Konkretan povod za pisanje ovog komentara je stav koji je u svojoj presudi Gž 242/2016 od 9. decembra 2016. god. zauzeo Apelacioni sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Sud), a koji se u najkraćem može svesti na sledeće, da osnivački ulog supružnika na koga se privredno durštvo ne vodi, ne daje nikakva prava tom supružniku nad tim privrednim društvom.
Da prvo citiramo delove obrazloženja navedene presude i vidmo šta je sud zaključio:
„[…] Prvostepeni sud nalazi da novčani osnivački ulog tuženog M. M. u PP „I.“ p.o. Č. koji je osnovan 16.04.1990. godine iznosi 5.000,00 dinara tadašnjih što revalorizovano na dan 31.12.1994. godine iznosi 4.000,00 dinara. Novčana sredstva koja je uneo M. M. kao osnivački ulog u preduzeće „I.“ p.o. Č. predstavljaju zajedničku imovinu stranaka. Znači, zajednička imovina tužilje i tuženog postala je svojina preduzeća a od trenutka unošenja u preduzeće čime se na toj imovini isključuju vlasnička prava kako ulagača tako i njegovog bračnog druga. Upisom osnivanja PP „I.“ p.o. u registar Trgovinskog suda nastupila su pravna dejstva osnivačkog akta shodno čl. 5. i 50. tada važećeg Zakona o preduzećima i to sticanje pravnog subjektiviteta novoosnovanog preduzeća a zatim sticanje vlasničkih prava tog preduzeća na unetom osnivačkom ulogu od strane tuženog M. M. Osim toga, i prema čl. 151 i čl. 152 Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14) ulozi članova društva čine imovinu društva te tužilja prema tuženom M. kao osnivaču – ulagaču zajedničke imovine unete u preduzeće kao osnivački ulog može imati samo obligaciono pravni zahtev u visini koja odgovara njenom doprinosu u sticanju uloženih sredstava a koji po stanovištu suda iznosi 50%.
Pri tom prvostepeni sud nalazi da pored osnivačkog uloga M. M. u PP „I.“ p.o. od 5.000,00 dinara odnosno 4.000,00 dinara na dan 31.12.1994. godine zajedničku imovinu stranaka čine i osnivački ulozi zajedničke dece stranaka po 2.000,00 dinara u tročlano društvo „I.“ doo koje je registrovano 01.01.1995. godine jer su deca stranaka D. i S. M. bili tada maloletni i nisu imali sopstvene prihode. S obzirom da je udeo tužilje u sticanju zajedničke imovine 50% to je tužilji priznato pravo na isplatu ½ novčane protivvrednosti pomenutih osnivačkih uloga M. M., D. M. i S. M. koji na dan 01.01.1995. godine ukupno iznosila 8.000,00 dinara a ½ 4.000,00 dinara. Pri tom prvostepeni sud nalazi da je tuženi M. M. raspolagao zajedničkim sredstvima stranaka iz bračne zajednice na taj način što ih je uneo u preduzeće u vidu osnivačkog uloga te ga je obavezao da tužilji isplati 2.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.01.1995. godine. Preostali dosuđeni iznos od 2.000,00 dinara bliže naveden u stavu 3. prvostepene odluke predstavlja osnivački ulog dece stranaka, tuženih D. i S. M. u kom delu nije bilo žalbe od strane istih tuženih.
Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je utvrdio da osnivački ulog tužilje i tuženog M. koji je unet u preduzeće „I.“ p.o. čini novčani iznos od 4.000,00 dinara na dan 4.1.1995. godine budući da je ovaj osnivački ulog uplaćen u vreme kada su stranke bile u braku. Naime, bračni drug koji nije stranka u osnivačkom ugovoru ili učesnik odluke o osnivanju ne može steći ni upravljačka ni imovinska prava prema društvu. Međutim, on može biti titular prava zajedničke svojine na imovini koju je kao svoj ulog uneo u društvo njegov bračni drug. Tužilja ne može isticati stvarno pravni zahtev povodom ovog osnivačkog uloga, ali može isticati obligaciono pravni zahtev kako to pravilno nalazi i prvostepeni sud. Naime, novac iz zajedničke imovine unet u društvo kao osnivački ulog jednog bračnog druga postaju vlasništvo društva. Zbog toga se prema drugom bračnom drugu ulagaču – članu društva konstituiše obligacioni zahtev drugog supruga u visini adekvatne vrednosti te imovine. S obzirom da su udeli stranaka u braku podjednaki a imajući u vidu njihove doprinose tokom sticanja u braku to je tuženi u obavezi da isplati tužilji iznos od 2.000,00 dinara što predstavlja polovinu osnivačkog uloga u preduzeću „I.“ p.o. Č. […]“
Dakle, prema iznetom, sud je zaključio sledeće:
- novčana sredstva koja je uneo jedan supružnik kao osnivački ulog u privredno društvo predstavljaju njihovu zajedničku imovinu;
- ulozi članova društva čine imovinu društva;
- zajednička imovina supružnika postala je svojina privrednog društva a od trenutka unošenja u privredno društvo na toj imovini se isključuju vlasnička prava kako ulagača tako i njegovog bračnog druga;
- supružnik koji nije upisan kao član privrednog društva (koji nije stranka u osnivačkom ugovoru ili učesnik odluke o osnivanju) ne može steći ni upravljačka ni imovinska prava prema društvu te ne može isticati stvarnopravni zahtev povodom ovog osnivačkog uloga, a može prema drugom supružniku kao članu tj. osnivaču – ulagaču zajedničke imovine unete u privredno duštvo kao osnivački ulog imati samo obligacionopravni zahtev u visini koja odgovara doprinosu u sticanju uloženih sredstava a koji po stanovištu Suda iznosi 50%.
I pored sve dobre volje, te uvažavanja sudija, sa gore iznetim zaključkom Suda ne mogu se složiti. Nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke). Idemo redom zato.
1.Udeo u privrednom društvu kao imovina nekog lica
Vidimo da je Sud gore navedeno zaključio pozivajući se na čl. 151. i 152. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014-dr.zakon i 5/2015), koji u celosti glase:
„Sticanje udela
Član 151.
Član društva stiče udeo u društvu srazmerno vrednosti njegovog uloga u ukupnom osnovnom kapitalu društva, osim ako je osnivačkim aktom pri osnivanju društva ili jednoglasnom odlukom skupštine određeno drugačije.
Član društva može imati samo jedan udeo u društvu.
Ako član društva stekne više udela, ti udeli se spajaju i zajedno čine jedan udeo.
Prava po osnovu udela
Član 152.
Član društva po osnovu udela ima sledeća prava:
1) pravo glasa u skupštini;
2) pravo na učešće u dobiti društva;
3) pravo na učešće u likvidacionom ostatku;
4) druga prava predviđena ovim zakonom.
Prava člana društva iz stava 1. ovog člana srazmerna su učešću udela tog člana u osnovnom kapitalu društva, osim ako je osnivačkim aktom određeno drugačije.“.
Znači, tačno je da član društva stiče udeo u društvu srazmerno vrednosti njegovog uloga u ukupnom osnovnom kapitalu društva a prava člana društva su srazmerna su učešću udela tog člana u osnovnom kapitalu društva, osim ako je osnivačkim aktom određeno drugačije. Ali, postavlja se pitanje, da nije Sud slučajno nešto zaboravio?
Što je najgore, Sud pravilno rezonuje u prvom delu kada kaže da su novčana sredstva koja je uneo jedan supružnik kao osnivački ulog u privredno društvo predstavljaju zajedničku imovinu stranaka, da ulozi članova društva čine imovinu društva, te da je zajednička imovina supružnika postala svojina privrednog društva kao i od trenutka unošenja u privredno društvo na toj imovini se isključuju vlasnička prava kako ulagača tako i njegovog bračnog druga, to je sve nesporno. Ali, izgleda da zaboravlja da imovina nekog lica koja je postala svojina privrednog društva daje tom licu prava nad tim društvom (upravljačka i svojinska).
Ovde moram najpre podsetiti na osnovne postulate pravnog sistema, ono što se pri tumačenju normi stalno zaboravlja (ili se ne zna, svejedno).
Pravni poredak jedinstven što u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006), ), a ponavlja i u članu 194. Dakle, pravni sistem ne čini jedan propis i nikako se ne sme usko gledati. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom (lex generalis) i posebnom (lex specialis) propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta o tome kažu odredbe Ustava, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., a kao najvažnije mora se uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). A ta pravila kažu, da se prvo tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Kažu i da je zabranjeno tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova. Dakle, osim pravničkih potrebna su i druga opšta znanja a pre svega stručnost i iskustvo.
Za početak potrebno je razumeti šta koji propis reguliše, te koji propis je lex generalis (opšti) a koji lex specialis (posebni) i kakva je hijerarhija propisa i pravila postavljenih u njima. Drugo, potrebno je shvatiti da ako nešto nije uređeno jednim propisom to ne znači automatski da nije propisano, možda je drugim propisom regulisano.
Ono što je Sud zaključio, moglo bi biti ispravno da je Zakon o privrednim društvima jedini koji postoji, ali on to nije. Jer Sud ovde barata mnogim pojmovima i odrednicama, ali koje Zakon o privrednim društvima ne reguliše, niti se to ikako može regulisati njime. Sud pominje zajedničku imovinu supružnika, a izgleda zaboravlja šta o istoj kaže Porodični zakon („Sl. glasniku RS“, broj 18/2005, 72/2011-dr. zakon i 6/2015), koji je propis kojim se uređuje brak i odnosi u braku, te imovinski odnosi supružnika, uključujući i njihovu zajedničku imovinu.
A Sud je zaboravio i šta kaže i Zakon o privrednim društvima kao propis na koji se pozvao. Neverovatno, ali Sud čak ni propis na koji se pozvao nije čitao ni tumačio u celosti.
Jer član 153. Zakon o privrednim društvima kaže da udeo može pripadati većem broju lica – suvlasnicima udela koji svoja svoja prava glasa po osnovu udela ostvaruju preko jednog zajedničkog punomoćnika. Suvlasnici udela se u odnosu prema društvu smatraju jednim članom.
Dobro, ovde bi moralo da se uđe baš u ozbiljno tumačenje, u pravnu filozofiju i primenu analogije, što je možda komplikovan poduhvat za Sud.
2.Zajednička imovina supružnika
Porodični zakon jasno objašnjava šta je posebna a šta zajednička imovina supružnika.
Tako, prema čl. 168-171. navedenog zakona posebnu imovinu supružnika predstavlja imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka ili je stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava.
Važno je reći, svaki supružnik samostalno upravlja i raspolaže svojom posebnom imovinom. Ali, ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu, a ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu.
Prema članu 171. navedenog zakona, zajedničku imovinu predstavlja imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku, uz ogradu da supružnici mogu bračnim ugovorom drugačije urediti svoje imovinske odnose. Čak, po čl. 172. i 173. zajednička je i imovina stečena korišćenjem prava intelektualne svojine ili igrom na sreću u toku trajanja zajednice života u braku, osim ako supružnik koji je ostvario dobitak ne dokaže da je u igru uložio posebnu imovinu.
Dalje u članu 174., Porodični zakon kaže da zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno, a da se smatra se da poslove redovnog upravljanja supružnik uvek preduzima uz saglasnost drugog supružnika. Takođe, supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima.
Zanimljiv je i član 175. koji kaže da ako je posle prestanka zajedničkog života u braku došlo do uvećanja vrednosti zajedničke imovine, svaki supružnik ima pravo na potraživanje u novcu odnosno pravo na udeo u uvećanoj vrednosti srazmerno svom doprinosu.
A za ovaj komentar posebno su zanimljive odredbe čl. 177-180. kojima je regulisana deoba zajedničke imovine, koja predstavlja utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini i može se vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka. Supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine (sporazumna deoba) a ako ne mogu da se sporazumeju, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba). I najbitnije, pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Veći udeo u sticanju zajedničke imovine utvrđuje se u istoj srazmeri za sva prava i obaveze u trenutku prestanka zajednice života u braku. Veći udeo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može se utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i prihodima od svoje posebne imovine.
Inače, prema članu 188. supružnici odnosno budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti ugovorom (bračni ugovor), a koji ugovor se zaključuje u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da se njime isključuje zakonski režim zajedničke imovine, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju. Bračni ugovor koji se odnosi na nepokretnosti upisuje se u javni registar prava na nepokretnostima.
3.Da li zajednički osnivački ulog daje zajednički udeo?
Sad se postavlja par ključnih pitanja a odgovori na ta pitanja daju odgovor na dilemu.
Koja prava osnivački ulog daje osnivaču – članu privrednog društva?
Član društva po osnovu udela ima razna prava, upravljačka i svojinska (pravo glasa u skupštini, pravo na učešće u dobiti društva ili likvidacionom ostatku…). Ako pođemo od toga šta je Sud zaključio, da ulog daje samo obligaciono pravo na potraživanje iznosa uloga, obesmišljavamo čitav sistem svojinskih prava i sticanja istih.
Da li prava (svojinska, upravljačka) nad privrednim društvom predstavlja imovinu nekog lica? Logika (a i propisi) kaže da predstavljaju. Jer imovinu nekog lica čine sve stvari (pokretne i nepokretne) nad kojima ima pravo svojine (vlasništvo) i sva imovinska prava.
Da li je udeo u društvu imovina nekog lica?
Da bi odgovorili na to pitanje prvo moramo odgovoriti na podpitanje, ko je član nekog društva?
Zakon o privrednim društvima u članu 9. kaže članovi društva su lica koja osnivaju društvo i lica koja mu naknadno pristupe (u ortačkom društvu – ortaci, u komanditnom društvu – komplementari i komanditori, u društvu s ograničenom odgovornošću – članovi društva s ograničenom odgovornošću, u akcionarskom društvu – akcionari). Zajednički naziv za sva ta lica je član društva. A član društva može biti fizičko i pravno lice. Nas interesuju samo fizička lica kao članovi društva s ograničenom odgovornošću, jer govorimo o njihovoj imovini.
Svojina nije stvar, svojina je pravo, a ono što čini predmet tog prava je imovina, što može biti i neka stvar. Ali imovinu nekog lica ne čine samo stvari odnosno pravo svojine nad njima već i druga prava
Videli smo da član društva stiče udeo u društvu srazmerno vrednosti njegovog uloga u ukupnom osnovnom kapitalu društva a prava člana društva srazmerna su učešću udela tog člana u osnovnom kapitalu društva.
Drugo, podpitanje je šta predstavlja imovinu nekog lica?
Sud kao da je pri zaključivanju tumačio odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Sl. list SFRJ“, br. 6/80 i 36/1990, „Sl. list SRJ“, br. 29/1996 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005 – dr. zakon) koji u članu 1. kaže da fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima. Ali izgleda da su zaboravili da pomenuti zakon govori o svojini nad stvarima, a da svojina nije stvar, svojina je pravo. A ono što čini predmet tog prava je imovina, što može biti i neka stvar. Ali imovinu nekog lica ne čine samo stvari odnosno pravo svojine nad njima već i druga prava (intelektualna svojina, autorska prava…).
A Porodični zakon objašnjava šta je zajednička imovina ali ne daje definiciju šta je imovina uopšte? Valjda se smatra da je to opštepoznati pojam. Po teorijskoj širokoj definiciji imovina je ukupna vrednost resursa, odnosno izvora potencijalne imovine, kojima neko raspolaže i njima se koristi. A neki zakoni u svrhu njihove primene daju i definicije imovine.
Zakon o privrednim društvima nije se bavio pitanjem imovine fizičkog lica direktno ali jeste posredno, jer npr. u članu 172. kaže da je moguć prenos udela putem nasleđa, odnosno da u slučaju smrti člana društva naslednici tog člana stiču njegov udeo u skladu sa zakonom kojim se uređuje nasleđivanje. A Zakon o nasleđivanju („Sl. glasnik RS”, br. 46/95, 101/2003-USRS i 6/2015) u članu 1. o predmetu nasleđivanja kaže da se nasleđuje zaostavština, a nju čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Ne nasleđuju se dakle samo prava svojine nad stvarima, već sva prava. Logičan zaključak je da, ako se može nasleđivati, udeo u privrednom društvu jeste imovina nekog lica.
Ali, Zakon o privrednim društvima daje i odrednicu za imovinu privrednog društva koja se analogijom može primeniti na imovinu fizičkih lica. Prema članu 44. navedenog zakona imovinu društva u smislu ovog zakona čine stvari i prava u vlasništvu društva, kao i druga prava društva.
A najbitnija za našu temu je odredba člana 47. navedenog zakona koja kaže da po osnovu preuzimanja obaveze na uplatu, odnosno unos uloga, lica koja su tu obavezu preuzela stiču udeo u društvu, odnosno akcije društva, a da ulozi koji su uplaćeni, odnosno uneti u društvo postaju imovina društva.
Možda je logično pomisliti da bi upotrebljva definicija imovine trebala postojati u Zakonu o porezima na imovinu („Sl. glasnik RS“, br. 26/2001, 45/2002, 80/2002, 135/2004, 61/2007, 5/2009, 101/2010, 24/2011, 78/2011, 57/2012-OUS, 47/2013 i 68/2014-dr.zakon), jer je reč o porezima koji se na istu plaćaju (tako bar naslov propisa kaže). Ali, ne, ni tu nema sveobuhvatne definicije, samo se posredno može zaključiti, šta čini imovinu nekog lica. Navedeni zakon u članu 1. kaže da se porezima na imovinu, u smislu ovog zakona, smatraju: porez na imovinu, porez na nasleđe i poklon i porez na prenos apsolutnih prava. A da bi zaključili šta je imovina moramo da pogledamo šta je predmet oporezivanja kod svakog od navedenih poreza.
Pa tako, prema članu 2. navedenog zakona, porez na imovinu, plaća se na nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije (zemljište: građevinsko, poljoprivredno, šumsko i drugo, stambene, poslovne i druge zgrade, stanovi, poslovne prostorije, garaže i drugi(nadzemni i podzemni građevinski objekti, odnosno njihovi delovi. Porez na imovinu plaća se kada na nepokretnosti postoji pravo svojine (vlasništvo) ili na neko od drugih oporezivih prava (npr. pravo zakupa, korist fizičkih lica za period duži od jedne godine ili na neodređeno vreme, pravo korišćenja), odnosno korišćenje ili državina.
Porez na nasleđe i poklon (član 14. navedenog zakona) plaća se na pravo svojine i druga prava na nepokretnosti iz člana 2. ovog zakona, koje naslednici naslede, odnosno poklonoprimci prime na poklon, kao i na nasleđeni, odnosno na poklon primljeni gotov novac, štedni ulog, depozit u banci, novčano potraživanje, pravo intelektualne svojine, pravo svojine na vozilu, plovilu, odnosno vazduhoplovu i drugim pokretnim stvarima. Poklonom, u smislu ovog zakona, smatra se i prenos bez naknade imovine pravnog lica, koja je predmet oporezivanja. Zakon propisuje i izuzetke od oporezivanja ovim porezom, između ostaliog nasleđa, odnosno poklona udela u pravnom licu, odnosno hartija od vrednosti, mopeda, motokultivatora, traktora, radnih mašina, državnih vazduhoplova, odnosno vazduhoplova bez sopstvenog pogona, tako da možemo zaključiti da se i pomenuto ubraja u imovinu.
Porez na prenos apsolutnih prava (član 23. navedenog zakona) plaća se kod prenosa uz naknadu prava svojine na nepokretnosti, prava intelektualne svojine, prava svojine na motornom vozilu, osim na mopedu, motokultivatoru, traktoru i radnoj mašini, prava svojine na plovilu, odnosno prava svojine na vazduhoplovu sa sopstvenim pogonom – osim državnog, prava korišćenja građevinskog zemljišta. Porez na prenos apsolutnih prava plaća se i kod davanja građevinskog zemljišta u javnoj svojini u zakup, na period duži od jedne godine ili na neodređeno vreme, radi izgradnje objekata.
Dakle, iako nemamo pravu definiciju, posredno možemo zaključiti da se po navedenom zakonu u imovinu ubrajaju:
- nepokretnosti (pravo svojine – vlasništvo ili na neko od drugih prava na istim);
- pokretne stvari (pravo svojine – vlasništvo na vozilu, plovilu nepokretnostima, odnosno vazduhoplovu i drugim pokretnim stvarima)
- pravo intelektualne svojine (autorska i srodna prava, patent, licenca…),
- udeli u pravnom licu,
- gotov novac, štedni ulog, depozit u banci, novčano potraživanje, hartije od vrednosti.
Osim pomenutog, i drugi zakoni daju nekakve definicije imovine.
U smislu člana 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 108/2013, 142/2014 i 88/2015-OUS), pod imovinom se podrazumevaju oduzete pokretne i nepokretne stvari, kao i oduzeta preduzeća.
Prema članu 2. Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Sl. glasnik RS“, br. 45/2005 i 72/2011-dr.zakon), imovinom se smatra pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima, kao i druga imovinska prava.
Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Sl. glasnik RS“, br. 32/2013 i 94/2016) u članu 3. kaže da se imovinom smatra dobro svake vrste u Republici Srbiji ili inostranstvu, materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo velike vrednosti, udeli u pravnom licu i isprave u bilo kojoj formi kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro. Imovinom se smatra i prihod ili druga korist ostvarena, neposredno ili posredno, iz krivičnog dela, kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana.
Iako nje doživeo neku široku primenu, Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti („Sl. glasnik RS“, br. 36/2001, 37/2001-ispravka i 72/2011-OUS), u članu 2. precizirao je da se imovinom smatra ukupnost imovinskih (apsolutnih i relativnih) prava fizičkog ili pravnog lica, izražena u novcu.
A definiciju je dao i Zakon o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma („Sl. glasnik RS“, br. 29/2015 i 113/2017), koji u članu 2. kaže da imovinu označava finansijska sredstva, imovinu bilo koje vrste, pokretnu ili nepokretnu, materijalnu ili nematerijalnu, bez obzira kako je stečena, isprave ili instrumente u bilo kojoj formi, kojima se dokazuje svojina ili interes u odnosu na takva sredstva ili imovinu (npr. bankarski krediti, putnički i bankovni čekovi, novčane uputnice, deonice, hartije od vrednosti, obveznice, menice, akreditivi, kamata, dividenda ili drugi prihod naplaćen na osnovu ili nastao iz tih sredstava ili imovine i dr).
Dakle, kako god posmatrali i tumačili, vidimo da udeli u pravnom licu predstavljaju imovinu nekog lica.
Da li sva imovina stečena u braku predstavlja zajedničku imovinu supružnika?
Videli smo da Porodični zakon kaže da predstavlja ukoliko nema zaključenog (i overenog) bračnog ugovora kojim bi to eventualno bilo drugačije regulisano.
Da li udeo u društvu može biti predmet zajedničke imovine?
Ako smo gore zaključili da udeo u privrednom društvu jeste imovina nekog lica, onda sledi da ako je stečen u braku može biti i zajednička imovina, bez obzira na koga je upisan formalno. Možda je previše tražiti od Suda da tumači upućujuće norme ili izvodi analogiju, ali i sam Zakon o privrednim društvima supružnicima članova društva daje posebno mesto kada u član 62. kaže da se povezanim licem u odnosu na određeno fizičko lice smatra prvenstveno njegov supružnik. Ali da ne širimo priču.
Izgleda da je najveći problem nerazumevanje pravne prirode udela i osnivačkog kapitala. Doduše, to ni zakonopiscima (od kako se vrši svojinska transformacija, znači poslednjih 25 god.) izgleda nije jasno. Ni u aktuelnom Zakonu o privrednim društvima (niti prethodnim zakonima o preduzećima) ni u poreskim, ni računovodstvenim propisima to nije jasno objašnjeno ni razlučeno. A poenta priče je vrlo prosta. Koja god da je forma privrednog društva osnivački kapital je jedno, a udeo u društvu drugo. Osnivački kapital je imovina (novac, prava, stvari) koju osnivač – član društva unosi u društvo a udeo u društvu je (procentualno) pravo svojine tog osnivača nad tim društvom koje stiče unošenjem osnivačkog uloga. Da pojasnimo, minimalni osnivački ulog od 100 din. po sadašnjem zakonu može dati čak i stopostotna prava (kod jednočlanog d.o.o.) nad privrednim društvom koje vredi i obrće milijarde dinara. Privredno društvo kao entitet za sebe, bez obzira koliki mu je početni kapital u toku svog poslovanja raste, stiče i uvećava svoju imovinu. Pa sve firme su počele od nečeg, što nije bilo veliko na početku. Da li će osnivaču – članu društva u sličaju prodaje tog društva (prenosa udela) biti isplaćeno samo tih 100. din. ili celukupna procenjena vrednost društva za koju je prodao društvo? A zašto bi se onda ulozi supružnika tretirali drugačije? Ako je taj novac koji je uplaćen kao osnivački ulog dao prava nad privrednim društvom, a sam Sud kaže da je taj novac zajednička imovina, kako onda Sud zaključi na kraju da ono na šta taj novac koji je zajednička imovina daje pravo, nije zajednička imovina? Evo prostog primera za poređenje. Ako supružnici zajedničkim novcem kupe automobil, da li je taj automobil posebna imovina? Nije, iako se u saobraćajnoj dozvoli upisuje samo jedan supružnik, jer prema stavu 2. člana 271. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Sl. glasniku RS“, broj 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon i 9/2016-OUS ako je vozilo svojina više lica, registruje se na ime jednog od vlasnika, prema njihovom sporazumu.
Zašto bi u slučaju privrednog društva bilo drugačije? A ako prihvatimo stav Suda, bez obzira na to što firma kasnije vredi milijarde, supružnik koji je učestvovao u njenom stvaranju dobiće 50 din. To je besmisleno, osim što je nezakonito kao što smo pokazali.
Da se sada vratimo na pitanje da li zajednički osnivački ulog daje zajednički udeo?
I sam Sud je pravilno zaključio da novčana sredstva koja je uneo jedan supružnik kao osnivački ulog u privredno društvo predstavljaju njihovu zajedničku imovinu. A kako smo pokazali da udeo u društvu može biti predmet zajedničke imovine ako je stečen u braku, jedini mogući ispravan zaključak je da zajednički osnivački ulog daje zajednički udeo supružnicima i da se udeo deli na pola, a ne samo sredstva koja su uneta kao osnivački ulog. Sledstveno tome, ako je udeo stečen u braku, i supružnik koji nije upisan kao član društva, ima pravo na polovinu udela i sva vlasnička i upravljačka prava po tom osnovu.
4.Umesto zaključka
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje? A ovde je reč o stavu apelacionog suda, u kojem po nekoj logici rade kvalitetnije i iskusnije sudije, koji bi trebali da kontrolišu rad osnovnih sudova, da ispravljaju njihove greške. Ako su oni bolji, kakvi su tek oni drugi?
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenje našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 42, februar 2018. god.
[button link=”http://profisistem.com/” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]