Po logici stvari trebalo bi, ali po onome što piše u zakonu ne uvek.
Ovaj i povezani tekstovi su ekstrakti iz stručnih komentara „Imaju li lične prilike zaposlenog lica uticaja na naknadu troškovu prevoza?“, objavljenog u časopisu Rad, prava i obaveze br. 18, februar 2025. god., i “Da li porodični status zaposlenog utiče na naknadu troškovu prevoza?”, objavljenog u časopisu Advokatska kancelarija br. 126, februar 2025. god.
U komentaru “Odakle zaposlenom pravo na naknadu troškova prevoza?”objasnio osnovne postavke zašto se naknađuju troškovi prevoza, da li je ta naknada uslovljena nečim) i razmatrao neka aktuelna pitanja (da li se ovi troškovi naknađuju i kad je javni prevoz besplatan?). Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Time, da li lične prilike zaposlenog lica imaju uticaja na naknadu troškovu prevoza, bavio sam se u tekstu “Utiče li bračni status zaposlenog na naknadu troškovu prevoza?”.
Ovde ću razmotriti da li promena mesta prebivališta zaposlenog utiče na naknadu troškova prevoza.
1. Šta kaže zakon?
Za ovu analizu i odgovor na postavljenio pitanje najbitniji je stav 3. člana 118. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS2, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu: ZOR, koji glasi (citat):
“Promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.”.
I odmah da kažem, ova odredba je apsolutno besmislena. I sama za sebe, i u kontekstu onog ostalog rečenog u istom članu a i celom ZOR, i u odnosu na ono što je bio ratio kod propisivanja. A uvedena je tek Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 75/2014), kojim je izmenjeno mnogo šta u ZOR, ali nakaradno moram reći. Pojedine sporne stvari iz tih i kasnijih izmena obrađivao sam u više komentara (recimo pravo na godišnji odmor).
Dakle, poslodavac mora da se saglasi sa povećanjem troškova prevoza iako stav 1. člana 118. ZOR garantuje pravo zaposlenom na naknadu troškova?!?
Dakle, bez saglasnosti poslodavca na uvećanje troškova prevoza ne utiče promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu.
2. Šta zaposleni jedino može i mora da uradi?
Naravno, kad postoji besmislena odredba logičan produkt je i sporna sudska praksa. Pa tako, Vrhovni kasacioni sud u presudi Rev2 1236/2019 od 5. decembra 2019. god. zaključuje, da promena mesta stanovanja zaposlenog, nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje naknade troškova prevoza (iako suštinski utiče na troškove zaposlenog), te da poslodavac nema obavezu isplate troškova prevoza zbog promene mesta stanovanja zaposlenog ako ga zaposleni o tome ne obavesti (što je negde logično), a čak i u tom slučaju, potrebna je saglasnost poslodavca.
Obavestiti poslodavca o nekoj promeni koja je od značaja za ostvarivanje nekog prava jeste logično, jer kako poslodavac drugačije da zna da je do iste došlo i da po osnovu tog ima neku obavezu? S tim je saglasno i Ministarstvo rada i socijalne politike u svom mišljenju, br. 011-00-119/2012-02 od 23. marta 2013. god., doduše donetom pre spornih izmena, gde kaže (citat):
“[…] ako je zaposleni u toku trajanja radnog odnosa promenio mesto stanovanja i o tome obavestio poslodavca, naknada troškova prevoza obezbeđuje se prema novoj adresi, Prema tome, za ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada relevantna je adresa stanovanja (prebivališta, odnosno boravišta) zaposlenog. Ako je adresa stanovanja koja je upisana u ugovoru o radu promenjena u toku trajanja radnog odnosa, zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza prema novoj adresi, a po obaveštavanju poslodavca o promeni adrese i dostavljanja relevantnog dokaza o tome. […]”.
I tako bi trebalo biti, ali …
Uzmimo u razmatranje situaciju, da poslodavac rasporedi zaposlenog na drugo mesto rada. Jer ima pravo na to učini. Jer, po članu 173. ZOR, zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada ako je udaljenost od mesta u kome zaposleni radi do mesta u koje se premešta na rad manja od 50 km (a ne mesta stanovanja, što je bitno). Drugi uslov je da postoji organizovan redovan prevoz koji zaposlenom omogućava blagovremeni dolazak na rad i povratak sa rada i obezbeđena naknada troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Ali, šta ćemo s onim rečenim u stavu 3. člana 118. ZOR? Mora li ili ne da naknadi uvećane troškove zaposlenom? Jer, ovde se govori o premeštanju u drugo mesto rada na udaljenosti manjoj od 50 km od pređašnjeg mesta rada a ne od mesta stanovanja, koje samo po sebi može biti udaljeno ko zna koliko, i šta se može povećati a za to povećanje naknade potrebno je da to odobri poslodavac. Kako rešiti ovu zavrzlamu?
Za kraj ovog dela reći ću da neki sudovi, npr. Apelacioni sud u Beogradu u svojoj presudi Gž1 127/2013 od 23. januara 2013. god., smatraju da je za naknadu troškova prevoza merodavno mesto stvarnog prebivališta zaposlenog – centar njegovih životnih aktivnosti, nezavisno od toga gde je on formalno prijavljen.
3. Umesto zaključka
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl. Zato, iako se to čini uzaludnim, u svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
Ostaje nada da će neko relevantan pročitati i ova razmatranja, i bar se zamisliti ako ništa drugo, a zaposlenima i poslodavcima u sporovima, mogu poželeti jedino mnogo sreće, jer dok god je ovako kako je, samo im sreća može pomoći.
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a