U „Sl. glasniku RS“, br. 25/2018 objavljena je Strategija podsticanja rađanja, u kojoj se kao opšti cilj održivog demografskog razvoja Republike Srbije u dugoročnoj perspektivi postavlja stacionarno stanovništvo tj. stanovništvo u kome će sledeće generacije biti iste veličine kao i postojeće. Ovaj nivo prostog obnavljanja stanovništva ili zamene generacija znači da na individualnom nivou jedna žena u svom reproduktivnom periodu treba da se nadomesti sa jednim ženskim detetom, tj. da neto stopa reprodukcije bude jednaka jedinici. Uspešno ostvarenje ovog opšteg cilja značilo bi da primenjene mere poseduju kapacitet koji, na duži rok, može voditi i ka teorijski poželjnom nivou od 2,1 deteta po ženi.
Da bi se dosegao ovaj cilj potrebno je prethodno dosezanje posebnih ciljeva: ublažavanje ekonomske cene podizanja deteta; usklađivanje rada i roditeljstva; snižavanje psihološke cene roditeljstva; očuvanje i unapređenje reproduktivnog zdravlja; rešavanje problema neplodnosti; ka zdravom materinstvu; populaciona edukacija i aktiviranje lokalne samouprave.
U osnovi savremenog reproduktivnog ponašanja nalaze se neki od bitnih faktora koji su deo naše civilizacije, bilo da predstavljaju njena pozitivna dostignuća ili njene izrazite slabosti. Tako su, između ostalog, na jednoj strani emancipacija i individualizam, nuklearna porodica i izmenjen položaj žene i dece u njoj, insistiranje na kvalitetu sopstvenog života i kvalitetu života deteta, liberalan zakon o abortusu i dostupnost efikasne kontracepcije, a na drugoj materijalistička svest sa potrošačkim mentalitetom i lični život, razuđeniji nego ikada ranije. U novom sistemu vrednosti roditeljstvo je zadržalo visoko mesto. No, izmenila se njegova suština. Dete se, pre svega, rađa da bi se zadovoljile psihološke i emotivne potrebe roditelja, što se ostvaruje sa jednim ili najviše dvoje dece. Zapravo, subjektivni osećaj blagostanja je, sa porastom individualističkih vrednosti, postao važna determinanta fertiliteta, koja značajno olakšava razumevanje fenomena niskog fertiliteta i odloženog rađanja. Većina roditelja će imati jedno ili dvoje dece bez obzira što ekonomski troškovi njihovog podizanja mogu biti znatni, ali su retki oni sa troje ili više dece, što se svakako može objasniti i smanjivanjem subjektivnog osećaja blagostanja u vezi sa višim redovima rađanja.
Istovremeno, u uslovima kada je rađanje dece oslobođeno moralnog i egzistencijalnog pritiska postalo stvar na izgled slobodnog izbora pojedinca, današnje društvo nije putem svojih institucija pokušalo da neposredno utiče na formiranje visine socijalnih normi o broju dece, niti je svojim mehanizmima omogućilo da ravnopravna životna opcija bude rađanje uopšte, a pogotovo rađanje troje ili četvoro dece. Novija istraživanja bazirana na indeksu humanog razvoja ukazuju da je ekonomski napredak važan faktor koji može voditi višim stopama rađanja u najbogatijim društvima, ali će, vrlo verovatno, taj porast fertiliteta biti mali ako ekonomski razvoj nije praćen institucionalnim promenama koje roditeljima omogućavaju da kombinuju poslovne obaveze i porodični život. Utvrđeno je da javno finansiranje pojedinih socijalnih programa posebno snažno utiče na suboptimalne individualne odluke o rađanju.
Smanjenje troškova podizanja dece i povećanje raspoloživog dohotka porodice kroz različite vrste jednokratnih i periodičnih davanja trebalo bi, u skladu sa ekonomskim teorijskim modelom o racionalnom odlučivanju da dovede do povećanja fertiliteta.
U okviru finansijske podrške porodici sa decom, mera koja u Republici Srbiji ima prevashodno populacioni efekat je roditeljski dodatak. Roditeljski dodatak predstavlja podršku porodici koju ostvaruje majka po rođenju prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta. Iznos dodatka je diferenciran prema redu rođenja deteta i usklađuje se sa rastom troškova života. Za drugo, treće i četvrto dete roditeljski dodatak se isplaćuje u 24 mesečne rate što značajno umanjuje efekat ove mere. Povratak na jednokratnu isplatu bi samo inicijalno povećao javne rashode za ove namene, a bilo bi posebno važno da se obezbedi i veća podsticajnost dodatka za drugo dete. Podaci, naime, pokazuju da je u poslednjih desetak godina u najvećoj meri smanjena stopa ukupnog fertiliteta drugog reda rođenja. Imajući to u vidu, kao i nalaze da pojedinci u velikoj meri donose odluke o rađanju prvog deteta bez obzira na materijalne prilike i spoljne podsticaje, sveukupna efikasnost ovog davanja bi se povećala i ukoliko bi se dodatak za prvo dete odredio na nivou koji omogućava samo kompenzaciju inicijalnih troškova rađanja.
Smanjenje direktnih troškova podizanja dece realizuje se kroz dečiji dodatak, koji se u Republici Srbiji dodeljuje uz proveru materijalnog stanja i prevashodno ima za cilj smanjenje siromaštva. Dečiji dodatak se dodeljuje za prvo četvoro dece u porodici, u jednakom iznosu bez obzira na starost deteta. Davanje je uslovljeno pohađanjem škole. Imajući u vidu da sekundarni efekti mogu da budu značajni i u domenu rađanja, potrebno je da se unapredi adekvatnost ovog davanja. Iznos dodatka treba da obezbedi kompenzaciju barem polovine troškova za decu koje imaju siromašne porodice.
Usklađivanje rada i roditeljstva
Jedna od najbitnijih kulturnih promena savremenog društva je emancipacija žene i promena njenih uloga u privatnoj i javnoj sferi. Obrazovanje, zaposlenje, samoostvarivanje, aktivno učešće u društvenom životu su neke od životnih opcija kojima teže i žene. Promene karakteristične za savremeno društvo nose nove vrednosne obrasce koji podrazumevaju viši stepen demokratičnosti, rodne jednakosti, ravnopravnosti i individualizma, a samim tim i dekonstrukciju braka i pojavljivanje novih partnerskih i porodičnih formi. Iako su navedene promene prisutne i u Srbiji, bračnost i roditeljstvo i dalje ostaju veoma visoko na skali prioriteta populacije. I nove generacije smatraju da su za njih brak i porodični život veoma poželjni, pa većina mladih koji još uvek nisu u braku i nisu roditelji sebe u budućnosti vidi u ovim ulogama. Ipak, da bi doneli odluku da postanu roditelji, kao i da bi se odlučili na sledeće rađanje, veoma je značajno stvaranje uslova za usklađivanje različitih tranzicija kroz koje prolaze – obrazovne, radne i stambene. Otuda je neophodno da država i ostali javni akteri različitim merama pomognu ženama i muškarcima koji žele da budu roditelji da ostvare svoje potrebe i usklade roditeljstvo i istovremeno zadovolje različita interesovanja, a pogotovo usklade roditeljstvo i profesionalno angažovanje/rad.
Usklađivanje roditeljskog i profesionalnog domena
Danas je u Republici Srbiji veliki broj nezaposlenih mladih. To je svakako jedan od razloga intenziviranja procesa odlaganja rađanja dece, sa svim posledicama koje ta odluka donosi i na mikro i na makro nivou. Da bi se praktične politike koje za cilj imaju poboljšanje usklađivanja rada i roditeljstva bile efektivne, neophodno je promeniti neka od postojećih zakonskih rešenja, ali i promeniti prakse i stavove o odnosu rada i roditeljstva kod poslodavaca i stanovništva.
Na nivou zakonskih regulativa potrebno je promeniti najmanje dva zakona: Zakon o radu i Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Važeći Zakon o radu sadrži niz rešenja relevantnih za usklađivanje rada i roditeljstva. Njime je definisano da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u trajanju od 365 dana. I otac ima pravo da koristi odsustvo sa rada radi nege deteta, čak i kada majka nije u radnom odnosu. Ipak ovako definisano pravo odsustva sa rada radi nege deteta ima dva ograničenja: 1) u nefleksibilnom načinu korišćenja i 2) rigidnosti perioda korišćenja. U prvom slučaju korišćenje odsustva ne omogućuje korisniku da ga produži uz umanjenu naknadu koju bi dobijao tokom ovog perioda, a u drugom ne omogućuje korisnicima da odluče kada će odsustvo koristiti. U evropskim zemljama postoje različita rešenja koja omogućuju roditeljima da produže roditeljsko odsustvo i za taj period da primaju manju naknadu ali i da ga koriste u delovima sve do određenog uzrasta deteta. Vezujući trajanje odsustva za sam čin rađanja posebno su oštećene majke koje rode blizance, tako da je preporuka da se ovo pravo ostvaruje za svako dete posebno (u slučaju blizanaca bi roditelji imali dvostruko više dana na raspolaganju za odsustvo zarad nege dece). Zakonom o radu nije predviđeno da nadoknadu tokom odsustva ostvaruju roditelji koji rade sa ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, ugovorima o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, ugovorima o delu, o dopunskom radu i dr.
Najnovije izmene u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom prepoznaju sve vrste ugovora o radnom angažovanju van radnog odnosa kao uslov za dobijanje ostale novčane naknade po osnovu rođenja i nege deteta i posebne nege, ali ne i plaćeno odsustvo za vreme trudnoće i porodiljsko odsustvo. Veoma značajno je da, iako šturi, podaci ukazuju da je veoma mali broj očeva koristio mogućnost odsustva zarad nege deteta tako da je opravdano uvođenje i drugih mera koje bi stimulisale očeve da dele odsustvo sa suprugom.
U sferi rada je prepoznato nekoliko problema koji imaju svoju rodnu, slojnu i regionalnu dimenziju. Naime, na tržištu pod posebnim su rizikom žene, oni iz nižih društvenih slojeva i oni koji žive van beogradskog regiona. Analize beleže rast nestabilnosti ugovora na tržištu rada među svim obrazovnim kategorijama muškaraca i žena. U poslednjoj deceniji se značajno povećalo učešće mladih koji posao obavljaju sa povremenim ugovorima što otežava mogućnost planiranja porodice. Iako je proces fleksibilizacije tržišta rada globalni trend koji je prisutan i u ekonomski razvijenim zemljama, njega u ovim zemljama prati pravna regulativa i stroge kontrole primene prava koje iz rada proizilaze. U domaćem kontekstu, fleksibilizacija rada koja se intenzivira dovodi do toga da se sve veći broj muškaraca i žena nalazi u sektoru neformalne ekonomije/rada na crno. Tokom ovih radnih angažmana, oni su bez ugovora o radu na osnovu kog bi mogli da ostvare prava koja im kao radnicima i roditeljima proističu iz Zakona o radu.
Značajan broj žena se povlači sa tržišta rada prilikom planiranja deteta, tokom trudnoće ili nakon porođaja, i tom prilikom ostaju neaktivne van tržišta rada tokom značajnog perioda. Nakon ovog perioda pronalazak posla i adaptiranje na radnu sredinu su im otežani, a karijera isprekidana povlačenjem u privatnu sferu. Imajući u vidu da se povlačenja dešavaju u periodu koji je formativan u radnoj karijeri osobe, na ovaj način se rodne nejednakosti na tržištu rada uslovljavaju i dodatno pojačavaju.
Dodatno, nedovoljan broj zaposlenih ima mogućnost odlučivanja prilikom formulisanja radne satnice i smena. Nemogućnost planiranja i usklađivanja rada po modelu koji bi bio u skladu sa zahtevima roditeljstva nije ni široko praktikovan, u mnogim slučajevima nije ni moguć, a istovremeno, ne postoji dovoljna informisanost među poslodavcima i zaposlenima o aktuelnim zakonskim rešenjima relevantnim za usklađivanje rada i roditeljstva. Nedovoljno kontrolisano tržište rada neretko dovodi i do (neplaćenog) neopcionog prekovremenog rada, posebno među mladima zbog čega je veoma teško planirati porodicu, ali i obavljati roditeljske dužnosti. Druga strana visoke stope nezaposlenosti je „nadeksploatacija” zaposlenih. Ova pojava je prisutna u privatnom sektoru i pod posebnim rizikom su zaposleni sa nižim kvalifikacijama.
Primećeno je da je javni sektor prilično konzervativan u pogledu novih aranžmana i da ne predstavlja primer uvođenja dobrih praksi usklađivanja rada i roditeljstva. Fleksibilnije radno vreme, izbor smena, određivanje satnice i sl. ni u javnoj upravi nisu na višem nivou u poređenju sa privredom. S obzirom na veličinu ovog sektora, poželjnost rada u njemu, odnos prema novim radnim aranžmanima koji omogućavaju pa i promovišu usklađivanje rada i roditeljstva bi mogao da dobije na vidljivosti i postane primer dobre prakse i za privatni sektor.
Istraživanja kontinuirano pokazuju da postoji rodni jaz u platama. Platni jaz je pokazatelj da su žene sa istim obrazovanjem niže plaćene jer veoma retko zauzimaju hijerarhijski više pozicije unutar organizacije kao i muškarci, ali i da na raspolaganju imaju manje resursa i manje moći koju crpe iz javne sfere. U gotovo svim sektorima delatnosti, žene imaju niža primanja od muških kolega.
Radna kultura je često veoma nedovoljno osetljiva za planiranje porodice, ali i obaveze roditelja. Diskriminacija onih koji planiraju decu, posebno žena, kao i onih koji imaju roditeljske obaveze je prisutna u značajnoj meri. Pod posebnim rizikom su žene koje imaju decu, a rizici se povećavaju sa smanjenjem nivoa obrazovanja i kvalifikacija roditelja. Zabeleženi su slučajevi otpuštanja žena sa posla kada ostanu u drugom stanju, ili prebacivanja na teže poslove ne bi li same odustale.
Posebno treba obratiti pažnju na usklađivanje rada i roditeljstva kod ranjivih grupa, a među njima treba dizajnirati posebne mere za jednoroditeljske porodice. Sami roditelji su pod materijalnim, finansijskim i organizacionim rizicima, te je njima i pomoć u sferi rada (od pronalaženja posla do organizacije radnog vremena) ali i privatnoj sferi (oko kućnih poslova i čuvanja dece) najpotrebnija. Nevenčane majke se suočavaju sa najvećim teškoćama u roditeljstvu.
Analize ukazuju da je veoma teško usklađivanje obrazovne i porodične tranzicije. Imajući u vidu da je koncept celoživotnog učenja deo novog privrednog i obrazovnog konteksta, treba raditi na rešenjima koja bi omogućavala usklađivanje i (ne)formalnog obrazovanja i roditeljstva. Iako Zakon o visokom obrazovanju dozvoljava mogućnost uvođenja programa na nivou visokog obrazovanja koji bi izlazili u susret svima koji ne mogu redovno da pohađaju nastavu, u praksi najčešće ne postoje posebni programi koji bi bili dizajnirani za one koji su roditelji i/ili istovremeno rade. Poslednje potvrđuju i nalazi nekoliko studija, ukazujući na veoma nisko učešće roditelja koji studiraju.
Usklađivanje rada i roditeljstva putem zbrinjavanja dece zaposlenih roditelja
Za usklađivanje rada i roditeljstva, pored normativnog okvira u sferi rada, važno je zbrinjavanje sve, a pogotovo dece zaposlenih majki i očeva. Mada je tradicija razvoja sistema predškolskih ustanova u Republici Srbiji duga, postoji jasna potreba za njegovu nadgradnju i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu. Neophodno je utvrditi realnu potrebu za zbrinjavanjem dece i kapaciteta postojećih ustanova, kao i unaprediti njihovo funkcionisanje, posebno u pogledu programa rada sa decom i fleksibilnosti radnog vremena. Pored toga, treba u većoj meri angažovati i škole u zbrinjavanju dece zaposlenih roditelja. Istovremeno, postoji i jasna potreba za podrškom roditeljima dece sa fizičkim i mentalnim smetnjama.
U vezi sa navedenim potrebno je preduzeti sledeće mere: dalje razvijanje mreže ustanova za predškolsko vaspitanje, otvaranje predškolskih ustanova u novim naseljima, pri privrednim subjektima i obezbeđivanje kapaciteta i dostupnosti usluga u skladu sa lokalnim potrebama; razvijati i povećati ponudu modela različitih programa u cilju proširenja obuhvata dece, uključujući i decu roditelja koji su nezaposleni, kako bi im se omogućilo da pronađu posao; razvijati modele za čuvanje dece roditelja koji nisu formalno zaposleni, ili su nezaposleni kako bi im seomogućilo da pronađu posao; obrazovanje vaspitnog i medicinskog kadra u skladu sa Nacionalnim okvirom kvalifikacija koji se usklađuje sa Evropskim okvirom kvalifikacija; obezbeđivanje uslova i akreditovanih programa u školi za realizaciju celodnevne nastave i produženog boravka za učenike od prvog do četvrtog razreda, uz sprovođenje različitih programa i tokom školskih raspusta u školama u kojima roditelji iskažu tu vrstu potrebe; razvijanje usluga na lokalnom nivou za pomoć roditeljima dece i mladih sa smetnjama i teškoćama u razvoju (lični pratilac deteta, dnevni boravci sa mogućnošću kratkotrajnog smeštaja, prevoz do predškolskih ustanova, odnosno škole, itd.).
Cilj navedenih mera je podržavanje zaposlenih parova da se lakše odluče na roditeljstvo, a roditeljima da se odluče na rađanje većeg broja dece.
Snižavanje psihološke cene roditeljstva
Psihološka cena deteta je ekonomski nemerljiva kategorija, ona predstavlja subjektivni doživljaj ulaganja, ili uskraćenja, frustracije, odricanja, pre svega žene. Roditeljstvo je u Srbiji pretežno izjednačeno sa materinstvom i to intenzivnim materinstvom, što podrazumeva neupitno i ogromno iscrpljivanje žena/majki za svoje bližnje, za decu, supruga, domaćinstvo, a danas sve više i za ostarele roditelje i druge srodnike kojima je potrebna pomoć. Sav taj „porodični rad” žena mogao bi da se iskaže i kroz ekonomske indikatore, kao što je na primer odsustvovanja sa posla, odustajanje od zaposlenja, smanjena radna aktivnost i produktivnost, umanjena zarada, umor, slabiji kvalitet rada žena i manje šansi za napredovanje u odnosu na muškarce. Psihološka cena deteta i prateći stres koje roditeljstvo izaziva su one ekonomski nemerljive kategorije koje često stoje iza odluka da se nema još jedno dete, odnosno iza nerađanja više dece. Psihološku cenu roditeljstva i porodice plaćaju i muškarci/očevi jer trpe društveni pritisak da budu hranioci u društvenim okolnostima kada je to sve teže ostvariti, te oni generalno, a posebno u zemljama tzv. poluperiferije svetskog kapitalizma, kakva je Srbija, doživljavaju tzv. krizu maskuliniteta.
Prema tome, jedna od strategija da se podstakne više rađanja jeste i smanjenje psihološke cene deteta, odnosno kreiranje pogodne klime za odluku o rađanju narednog deteta.
Očuvanje i unapređenje reproduktivnog zdravlja
Rađanje dece zavisi od biološke sposobnosti roditelja za reprodukciju i telesne sposobnosti žene da odgovori na povećane fiziološke zahteve trudnoće. To dobija sve veći značaj u savremenim društvima kao što je naše, koja karakteriše sve raniji početak polnog života, odnosno odlaganje rađanja za kasnije životno doba.
Reproduktivno zdravlje štite odlaganje početka seksualne aktivnosti do postizanja relativne telesne i psihosocijalne zrelosti, bezbedno seksualno ponašanje, planiranje trudnoća uz pomoć savremene kontracepcije i redovni preventivni zdravstveni pregledi. Ipak, obrazovanje u pogledu sticanja sposobnosti za očuvanje i unapređenje opšteg i reproduktivnog zdravlja smatra se jednim od najvažnijih pokretača promene individualne i društvene svesti koja vodi usvajanju zdravih životnih navika i bezbednih oblika seksualnog ponašanja. Pozitivni efekti ulaganja u opšte i reproduktivno zdravlje stanovništva su višestruki.
Sve predviđene mere za očuvanje i unapređenje zdravlja treba da dovedu do pozitivnih promena u životnim navikama, poboljšaju zdravstveno stanje dece, adolescenata, žena i parova u reproduktivnom periodu, spreče ili odlože nastanak hroničnih oboljenja, poput kardiovaskularnih bolesti i dijabetesa melitusa i poboljšaju kvalitet njihovog života. Posebno je značajno ulaganje u zdravlje adolescenata koje je veoma ugroženo, jer taj razvojni period života odlikuje sklonost rizičnim ponašanjima, uključujući i rano stupanje u seksualne odnose. Ipak, odgovarajućom edukacijom, savetovanjem i preventivnim delovanjem može se doprineti lakšem odrastanju, razvoju zdrave seksualnosti, usvajanju pozitivnog odnosa prema zdravlju i očuvanju reproduktivnih potencijala adolescenata i mladih ljudi. Zbog povoljnih efekata na reproduktivni sistem, planiranje trudnoća savremenom i efikasnom kontracepcijom štiti i unapređuje reproduktivno zdravlje žena. Za očuvanje plodnosti od velikog značaja je sprečavanje polno prenosivih infekcija, kao i pravovremeno otkrivanje i lečenje obolelih osoba. Optimalnom zdravstvenom stanju žena će pridoneti i sprovođenje redovnih preventivnih pregleda.
Kao poseban cilj se navode i rešavanje problema neplodnosti i pružanje stručne pomoći vezane za problem neplodnosti sa kojim se suočava 7–9% parova u razvijenim zemljama. Usled slabe informisanosti i edukovanosti stanovništva u sferi seksualnosti i reproduktivnog zdravlja, velikog broja namernih prekida trudnoće, rasprostranjenosti polno prenosivih infekcija, kao i intenzivnog odlaganja rađanja moguće je pretpostaviti da je učestalost neplodnosti u Republici Srbiji i viša.
Republika Srbija je suočena i sa intenziviranjem procesa odlaganja rađanja. Utvrđeno je da preko polovine (55%) žena starosti od 25 do 29 godina i trećina (31%) žena između 30. i 34. godine nije imala iskustvo roditeljstva. Zbog toga će biti neophodna šira primena postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje, koji pretpostavljaju primenu sofisticiranih dijagnostičkih i terapijskih postupaka dostupnih samo u tehnološki visoko razvijenim zdravstvenim ustanovama. Takođe, rađanje dece u kasnijem životnom dobu povezano je sa nizom negativnih bioloških i zdravstvenih posledica.
Veća informisanost o uzrocima neplodnosti, odnosno o načinima očuvanja plodnosti uz realizovanje ostalih navedenih aktivnosti bitnih za reproduktivno zdravlje, pre svega masovnija primena savremene kontracepcije u cilju planiranja trudnoće i bolja kontrola polno prenosivih infekcija, će smanjiti broj osoba sa problemom primarne i sekundarne neplodnosti. Očuvanje potencijala stanovništva Republike Srbije predstavlja jedan u nizu koraka potrebnih za ostvarivanje individualnih težnji vezanih za željeni broj dece. Istovremeno, stvaranje preduslova za efikasno korišćenje postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje doprineće da se realizuje roditeljstvo u većem broju, što je posebno značajno u uslovima intenziviranja procesa odlaganja rađanja dece.
I pored brojnih zakonskih i podzakonskih rešenja koja definišu visoki standard zdravstvene zaštite žena tokom trudnoće, porođaja i perioda materinstva do 12 meseci posle porođaja postoji prostor za unapređenje kvaliteta pruženih usluga u oblasti zdravstvene zaštite žena, te smanjenje morbiditeta i mortaliteta majki i novorođenčadi, perinatalne smrtnosti, mrtvorođenosti i učestalosti kongenitalnih anomalija u Republici Srbiji.
Nedovoljno angažovanje u ostvarivanju odgovarajuće prekoncepcijske pripreme, nepotpun obuhvat trudnica radom savetovališta u domovima zdravlja, slabija informisanost opšte populacije o činiocima koji pozitivno i negativno deluju na zdravlje majke i deteta i teritorijalna neujednačenost u ostvarivanju saradnje između odgovarajućih službi koje pripadaju različitim nivoima zdravstvene zaštite, samo su neki od faktora koji ugrožavaju tok i ishod trudnoće.
Različita područja Republike Srbije nemaju jednake mogućnosti prevencije kongenitalnih anomalija kod ploda i snižavanja učestalosti mrtvorođenja. Naime, savetovališta za trudnice u okviru primarne zdravstvene zaštite su u nejednakom obimu razvijena, prvenstveno u pogledu kvaliteta opreme i obučenosti kadrova za ranu detekciju poremećaja u razvoju ploda i patoloških stanja tokom trudnoće. Podizanje svesti o zdravim stilovima života i zdravom i bezbednom materinstvu opšte populacije stanovništva jedan je od prioriteta u oblasti zdravstvene zaštite žena u smislu unapređenja organizovanja Škole roditeljstva za buduće roditelje na nivou primarne zdravstvene zaštite u saradnji sa porodilištima, uz aktivnije učešće budućih očeva u cilju informisanja budućih roditelja sa zaštitom zdravlja tokom trudnoće, porođaja i nakon porođaja, kao i zaštitom i negom novorođenog deteta.
Očuvanje i unapređenje zdravlja žene pretpostavlja angažovanje zdravstvenih radnika na širenju znanja koja doprinose usvajanju zdravih stilova života i preuzimanju odgovornosti za sopstveno zdravlje uključujući i periodične provere zdravstvenog stanja, kao i jačanje kapaciteta zdravstvenog sistema da izađe u susret potrebama žena kao i njihovim partnerima u sferi psiho-fizičke pripreme za roditeljstvo.
U iznalaženju načina za regulaciju fertiliteta, sticanje specifičnih znanja o svim relevantnim pitanjima od neposrednog ili posrednog značaja za reprodukciju nametnulo kao nova mera populacione politike. Osobenost edukacije o populacionim pitanjima, kao mere za podsticanje rađanja, jeste što ona nije direktno namenjena učesnicima u reprodukciji, niti je fokusirana na osobe u reproduktivnom periodu. Ako se pod edukacijom prvenstveno misli na onu koja se stiče kroz proces formalnog obrazovanja, očito je da je usmerena ka budućim nosiocima reprodukcije, s obzirom na godine kada prolaze kroz proces školovanja s jedne strane, a prosečnu starost pri rađanju prvog deteta (veću od one kada se završava najviši nivo obrazovanja), sa druge strane. Zbog toga njeni sadržaji treba da podstaknu pravilnu percepciju demografskih tokova, njihovih efekata na društvo i pojedinca, prihvatanje odgovornog ponašanja u skladu sa postulatima humanog društva, čime se utiče i na oblikovanje filozofije i stilova života, uključujući i stavove prema roditeljstvu. Potomstvo je, nesumnjivo, visoko vrednovano od strane pojedinaca, no kako sa druge strane stoje tzv. rizici roditeljstva (vremenska, materijalna i emocionalna ulaganja, razni oportunitetni troškovi i strukturne prepreke), motivacija za roditeljstvom može se zadovoljiti rađanjem samo jednog deteta, zbog čega su u raskoraku ne samo individualni i društveni interesi i norme, već i željeni i realizovani broj dece.
Aktivnosti na daljem planskom i sistematskom uključivanju sadržaja iz oblasti edukacije sa populacionom problematikom treba nastaviti kroz sistem obrazovanja i vaspitanja kroz: obogaćivanje planova i programa predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola različitim programima vezanim za edukaciju o populacionim pitanjima; akreditovanje programa za obavezno stručno usavršavanje postojećih vaspitača, nastavnog kadra i stručnih saradnika u cilju njihovog profesionalnog osnaživanja za realizaciju programa i sadržaja iz oblasti populacione edukacije u radu sa decom, mladima i njihovim roditeljima; izradu priručnika za rad za edukatore, i informativno-edukativnog materijala za decu i đake različitog uzrasta, sa posebnim naglaskom na elektronske forme i podsticanje aktivnih oblika nastave i učenja.
Za senzibilizaciju stanovništva za populaciona pitanja potrebno je, pored utemeljivanja specifičnog obrazovanja tokom školovanja, obezbediti odgovorno informisanje o populacionim pitanjima i van sistema obrazovanja, i u proces uključiti razne učesnike (nosioce) neformalnog obrazovanja (formiranje stručnog tela ili radne grupe za savetovanje, kreiranje, kontinuirano ažuriranje i inoviranje edukacije o populacionim pitanjima sastavljenog od demografa, pedagoga, psihologa, stručnjaka iz oblasti reproduktivnog zdravlja, informatičara, statističara, stručnjaka za marketing; angažovanje medija; izrada sajta namenjenog populacionoj edukaciji sa sadržajima za različite ciljne grupe).
Formalni sistem podrazumeva procedure oko inoviranja nastavnih planova i programa i pripreme nastavnog materijala, koje zahtevaju više vremena. Neformalni sistem je fleksibilniji, pa su i mogućnosti bržeg i adekvatnog informisanja i promovisanja određenih sadržaja bolje.
Aktiviranje lokalne samouprave
Mere pronatalitetne politike sprovode se jedinstveno na teritoriji Republike Srbije. Nijedna državna pronatalitetna politika, ma koliko bila razvijena ne može odgovoriti na sve potrebe i očekivanja stanovništva, niti uzeti u obzir sve specifičnosti življenja u jednoj sredini. Zato, programe planiranja porodice treba dopuniti merama organa jedinica lokalne samouprave, koje se finansiraju lokalnim izvorima javnih prihoda. Na taj način se mere koje utvrđuje i obezbeđuje država, proširene i obogaćene merama lokalne samouprave, sprovode kroz organizaciju vlasti u lokalnoj samoupravi. Time se obezbeđuje dostupnost svih mera zainteresovanim građanima, koji lakše dolaze do informacija o njima i uslovima za njihovo korišćenje.
Efikasnije sprovođenje i nadgradnja mera koje je država promovisala, kao i traženje novih, odgovarajućih specifičnim problemima i potrebama datog okruženja delovaće podsticajno za roditeljstvo na više načina. Najvažniji su stvaranje pozitivne populacione klime, slanje jasne demografske poruke lokalne samouprave kao i otklanjanje uočenih barijera za roditeljstvo uopšte, a pogotovo za rađanje trećeg i četvrtog deteta.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programskog paketa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com