Uprošćeno rečeno, obaveza onog ko nešto tvrdi da to i dokaže.
Ko o čemu, ja stalno pišem o “biserima mudrosti” našeg pravosuđa. A toga je toliko, da je nemoguće sve iskomentarisati. Zato obradim samo ponešto, ono što mi je posebno zanimljivo, veoma sporno, i što proizvodi problem u praksi. Inače, ovaj i povezani tekst „Kako dati odgovor na postavljeno pitanje?” su ekstrakti iz stručnog komentara „ Ko i zašto snosi teret dokazivanja u parnici?”, objavljenog u časopisu Advokatska kancelarija, broj 134, oktobar 2025. god. Konkretan povod za pisanje navedenih komentara je Zaključak Su I-7 42/24-2 usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda (u daljem tekstu: VS), održanoj 17. decembra 2024. god, na kojoj su razmatrana sporna pitanja o kojima su se izjasnili apelacioni sudovi na zajedničkom sastanku od 15. novembra 2024. god. Zaključak je dat kao odgovor na sledeća pitanja (citat):
„.Na kome je u parnicama po tužbama za naknadu materijalne štete od elementarne nepogode – grada, koja se zahteva od Republike Srbije u smislu člana 172. ZOO, teret dokazivanja činjenica od kojih zavisi ocena postojanja odgovornosti tužene za naknadu štete u situaciji kada je na štetom zahvaćenom području delovala protivgradna odbrana nadležnog radarskog centra, ali nije dejstvovala jedna od lansirnih stanica?
Da li je s tim u vezi, tužilac u takvim parnicama u obavezi da dokaže da je nedejstvovanje jedne lansirne protivgradne stanice u adekvatnoj uzročnoposledičnoj vezi sa nastalom štetom ili je na tuženoj teret dokazivanja činjenice da je, s obzirom na način na koji je protivgradna zaštita dejstvovala na dan štetnog događaja, postupano u skladu sa propisanom metodologijom rada protivgradne zaštite, te da bi do štete svakako došlo?“.
Na postavljena pitanja VS je dao sledeći odgovor (citat):
„Razmatrajući pitanja … sednica odeljenja je zaključila da se ona odnose na konkretnu situaciju i da odgovor zavisi od činjenica utvrđenih u konkretnom predmetu. Pritom, u Vrhovnom sudu, povodom izjavljene posebne revizije, primljen je predmet po tužbi tužioca koji je pretrpeo štetu na usevima usled vremenske nepogode – grada na području opštine Lebane (20.06.2020. godine), zahtevajući naknadu štete od Republike Srbije, zbog propusta u radu njenih organa, u smislu člana 172. ZOO.“.
Kratko, jasno i potpuno besmisleno, jer svaki konkretan odgovor uvek zavisi od konkretnih činjenica. Niti ovi što pitaju znaju šta pitaju i oko čega ne mogu da zauzmu stav, niti im VS daje konkretan odgovor. Zašto to kažem? Objasniću.
Inače, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica te rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, o tome šta predstavlja izneto, itd.), važe i ovde.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
1. Šta predstavlja teret dokazivanja?
Odgovor od VS je tražen na pitanje, na koga pada teret dokazivanja? A šta je uopšte taj teret?
Pravila koja se primenjuju u parničnom postupku odnosno u postupku za pružanje sudske pravne zaštite u sporovima u vezi povrede prava ličnosti, iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih, i drugih građanskopravnih odnosa, uređena su zakonom čiji sam naziv upućuje na ono što isti uređuje. Reč je o Zakonu o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023-dr.zakon) – u daljem tekstu: ZPP.
I tu treba tražiti odgovore. Ali pre svega treba razumeti o čemu se govori.
Dakle, da ponovimo, pod teretom dokazivanja u pravnom smislu obično se podrazumeva obaveza onog ko nešto tvrdi da to i dokaže. I to jeste to, uprošćeno rečeno. Ali, stvar je ipak malo komplikovanija.
U filozofskom smislu teret dokazivanja (lat. Argumentum ad ignorantiam) je logička zavrzlama u stvari. Neki kažu i greška, jer reč je o nečemu što jeargument iz neznanja, a nastaje kada umesto da onaj ko nešto tvrdi iznese dokaze za svoju tvrdnju, traži od drugog da iznese dokaze za suprotno, te time pokušava dati validnost svom argumentu. Po principu, to je tako ako mi ne dokažeš da je drugačije. I zato to smatraju greškom, jer nije na drugoj strani da dokaže da nešto nije tačno, već na onom ko nešto tvrdi da dokaže da je to tačno (da odgovara stvarnosti). I zato se nikad ne dokazuje da nešto ne postoji, već obratno, da nešto postoji.
2. Na kome je teret dokazivanja u parnici?
Prema članu 7. ZPP, stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Sud će da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, osim ako zakonom nije drugačije propisano. Međutim, sud je ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu da raspolažu (koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima).
Dakle, činjenice, da li nešto postoji ili ne, utvrđuju se na osnovu dokaza.
A član 231. ZPP, koji je najvažniji za ovo razmatranje, kaže (citat):
“Ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja.
Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano.
Stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.”.
Šta navedeno u stvari znači?
Prosto, reč je o tome ko snosi rizik nedokazanosti sporne činjenice, kada sud ne može da dođe zaključka o postojanju iste. Zato se prvo utvrdi, na koga pada teret dokazivanja te sporne činjenice, jer taj snosi i štetne posledice nedokazanosti iste.
Dakle, ako neko tvrdi da ima neko pravo, on snosi teret dokazivanja činjenica koje su bitne za nastanak ili ostvarivanje tog prava. A onaj ko osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja onih činjenica koje sprečavaju nastanak ili ostvarivanje prava ili uzrokuju prestanak tog prava. Znači, tužilac iznosi činjenice koje dokazuju da je tužbeni zahtev osnovan, a tuženi iznosi činjenice koje tužbeni zahtev čine neosnovanim odnosno kojima osporava tužbeni zahtev.
Neću ovde širiti priču, samo ću pomenuti da su nekim posebnim zakonima određena posebna pravila o teretu dokazivanja, gde je stvar postavljena malo drugačije. To su u stvari oni izuzeci iz st. 2. i 3. člana 231. ZPP (ono gde se kaže: “ako zakonom nije drugačije propisano”). Reč je o Zakonu o zabrani diskriminacije (“Sl. glasnik RS”, br. 22/2009 i 52/2021), Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2010 ) i Zakonu o zaštiti uzbunjivača (“Sl. glasnik RS”, br. 128/2014), pa je u postupcima u vezi onog što uređuju pomenuti zakoni dovoljno da tužilac učini verovatnim (ne i da dokaže) da postoji to što tvrdi (štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem, diskriminacija ili zlostavljanje), a na tuženog pada teret dokazivanja da tog nečeg nema odnosno da nije došlo do toga. Po mom mišljenju, iako postoji logičko opravdanje za ovakva rešenja (zbog nejednakog položaja stranaka u tim sporovima), to nije promišljeno do kraja niti uređeno tako da ne pravi kontroverzu. Ali, to zahteva dublju analizu, koju ću ostaviti za neki drugi put.
3. Umesto zaključka
Ovde sam objasnio ono osnovno, a u tekstu “Kako dati odgovor na postavljeno pitanje?” ću uraditi što VS nije uradio – dati odgovor na postavljena pitanja.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.