi termin “organizacija kojoj su poverena javna ovlašćenja”, a javni beležnik je pojedinac, fizičko lice, stručnjak koga imenuje ministar, nema status pravnog lica, i naravno nije organizacija.

Komora

Kada je pak reč o Komori, kaže se da je reč o profesionalnom i neprofitnom udruženju, u koje se udružuju javni beležnici upisani u njen imenik, sa svojstvom pravnog lica, koje se kao takvo na osnovu Zakona o udruženjima (“Sl. glasnik RS”, br. 51/2009, 99/2011-dr.zakon i 44/2018-dr.zakon) upisuje u registar udruženja, koji se vodi pri Agenciji za privredne registre (u daljem tekstu: APR).

U čemu je onda problem? Obzirom da Komora ima svoju organizacionu strukturu, odnosno organe Komore, ista na svom zvaničnom sajtu navodi da su to skupštinа, predsednik Komore, zаmenik predsednikа Komore, izvršni odbor, nаdzorni odbor, stаtutаrnа komisijа, disciplinskа komisijа i disciplinski tužilаc, bez navođenja konkretno imena lica, koja obavljaju funkcije u navedenim organima. Pored toga što je podatak samo o zastupniku Komore dostupan u pretrazi registra udruženja APR, obzirom da je reč ipak o važnoj instituciji, valjalo bi znati, kao što je to slučaj i sa manje važnijim, ko su imenovana lica, naročito onih organa Komore, koji bi trebalo odlučivati po pritužbama stranaka.

Umesto zaključka

Namera ovog teksta je da ukaže strankama, koje zapravo i najviše pogađaju nepravilnosti, nekad čak i nepostupanje u radu javnih beležnika, na pravna sredstva, koje im zakon u tom slučaju dopušta, a to je u prvom redu i najčešće prigovor koji se podnosi sudu, potom dolaze pritužba Komori, koja je pozvana da oceni ima li mesta disciplinskoj odgovornosti javnog beležnika, a na posletku i žalba Ministarstvu pravde na odluku odnosno rešenje disciplinske komisije Komore, koja je prethodno sprovela disciplinski postupak, kojim rešenjem stranka odnosno žalilac nije zadovoljan, a koji postupak je bliže regulisan Pravilnikom o sastavu, načinu rada i odlučivanju komisije Ministarstva pravde koja odlučuje o žalbama protiv odluka disciplinske komisije Javnobeležničke komore (Sl. glasnik RS”, br. 16/2016).

Navedeno, ne isključuje i ostale vidove odgovornosti javnih beležnika poput krivične i one šire građanske odgovornosti, koja bi se mogla utvrđivati po redovnom toku stvari u krivičnom odnosno parničnom postupku pred sudom. Zbog toga je važno ukazivati na mogućnosti i ujedno istrajavati i koristiti pomenuta pravna sredstva, kako bismo imali širu sliku stanja u postupanju odnosno radu javnih beležnika.

Na zakonodavcu ostaje da izmeni i dopuni postojeću regulativu, čime bi se ujedno dobila mogućnost za sveobuhvatniju kontrolu rada javnih beležnika, što bi na kraju rezultovalo većoj transparentnosti u radu istih i svođenju mogućih problema na prihvatljivu meru i najvažnije od svega, lakše i brže otklanjanje istih.

Izvor: izvodi iz propisa preuzeti iz pravne baze „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com