Starosna penzija u skladu sa aktuelnim izmenama zakona

I UVOD

Izmene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Sl. glasnik RS”, br. 34/2003, 85/2005, 101/2005, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013 i 75/2014, dalje:Zakon) koje počinju sa primenom od 1. januara 2015. godine, izazvale su pravu pometnju u javnosti, naročito kada je reč o odredbama koje se odnose na starosnu penziju. Stvorena je čitava konfuzija, rađeni proračuni i kalkulacije, pod kojim uslovima i na koji način što pre do penzije pod povoljnijim uslovima (ako ih uopšte ima). Po mišljenju autora, pomenuti Zakon je od svog donošenja pretrpeo toliko opsežnih izmena kojima je suštinski izmenjen, tako da je bilo daleko lakše, a i praktičnije, doneti nov zakon umesto sprovoditi izmene postojećeg.

Pokušaćemo da pružimo jednostavan pregled najznačajnijih novina koje nam donosi pomenuti Zakon, a pre svega onih koje se odnose na uslove za sticanje prava na starosnu penziju.

II PRAVA IZ PENZIJSKOG I INVALIDSKOG OSIGURANJA ZA SLUČAJ STAROSTI

– Prevremena starosna penzija –

Pored prava na starosnu penziju, kao jednog od osnovnih prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja za slučaj starosti, novinu u odnosu na dosadašnje zakonsko rešenje predstavlja pravo na prevremenu starosnu penziju, propisano novododatim članovima 19b i 19v Zakona, te ćemo krenuti od njega.

Osiguranik stiče pravo na prevremenu starosnu penziju kad navrši najmanje 40 godina staža osiguranja i najmanje 60 godina života (čl. 19b). Izuzetno od ovog člana Zakona, osiguranik stiče pravo na prevremenu starosnu penziju kad navrši (čl. 19v):

Godina	Godine života	Staž osiguranja
2015	najmanje 55 (muškarac) najmanje 54 i 4 mes (žena)	40 god (muškarac) 36 god i 4 mes (žena)
2016	najmanje 55 i 8 mes (muškarac) 55 (žena)	40 god (muškarac) 37 god (žena)
2017	najmanje 56 i 4 mes (muškarac) najmanje 55 i 8 mes (žena)	40 god (muškarac) 37 god i 6 mes (žena)
2018	najmanje 57 (muškarac) najmanje 56 i 4 mes (žena)	40 god (muškarac) 38 god (žena)
2019	najmanje 57 i 8 mes (muškarac) najmanje 57 (žena)	40 god (muškarac) 38 god i 6 mes (žena)
2020	najmanje 58 i 4 mes (muškarac) najmanje 57 i 8 mes (žena)	40 god (muškarac) 39 god (žena)
2021	najmanje 59 (muškarac) najmanje 58 i 4 mes (žena)	40 god (muškarac) 39 god i 4 mes (žena)
2022	najmanje 59 i 6 mes (muškarac) najmanje 59 (žena)	40 god (muškarac) 39 god i 8 mes (žena)
2023	najmanje 60 (muškarac) najmanje 59 i 6 mes (žena)	40 god (muškarac) 40 god (žena)

Odlaskom u prevremenu starosnu penziju, visina obračunate prevremene starosne penzije (koja se određuje na isti način kao i visina starosne penzije) se trajno umanjuje za 0,34 % za svaki mesec pre navršenih 65 godina života, a najviše do 20,4%, u skladu sa članovima 70a, 70b i 70v.

Osiguraniku ženi, u skladu sa članom 70b, a izuzetno od člana 70a, se iznos obračunate prevremene starosne penzije trajno umanjuje za 0,34 %, za svaki mesec ranijeg odlaska u penziju pre navršenih:

„1) u 2015. godini, 60 godina i šest meseci života;

2) u 2016. godini, 61 godinu života;

3) u 2017. godini, 61 godinu i šest meseci života;

4) u 2018. godini, 62 godine života;

5) u 2019. godini, 62 godine i šest meseci života;

6) u 2020. godini, 63 godine života;

7) u 2021. godini, 63 godine i dva meseca života;

8) u 2022. godini, 63 godine i četiri meseca života;

9) u 2023. godini, 63 godine i šest meseci života;

10) u 2024. godini, 63 godine i osam meseci života;

11) u 2025. godini, 63 godine i deset meseci života;

12) u 2026. godini, 64 godine života;

13) u 2027. godini, 64 godine i dva meseca života;

14) u 2028. godini, 64 godine i četiri meseca života;

15) u 2029. godini, 64 godine i šest meseci života;

16) u 2030. godini, 64 godine i osam meseci života;

17) u 2031. godini, 64 godine i deset meseci života.“

Na osnovu svega navedenog može se zaključiti, najpre da su ovim izmenama pogođene uglavnom žene, a zatim i da će budući penzioneri, koji budu želeli da koriste ovo pravo, morati da plaćaju penale za nedostajuće godine života i na taj način budu kažnjeni jer im se zapravo čini usluga.

– Starosna penzija –

U skladu sa odredbama člana 19. prečišćenog teksta Zakona koji počinje da se primenjuje od 1. januara 2015. godine, osiguranik stiče pravo na starosnu penziju:

1) kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja;

2) kad navrši 45 godina staža osiguranja.

 

Ovo je novina u odnosu na prethodnu formulaciju istog člana koja je glasila:

„Osiguranik stiče pravo na starosnu penziju:

1) kad navrši 65 (muškarac), odnosno 60 (žena) godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja;

2) kad navrši 40 (muškarac), odnosno 38 (žena) godina staža osiguranja i najmanje 58 godina života;

3) kad navrši 45 godina staža osiguranja.“

Kao što se može videti, navedenim izmenama žene i muškarci su izjednačeni u pogledu uslova godina života, pomeranjem starosne granice za žene sa 60 na 65 godina života dok je minimalni uslov u pogledu staža osiguranja ostao isti – najmanje 15 godina. Ovo povećanje starosne granice za žene i nije baš najlogičnije rešenje obzirom da dužina životnog veka muškaraca i žena nije kao u većini evropskih zemalja sa čijim zakonskim rešenjima težimo da se izjednačimo. Da bi se izjednačili u tome, prethodno se moramo izjednačiti u mnogo čemu drugom, pre svega u životnom standardu i ostvarivanju najosnovnijih ljudskih i egzistencijalnih prava, a da pri tom izuzmemo mnogobrojne faktore (društvene, demografske – visoka stopa mortaliteta, političke, ekonomsko – finansijske, psihološke – pre svega stres) sa kojima se stanovništvo ove zemlje suočava decenijama unazad, a koji i te kako utiču na životni vek stanovnika Republike Srbije.

Ovim zakonskim rešenjima, a uzimajući u obzir sve gorepomenute faktore, dobijamo jednu apsurdnu situaciju, da se doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje uplaćuju godinama a da se prava po osnovu njih uživaju samo par godina, a možda i nikada.

Novinu predstavlja i novododati član 19a po kome osiguranik žena koja navrši najmanje 15 godina staža osiguranja (izuzetno od člana 19. tač. 1)), stiče pravo na starosnu penziju kada navrši:

„1) u 2015. godini, 60 godina i šest meseci života;

2) u 2016. godini, 61 godinu života;

3) u 2017. godini, 61 godinu i šest meseci života;

4) u 2018. godini, 62 godine života;

5) u 2019. godini, 62 godine i šest meseci života;

6) u 2020. godini, 63 godine života;

7) u 2021. godini, 63 godine i dva meseca života;

8) u 2022. godini, 63 godine i četiri meseca života;

9) u 2023. godini, 63 godine i šest meseci života;

10) u 2024. godini, 63 godine i osam meseci života;

11) u 2025. godini, 63 godine i deset meseci života;

12) u 2026. godini, 64 godine života;

13) u 2027. godini, 64 godine i dva meseca života;

14) u 2028. godini, 64 godine i četiri meseca života;

15) u 2029. godini, 64 godine i šest meseci života;

16) u 2030. godini, 64 godine i osam meseci života;

17) u 2031. godini, 64 godine i deset meseci života.“

Starosna granica za sticanje prava na starosnu penziju utvrđena članom 19. tač. 1) Zakona, snižava se osiguraniku koji je na radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem navršio najmanje 2/3 od ukupno navršenog staža osiguranja, zavisno od stepena uvećanja staža za po jednu godinu, i to (član 20.):

„1) za svakih pet godina provedenih na radnom mestu, odnosno poslu na kome se efektivno provedenih 12 meseci računa u staž osiguranja kao 14 meseci;

2) za svake četiri godine provedene na radnom mestu, odnosno poslu na kome se efektivno provedenih 12 meseci računa u staž osiguranja kao 15 meseci;

3) za svake tri godine provedene na radnom mestu, odnosno poslu na kome se efektivno provedenih 12 meseci računa u staž osiguranja kao 16 meseci;

4) za svaku jednu godinu i šest meseci provedenih na radnom mestu, odnosno poslu na kome se efektivno provedenih 12 meseci računa u staž osiguranja kao 18 meseci.

Starosna granica iz stava 1. ovog člana može se snižavati najviše do 55 godine života.

Izuzetno od stava 2. ovog člana, starosna granica za osiguranike koji rade na poslovima iz stava 1. tačka 4) ovog člana može se snižavati najviše do 50 godina života.“

 

Ukazujemo da uslovi za sticanje prava na starosnu penziju moraju biti kumulativno ispunjeni, a to znači da je potrebno da osiguranik ispunjava oba uslova, kako u pogledu godina života tako i u pogledu godina staža osiguranja.

S tim u vezi, članom 44. Zakona propisano je da penzijski staž na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obuhvata staž osiguranja i poseban staž. Prema članu 46. Zakona u staž osiguranja računa se vreme koje je osiguranik proveo na radu po osnovu koga je obavezno osiguran i za koje je uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Prema tome, da bi se neko vreme utvrdilo kao staž osiguranja, potrebno je da je lice bilo prijavljeno na osiguranje i da su za to vreme uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje.

 

Izmenama člana 60. Zakona propisano da se osiguraniku ženi koja je rodila treće dete, po tom osnovu uračunava u poseban staž vreme u trajanju od dve godine kao i do sada (stav 1.), dok novinu čini stav 2. istog člana koji počinje da se primenjuje tek od 1. januara 2032. god., po kome se i ženi koja je rodila jedno dete u poseban staž uračunava 6 meseci, a ženi koja je rodila dvoje dece – godinu dana.

Praktično, ovde se radi o posebnom stažu, koji nije staž osiguranja, već vreme izvan osiguranja za koje se ne uplaćuju doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, tako da se ovaj staž ne uzima u obzir prilikom procene ispunjenosti uslova za ostvarivanje prava na penziju ali ulazi u ukupan penzijski staž prilikom obračuna iznosa penzije i utiče isključivo na visinu prava tj. penzije, ali samo neznatno.

Visina starosne penzije određuje se tako što se lični bodovi (utvrđuju se množenjem ličnog koeficijenta osiguranika i njegovog penzijskog staža – koji može iznositi najviše 45 godina) pomnože sa vrednošću opšteg boda (nominalni iznos koji predstavlja količnik izračunatog zbira penzija i zbira ličnih bodova svih korisnika starosne i invalidske penzije koji su pravo na penziju ostvarili u periodu od 1. januara 2001. do 30. juna 2002. god.) na dan ostvarivanja prava. Osiguraniku ženi navršen staž osiguranja uvećava se za 6%, shodno članu 69. Zakona.

Najniži iznos penzije pripada osiguraniku koji ostvari pravo na starosnu odnosno prevremenu starosnu penziju ako mu je ta penzija manja od iznosa penzije utvrđene po odredbama člana 76. Zakona.

Osiguraniku koji je ostvario pravo na inostrani deo penzije prema međunarodnom ugovoru pripada iznos u visini razlike do najnižeg iznosa penzije ako mu je iznos penzije, utvrđen po ovom zakonu, i inostrane penzije obračunate prema važećem deviznom kursu na dan ostvarivanja prava, manji od iznosa najniže penzije određene prema članu 76. Zakona.

Najviši iznos penzije određuje se tako što lični koeficijent ne može iznositi više od 3,8.

 

Na ovom mestu, ne možemo a da ne spomenemo, da na visinu penzije direktno utiče i aktuelni Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2014) koji se primenjuje od 28. oktobra 2014. god., a kojim se uređuje način isplate penzija koje isplaćuje RF za PIO, počev od isplate penzija za mesec novembar 2014. god., s ciljem očuvanja finansijske održivosti penzijskog sistema u Republici Srbiji. Korisnicima čija je visina penzije, određena u skladu sa ovim Zakonom, veća od 25.000 dinara, a manja od 40.000 dinara, penzije će se isplaćivati u iznosu koji se dobija tako što se od ukupne visine penzije odbija iznos koji se dobija množenjem koeficijenta od 0,22 sa razlikom između ukupne visine penzije i 25.000 dinara.

Korisnicima čija je visina penzije određena u skladu sa ovim Zakonom, veća od 40.000 dinara, penzije će se isplaćivati u iznosu koji se dobija tako što se od ukupne visine penzije odbija zbir iznosa koji se dobija množenjem koeficijenta od 0,22 sa 15.000 dinara i iznosa koji se dobija množenjem koeficijenta od 0,25 sa razlikom između ukupne visine penzije i 40.000 dinara.

Isplate penzija izvršene u skladu sa ovim zakonom smatraju se konačnim, i primenjuju se na sve zatečene i buduće korisnike penzija, na način utvrđen ovim Zakonom.

 

Zatim, Zakonom o izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Sl. glasnik RS”, broj 142/2014), koji se primenjuje od 2. januara 2015. god., propisano je da se za vreme primene Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija, penzije mogu povećavati samo u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem i zakonom kojim se uređuje budžet.

 

Penzije se od 1. aprila i 1. oktobra tekuće godine usklađuju, na osnovu statističkih podataka, sa kretanjem potrošačkih cena na teritoriji Republike u prethodnih 6 meseci, s tim što se predviđa mogućnost usklađivanja penzija od 1. aprila uzimajući u obzir i rast bruto domaćeg proizvoda (ako BDP u kalendarskoj godini realno poraste iznad 4%, penzija se usklađuje u procentu koji predstavlja zbir procenta rasta, odnosno pada potrošačkih cena i procenta koji predstavlja razliku između realne stope rasta BDP i stope od 4%).

III OSTVARIVANJE I KORIŠĆENJE PRAVA

– Podnošenje zahteva i neophodna dokumentacija –

Pravo na starosnu, prevremenu starosnu penziju ostvaruje se kod Fonda posle prestanka osiguranja ličnim podnošenjem zahteva nadležnoj filijali Fonda za PIO, osim za osiguranike koji obavljaju delatnost u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad privatnih preduzetnika koji pravo na starosnu penziju, prevremenu starosnu penziju mogu ostvariti ispunjenjem uslova za sticanje prava na istu, u skladu sa članom 82a Zakona.

Ispunjenost uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju/prevremenu starosnu penziju ima se ceniti prema danu podnošenja zahteva, obzirom da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju od dana podnetog zahteva, a najranije šest meseci pre tog dana.

Starosna penzija, prevremena starosna penzija isplaćuje se od dana ispunjenja uslova, ako je zahtev podnet u roku od šest meseci od dana ispunjenja uslova propisanih za sticanje prava, odnosno od dana prestanka osiguranja, a ako je zahtev podnet po isteku toga roka, od dana podnošenja zahteva i za šest meseci unazad (član 111.).

Na zvaničnom sajtu RF PIO se navodi, da je uz popunjen zahtev za starosnu/prevremenu starosnu penziju, potrebno dostaviti sledeću dokumentaciju:

• fotokopiju lične karte;
• dokaze o penzijskom stažu u R.Srbiji – radna knjižica, uverenje o beneficiranom stažu, druge javne isprave o stažu (rešenja, uverenja, potvrde i slično) u originalu;
• dokaz o prestanku zaposlenja – rešenje (fotokopija);
• dokaz o regulisanom vojnom roku (fotokopija vojne knjižice ili uverenje vojnog odseka);
• dokaz o korišćenju prava – evidenciji kod NSZ;
• uverenje o obavljanju samostalne delatnosti, koje izdaje nadležni organ opštine, odnosno odgovarajuće udruženje, savez (za period do 31.12.2005. god), odnosno rešenje APR-a (za period od 1.1.2006. god.);
• uverenje o plaćenom doprinosu za PIO sa iskazanim osnovicama doprinosa i iznosom uplaćenog doprinosa, izdato od Poreske uprave za period obavljanja samostalne delatnosti (ovo uverenje nije potrebno za samostalne umetnike, filmske radnike i sportiste do 31.12.2002. god, a za sveštenike i verske službenike do 31.8.2004. god);
• Uverenje o plaćenom doprinosu za PIO sa iskazanim osnovicama doprinosa i iznosom uplaćenog doprinosa, izdato od Poreske uprave za period obavljanja poljoprivredne delatnosti.

– Mogućnost zaposlenja korisnika penzije –

Korisnik starosne/prevremene starosne penzije može da se zaposli odnosno da otpočne da obavlja samostalnu delatnost po osnovu koje je obavezno osiguran na teritoriji R.Srbije, u skladu sa članom 121. Zakona. Po prestanku tog zaposlenja, odnosno obavljanja samostalne delatnosti, ima pravo na ponovno određivanje visine penzije pod uslovom da je bio u osiguranju najmanje godinu dana, kada mu se utvrđuje povoljniji iznos penzije, uz napomenu, da je neophodno da osiguranik ponovo podnese zahtev, s obzirom da postoji pogrešno mišljenje da je to obaveza Fonda koju sprovodi po službenoj dužnosti.

– Matična evidencija o osiguranicima i korisnicima prava iz PIO –

Korisnik prava je dužan da Fondu blagovremeno prijavi promenu koja je od uticaja na pravo odnosno obim korišćenja tog prava (npr. statusne promene u vezi kojih se dostavlja uverenje o životu, izvod iz matične knjige venčanih, umrlih, promena imena, prezimena, adrese, prebivališta i sl. a u vezi kojih se dostavlja kopija lične karte), u suprotnom kazniće se za prekršaj novčanom kaznom od 2.500 do 50.000 dinara.

Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja prestaju kada, u toku njihovog korišćenja, prestanu da postoje uslovi za sticanje i ostvarivanje tih prava. Što znači da jednom utvrđeno pravo na starosnu/prevremenu starosnu penziju, može prestati samo ukoliko u toku korišćenja prestanu da postoje uslovi za sticanje i ostvarivanje prava na penziju, saglasno odredbi člana 110. Zakona.

Fond vodi matičnu evidenciju o osiguranicima, obveznicima plaćanja doprinosa i korisnicima prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, kao i podatke o stažu osiguranja, zaradama, naknadama zarada, odnosno osnovicama osiguranja, ugovorenim naknadama i drugim naknadama koje služe za određivanje visine prava.

U skladu sa tim, za ostvarivanje prava na starosnu/prevremenu starosnu penziju relevantnim se smatraju samo podaci o stažu osiguranja koji su uneti u matičnu evidenciju Fonda.

– Privremena i konačna rešenja o visini penzije i problemi u praksi –

Rešenje o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja u prvom stepenu donosi direktor sektora Direkcije Fonda, odnosno direktor sektora Direkcije Pokrajinskog fonda, a za bivše jugoslovenske republike direktor filijale, a u drugom stepenu direktor Fonda, odn. direktor Pokrajinskog fonda ili lice koje on ovlasti.

Rešenja koja donosi Fond PIO imaju karakter privremenih rešenja usled nepostojanja statistike o iznosu prosečne godišnje zarade u godini u kojoj se ostvaruje pravo, a koja izlazi tek u martu/aprilu naredne godine, kao i podataka o ostvarenom stažu i zaradama. Donose se u sutuaciji kada su uslovi za sticanje penzije ispunjeni ali nisu poznati i kompletirani svi podaci koji su potrebni za donošenje konačnog rešenja, na koje se nekada čeka i čitavu deceniju jer rok za njegovo donošenje, prema važećim propisima ne postoji, već to zavisi od slučaja do slučaja. To stvara brojne probleme u praksi, jer između privremenog i konačnog rešenja uvek postoji razlika, nekada u korist korisnika (što je vrlo retko), a nekada, zapravo u većini slučajeva, kao preplata koju je korisnik dužan vratiti po dogovoru sa Fondom o dinamici povraćaja, u ugovorenim rokovima zavisno od iznosa preplate, iako za navedeno nema njegove krivice već isključivo krivice na strani nadležnih organa Fonda usled neažurnosti i neblagovremenog postupanja prilikom donošenja upravnih akata, a što im je dužnost činiti.

Međutim, u svemu tome sporna je još jedna činjenica, ništa manje značajna, a to je da Fond o utvrđenom preplaćenom iznosu penzije ne donosi rešenje u kome bi naveo tačnu visinu preplaćenog iznosa, način povraćaja kao i pouku o pravnom leku, čime krši zakon i čini propust na štetu korisnika jer ih onemogućava da koriste raspoloživ pravni lek u cilju zaštite svojih egzistencijalnih prava. Fond spornu situaciju rešava po automatizmu, pozivajući korisnike da se izjasne da li pristaju da vrate preplaćeni iznos (tj. razliku iznosa utvrđenog konačnim rešenjem i uplaćivanih iznosa po privremenom rešenju) ili ne. Ukoliko pristanu, dobijaju mogućnost povraćaja na rate preplaćenog iznosa bez obračunate zatezne kamate, a ukoliko ne pristanu, moraju se suočiti sa tužbama Fonda, zbog onoga što, niti su skrivili, niti obračunali, niti isplatili već samo pošteno zaradili i pretplatili, pri čemu se ne uzimaju u obzir materijalne mogućnosti korisnika za koje su ti iznosi najčešće nadrealni.

Fond PIO je u obavezi, da po službenoj dužnosti, kompletira potrebne podatke i donese konačno rešenje kada se otklone razlozi privremenosti rešenja, a ne da zahteva od korisnika da sami podnose zahtev za donošenje konačnog rešenja nadležnoj filijali, kako bi ubrzali postupak. Time Fond postupa suprotno Zakonu o opštem upravnom postupku i otežava ostvarivanje prava na penziju u konačnom iznosu. Upravo zbog navedene problematike sve veći broj penzionera pomoć i pravnu zaštitu traži na sudu.

IV ZAKLJUČAK

U cilju rešavanja navedene problematike iznošeni su razni predlozi i rešenja, od kojih bar za sada, nijedan nije dovoljno dobar da bi bio usvojen, te se tradicija donošenja „copy-paste“ (termin koji autor teksta upotrebljava uvek kada želi da ukaže na problem „mehaničko-šablonske“ primene prava, bez upuštanja u problematiku svakog konkretnog slučaja u skladu sa važećim propisima koje bi na isti trebalo primeniti) privremenih rešenja i dalje nastavlja.

Predlagalo se, da u konačan obračun visine penzije ne ulazi poslednja godina radnog staža kako bi se skratio rok čekanja na konačno rešenje, što po mnogima i nije baš najadekvatnije rešenje, naročito ako ne budu oslobođeni uplate doprinosa za tu poslednju godinu radnog staža. Zatim je predloženo, da se za tu poslednju godinu radnog staža računa isti koeficijent kao i za prethodne godine, ili da se uzme neki prosečan iznos za ceo radni staž, što bi pomoglo obračunu penzija i donošenju konačnog umesto privremenog rešenja. U Fondu navode da se privremena rešenja donose kako korisnici ne bi bili bez primanja do donošenja konačnih rešenja o penziji, koja usled preopterećenosti, nisu u mogućnosti da donesu na vreme. Nadležno ministarstvo navodi da je problem isključivo tehničke prirode i da će se sve rešiti zakonom.

Dok se stavovi ne usaglase, nesporno je da bi postupak izdavanja rešenja trebalo osmisliti na drugačiji način, jer ovaj postojeći očigledno ima niz nedostataka i ne daje dobre rezultate. Koji će predlog od ponuđenih biti usvojen, zavisi isključivo od odluke radne grupe pri Ministarstvu rada koja će razmatrati ovu problematiku.