Šta operater čini ako pogrešno obaveštava korisnika o stanju kredita?

Konkretan povod za pisanje ovog i povezanih komentara koji će uslediti, je nešto sa čime se verovatno susrelo mnogo korisnika koji uslugu korišćenja parkinga plaćaju putem mobilnih operatera, ali retko ko je primedbovao na to (verovatno niko). Naprosto, reč je o nečemu što nije vidjivo, ukoliko ne zatražite listing od operatera.

U komentaru “Da li voda teče ako je slavina zavrnuta?”, dao sam uvod i opisao šta se dešavalo, odnosno šta me je navelo na razmišljanje. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde.

Koliko ukupno košta parking ako se plaća putem SMS poruke, te šta operater čini ako ne obavesti korisnika o “punoj” ceni usluge analiziraću u “Koliko zaista košta parking ako ga platite putem SMS?”.

Ovde ću razmatrati šta operater čini ako su tačne moje sumnje u pogledu onog što mislim da se desilo.

1. Šta je operater potencijalno učinio?

Složićete se, navedeno u tekstu “Da li voda teče ako je slavina zavrnuta?” je dovoljno da postoji bar “osnov za sumnju”, da se dešava nešto čudno (tačnije nezakonito). Ne tvrdim da to jeste sigurno tako, ali… Dakle, ono što iznosim u nastavku je analiza onog što postoji, ako sam u pravu da nešto nije kako treba.

Ono na šta mi je zaličilo sve, jeste, da su me slanjem pogrešnog obaveštenja “obmanuli” u želji da ponovo uplatim dopunu.

Inače, to što sumnjam da je operater uradio ima svoje ime. Može se posmatrati kao obmanjujuća poslovna praksa iz člana 18. Zakona o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS“, br. 88/2021), koji štiti i kupce proizvoda i korisnike usluga kao potrošače. Jer, ovde je reč o navođenju potrošača da donese ekonomsku odluku koju inače ne bi doneo (da uplati “kredit” iako mu nije potreban), tako što mu se daju netačna obaveštenja ili stvaranjem opšteg utiska ili na drugi način, čime se dovodi u zabludu. Za navedeni prekršaj članom 187. istog zakona, propisana je kazna od 300.000,00 do 2.000.000,00 din. za pravno lice, i za odgovorno lice u pravnom licu (direktora) od 50.000,00 do 150.000,00 din.

Važno da napomenem, ovde se ne može isključiti odgovornost za prekršaj primenom pravila o krivici (uopšte, ali i krivici pravnih lica) iz Zakona o prekršajima („Sl. glasnik RS“, broj 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon i 91/2019) – u daljem tekstu: ZOP. Jer, kod navedenog prekršaja ne traži se direktan umišljaj, već je dovoljan i nehat, jer po decidnoj odredbi člana 20. ZOP, za postojanje odgovornosti dovoljan je nehat učinioca ako propisom o prekršaju nije određeno da će se kazniti samo ako je prekršaj učinjen sa umišljajem. A postojanje umišljaja učinioca navedenog prekršaja nije propisno Zakonom o zaštiti potrošača. Jer, u članu 187. istog kojim je određena sankcija, kaže se: „kazniće se za prekršaj pravno lice ako:“, bez navođenja dodatnih uslova. Nigde nema formulacije tipa: „ako u nameri“ i sl.

Dalje, krivica pravnog lica ne može se potrti ni primenom odredbi člana 27. ZOP. Jer, pravno lice je odgovorno za prekršaj učinjen radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora organa upravljanja ili odgovornog lica ili radnjom drugog lica koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica.

Štaviše, primenom pravila o krivici (stepenu iste) pri izricanju kazne, doći ćemo do toga da se u ovakvim slučajevima moraju izreći kazne na gornjoj granici propisanog. Jer, po mom mišljenju, ako sam u pravu, ovo sve je rađeno s namerom (da postoji umišljaj). Zašto? Pre svega, neko je morao da podesi sistem (kad se šalje poruka i zašto), a za to mu treba odobrenje ili da ga niko uopšte ne kontroliše. A to indikuje nameru, a u najmanju ruku reč je o svesnom nehatu (težak nemar).

2. Postoje li još neke posledice po operatera?

Da, potencijalno postoji nešto još opasnije po operatera u vezi navedenog. Naime, neki savestan, hrabar i kreativan javni tužilac (kakvih nažalost nemamo), bi čak mogao da iskonstruiše i postojanje krivičnog dela. Jer, Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ, u članu 208. propisuje krivično delo „Prevara“, koje čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede nekoga u zabludu, lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica, ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini. Za šta je predviđena kazna od šest meseci do pet godina zatvora i novčana kazna, za fizičko lice koje je direktni izvršilac ili nalogodavac.

Međutim, u slučaju da se iskonstruiše krivično delo, otvara se veći problem u vezi Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela („Sl. glasnik RS”, br. 97/2008). Jer prema članu 2. tog zakona pravno lice može odgovarati za krivična dela iz posebnog dela KZ i drugih zakona, ako su ispunjeni uslovi za odgovornost pravnog lica predviđeni zakonom. To znači da u pitanju može biti bilo koje delo propisano zakonom uz uslov da postoji osnov odgovornosti pravnog lica. A isti postoji ako odgovorno lice u nameri da za pravno lice ostvari korist u okviru svojih poslova, odnosno ovlašćenja učini krivično delo, ili ako je zbog nepostojanja nadzora ili kontrole od strane odgovornog lica omogućeno izvršenje krivičnog dela u korist pravnog lica od strane fizičkog lica koje deluje pod nadzorom i kontrolom odgovornog lica. Svi zaposleni po definiciji rade u korist pravnog lica, jer privredna delatnost se obavlja radi ekonomske koristi, a ne zbog altruizma. A čim nije sprečio sve ovo (čak i ako ga to uopšte ne interesuje, što bi značilo da ne vrši nadzor), direktor operatera je odgovoran, a time automatski i operater.

I onda dolazimo do konkretnog, kako je za konkretno krivično delo propisana kazna zatvora do pet godina za fizičko lice, mogla bi biti izrečena novčana kazna od 2 do 5 miliona din. za firmu. A svakako, uz novčanu kaznu može se izreći i mera bezbednosti, koja bi u konkretnom slučaju mogla biti zabrana obavljanja delatnosti (u nekom periodu ili trajno) i javno objavljivanje presude. Ni tu nije kraj, jer navedeni zakon predviđa i nešto što se zove pravne posledice osude, koje se odnose na prestanak ili gubitak određenih prava. A te posledice mogu biti: prestanak (trajno) ili zabrana (privremeno) vršenja određene delatnosti ili poslova, gubitak (ako postoje) i zabrana sticanja određenih dozvola, odobrenja, koncesija, subvencija ili drugih oblika podsticaja koji se daju odlukom državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave, zabrana učešća u postupku javnih nabavki, te zabrana učešća u postupku privatizacije privrednih subjekata.

Čak, može se izreći i kazna prestanka pravnog lica, koja se izriče ako je delatnost pravnog lica u celini ili u znatnoj meri bila u funkciji vršenja krivičnih dela. Što je stvar gledišta suda, ali, po mom mišljenju, to ipak ne postoji u slučaju operatera o kome je reč.

3. Umesto zaključka – ima još spornog

Ovde sam pričao o potencijalnoj šteti po operatera ukoliko su moje sumnje tačne. Ali ponavljam, pošto je reč o operateru u državnom vlasništvu, sumnjam da bi se bilo šta desilo, čak i da neko uspe da dokaže da je činjeno nešto nezakonito.

Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.