Razlozi za pisanje ovog teksta su mnogobrojni, jer kod nas postoji mnogo besmislenih, nepotrebnih i zakonom neuređenih procedura, a koje se nažalost sprovode (i naplaćuju kao usluga) i na koje građani nailaze u toku procesa ostvarivanja svojih prava, a neposredan, konkretan povod je odredba stava 4. člana 108. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 34/2003, 85/2005, 101/2005, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014 i 142/2014), (u daljem tekstu: Zakon o PIO), koja glasi: „Korisnik penzije i novčane naknade dužan je da, na zahtev Fonda, dostavi uverenje o životu.“.
Inače, navedeni član 108. Zakona o PIO uređuje isplatu penzija i novčanih naknada, a kada se kaže Fond, misli se na Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, jer član 9. navedenog zakona kaže da se sredstva za penzijsko i invalidsko osiguranje, odnosno prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obezbeđuju, odnosno ostvaruju kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Inače i član 82. Zakona o PIO ponavlja da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju kod Fonda.
Smisao navedene odredbe o dostavljanju uverenja o životu je u dokazivanju da li je korisnik penzije još uvek živ, i da li treba nastaviti sa isplatom, jer postoji mogućnost zloupotrebe i neprijavjivanja smrti korisnika penzije. Dobro, potreba za dokazivanjem činjenice života možda postoji, ali, da li je način koji je predviđen za to, dobar i smislen?
1.Ko i u kakvom postupku izdaje uverenje o životu?
Da vidimo kako se dokazivanje činjenice života korisnika penzije u praksi sprovodi. U Zakonu o PIO nema odredbi o tome ko i u kakvom postupku izdaje uverenje o životu, osim generalne odredbe stava 2. člana 84. prema kojoj se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koja se ostvaruju u Fondu obezbeđuju u postupku predviđenom zakonom kojim je uređen opšti upravni postupak, ako ovim zakonom nije drukčije uređeno.
Novim Zakonom o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 18/2016), (u daljem tekstu: ZUP), članom 1., upravni postupak je definisan kao skup pravila koja državni organi i organizacije, organi i organizacije pokrajinske autonomije i organi i organizacije jedinica lokalne samouprave, ustanove, javna preduzeća, posebni organi preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija i pravna i fizička lica kojima su poverena javna ovlašćenja (u daljem tekstu: organi) primenjuju kada postupaju u upravnim stvarima. Upravna stvar prema članu 2. ZUP, jeste pojedinačna situacija u kojoj organ, neposredno primenjujući zakone, druge propise i opšte akte, pravno ili faktički utiče na položaj stranke tako što donosi upravne akte, donosi garantne akte, zaključuje upravne ugovore, preduzima upravne radnje i pruža javne usluge. Upravna stvar je i svaka druga situacija koja je zakonom određena kao upravna stvar. Član 3. ZUP, predviđa da se ovaj zakon primenjuje na postupanje u svim upravnim stvarima a da pojedina pitanja upravnog postupka mogu posebnim zakonom da se urede samo ako je to u pojedinim upravnim oblastima neophodno, ako je to u saglasnosti sa osnovnim načelima određenim ovim zakonom i ne smanjuje nivo zaštite prava i pravnih interesa stranaka zajemčenih ovim zakonom.
ZUP propisuje i postupak izdavanja uverenja o činjenicama o kojima se vodi, ali i o kojima se ne vodi službena evidencija. U članu 29. ZUP propisano je da organi izdaju strankama, na usmeni ili pisani zahtev, uverenja i druge isprave (sertifikate, potvrde itd.) o činjenicama o kojima vode službenu evidenciju u skladu sa zakonom, i to saglasno podacima iz službene evidencije, i da ta uverenja imaju dokaznu vrednost javne isprave. U članu 30. ZUP predviđemo je da organi izdaju strankama, na usmeni ili pisani zahtev, uverenja i druge isprave o činjenicama o kojima ne vode službenu evidenciju, kada je to propisom određeno i pošto prethodno potrebne činjenice utvrde u dokaznom postupku. Inače, isto je bilo predviđeno i prethodnim Zakonom o opštem upravnom postupku („Sl. list SRJ”, br. 33/1997 i 31/2001 i „Sl. glasnik RS”, br. 30/2010), u čl. 161. i 162.
Član 142. Zakona o PIO predviđa da je Fond je dužan da osiguraniku, na njegov zahtev, izda uverenje o podacima unesenim u matičnu evidenciju o osiguranicima a koje uverenje ima svojstvo javne isprave. Ali, izgleda nije predviđeno da Fond igde upiše podatak da li je neko živ ili ne.
Član 125. Zakona o PIO kaže da Fond vodi matičnu evidenciju o osiguranicima, obveznicima plaćanja doprinosa i korisnicima prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja. Zakon o PIO predviđa (član 127.) da se matična evidencija ustrojava unošenjem podataka o osiguraniku na osnovu prijave na osiguranje, a prema članu 128. u matičnu evidenciju unose se podaci o:
1) osiguranicima;
2) korisnicima prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja;
3) obveznicima plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Da ne širimo temu previše, fokusiraćemo se na podatke o korisnicima prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja jer se obaveza dostavljanja uverenja o životu odnosi na njih. Član 130. Zakona o PIO (uz pozivanje na član 129.) propisuje da se u matičnu evidenciju unose se sledeći podaci o korisnicima prava:
– prezime i ime, jedinstveni matični broj građana i poreski identifikacioni broj, pol – dan, mesec i godina rođenja, te podaci
– o vrsti penzije, o pravnom osnovu za utvrđivanje penzije, o datumu sticanja prava na penziju i datumu početka isplate, obustave i ponovne isplate penzije, kao i o pravnom osnovu za obustavu, odnosno ponovnu isplatu penzije, o invalidnosti, uzroku invalidnosti i dijagnozi, iznosu penzije na dan ostvarivanja prava, o srodstvu korisnika porodične penzije sa umrlim osiguranikom, odnosno korisnikom penzije po osnovu koga je ostvareno pravo na porodičnu penziju.
Član 135. Zakona o PIO propisuje da je za tačnost podataka unesenih u prijave podataka za matičnu evidenciju odgovoran podnosilac prijave a da je Fond dužan da proverava tačnost podataka unesenih u prijave podataka za matičnu evidenciju, da zahteva dokaze i vrši uvid u evidencije i dokumentaciju na kojima se zasnivaju podaci uneseni u prijave.
Da zaključimo, kako Fond ne vodi evidenciju (nije predviđeno unošenje takvog podatka) da li je neko živ ili nije, ne može direktno na osnovu uvida u evidenciju da izda takvu vrstu uverenja, ali može da izda uverenje u skladu sa članom 30. ZUP, pošto potrebne činjenice prethodno utvrdi u dokaznom postupku. Znači, Fond mora da dokaže da je neko živ. A kako se dokazuje da li je neko živ?
Uverenje o životu (pod nazivom Potvrda o životu), kao i postupak njegovog uzdavanja, pominje se jedino na web sajtu Zavoda za socijalno osiguranje (u daljem tekstu: Zavod), na stranici http://www.zso.gov.rs/obrasci-uverenje-o-zivotu.htm. Inače, prema onome što piše na pomenutom web sajtu osnovna delatnost ovog Zavoda je obavljanje stručnih poslova i poslova državne uprave u oblasti socijalnog osiguranja. Zavod prema članu 23. Zakona o ministarstvima („Sl. glasnik RS“, br. 44/2014, 14/2015, 54/2015, 96/2015-dr.zakon i 62/2017) spada u posebne organizacije, a član 32. istog zakona kaže da Zavod obavlja stručne poslove i poslove državne uprave koji se odnose na: primenu međunarodnih ugovora o socijalnom osiguranju; izradu administrativnih ugovora za primenu međunarodnih ugovora o socijalnom osiguranju i izradu sporazuma o naknadi troškova zdravstvene zaštite; izradu dvojezičnih obrazaca za primenu međunarodnih ugovora o socijalnom osiguranju; učešće u obračunu troškova zdravstvene zaštite, kao i druge poslove određene zakonom. Nadzor nad radom Zavoda vrši Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
I tako na gore navedenoj web stranici, piše, Potvrda o životu je akt kojim korisnik prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja (penzija, renta, novčana naknada itd.) nosiocu osiguranja – isplatiocu davanja, dokazuje da je živ i da i dalje postoji pravni osnov za isplatu tog davanja. Dalje se kaže da se Potvrda o životu po pravilu dostavlja jednom godišnje, na zahtev inostranog nosioca osiguranja, a može je overiti nosilac osiguranja – Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (u filijalama, službama filijala i ispostavama), diplomatsko-konzularno predstavništvo i javni beležnik na osnovu ličnog prisustva korisnika davanja i uvida u njegovu ličnu ispravu. Na istoj stranici dat je i obrazac Potvrde o životu, u dva formata: PDF i WORD.doc. A sam obrazac Potvrde o životu inače spada u red onih formulara koji nisu propisani nekim zakonom, uredbom ili pravilnikom (propisom), već ih sami organi prave.
Znači, Potvrdu o životu ne izdaje i ne overava Zavod, već Fond ili diplomatsko-konzularno predstavništvo ili javni beležnik.
Zanimljiva je i sadržina Potvrde o životu, gde se od podataka osobe kojoj se potvrda izdaje navode: prezime i ime, devojačko prezime, ime jednog roditelja, datum i mesto rođenja, adresa (poštanski broj, mesto, ulica, kućni broj i država) i jedinstveni matični broj.
A tekst potvrde glasi: „Imenovani/a je živ/a što dokazuje na osnovu isprave: __ lična karta __ pasoš broj: važeće od __ do i ličnim prisustvom.“.
Dalje se navodi naziv i adresa institucije koja je overila potvrdu, i predviđena su mesta za datum overe, te pečat i potpis lica koje overava potvrdu.
Da ne ulazimo sada u razmatranje da li je u ovakvim slučajevima, kada se sumnja da neko lice vrši prevarnu radnju, dovoljna jednostavna provera uvidom u lični dokument. Lice koje je spremno na takvo što, spremno je i na falsifikovanje lične isprave i lažno predstavljanje. Ali to nije tema.
Da sumiramo, Potvrda o životu izdaje se u postupku u kome lice na koje se potvrda odnosi (čiju činjenicu života ta potvrda dokazuje) ličnim dokumentom dokazuje identitet a svojim prisustvom dokazuje da je živo.
Dakle, u osnovi imamo dve varijante. Prva je da lice koje dokazuje da je živo kod javnog beležnika ili u diplomatsko-konzularnom predstavništvu (ako boravi u inostrnstvu) overi obrazac Potvrde i istu ostavi Fondu.
Druga varijanta je da Potvrdu overi sam Fond. Znači, u ovoj varijanti, kako je Fond naveden kao organ koji može overiti Potvrdu o životu, korisnik penzije odlazi u Fond koji na osnovu uvida u ličnu kartu i njegovog prisustva utvrđuje da je korisnik živ i izdaje tj. overava Potvrdu koju korisnik potom dostavlja Fondu?!?!? Fond izdaje Potvrdu da bi mu bila dostavljena?! Ovo nema nikakvog smisla, čak i da se radi o različitim službama Fonda, gde jedna izdaje Potvrdu a druga je prima. Isti organ je u pitanju. Zašto praviti poseban dokument kad služba koja zahteva uverenje može sama to da konstatuje u zapisniku na osnovu uvida u lični dokument i prisustva korisnika?
2.Obaveza pribavljanja podataka i dokaza po službenoj dužnosti
A šta je sa obavezom organa da po službenoj dužnosti sami pribave isprave i dokaze? Načelo delotvornosti i ekonomičnosti postupka proklamovano je članom 9. novog ZUP, koji glasi:
„(1) Organ je dužan da strankama omogući da uspešno i celovito ostvare i zaštite prava i pravne interese.
(2) Postupak se vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja.
(3) Organ je dužan da po službenoj dužnosti, u skladu sa zakonom, vrši uvid u podatke o činjenicama neophodnim za odlučivanje o kojima se vodi službena evidencija, da ih pribavlja i obrađuje.
(4) Organ može od stranke da zahteva samo one podatke koji su neophodni za njenu identifikaciju i dokumente koji potvrđuju činjenice o kojima se ne vodi službena evidencija.“.
A stav 3. člana 102. ZUP predviđa da stranka ne mora da pribavi dokaze koje može da pribavi organ, niti uverenja i druge isprave koje organi nisu dužni da izdaju.
Dužnost organa da pribavi podatke po službenoj dužnosti razrađena je članom 103. novog ZUP koji glasi:
„(1) Organ je dužan da po službenoj dužnosti, u skladu sa zakonom, vrši uvid, pribavlja i obrađuje podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija, a koji su neophodni za odlučivanje (član 9. stav (3) ovog zakona).
(2) Ako službenu evidenciju vodi drugi organ, organ koji vodi postupak dužan je da hitno zatraži podatke, a zamoljeni organ da besplatno ustupi podatke u roku od 15 dana, ako nije drukčije propisano. Ako se traženi podaci mogu dobiti elektronskim putem, zamoljeni organ ih dostavlja u najkraćem roku.
(3) U postupku koji se pokreće po zahtevu stranke organ može da vrši uvid, pribavlja i obrađuje lične podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija kada je to neophodno za odlučivanje, osim ako stranka izričito izjavi da će te podatke pribaviti sama. Ako stranka u roku ne podnese lične podatke neophodne za odlučivanje organa, zahtev za pokretanje postupka će se smatrati neurednim (član 59. stav (2) ovog zakona).“.
Ono što je za našu temu takođe zanimljivo jete odredbe stava 5. člana 121. novog ZUP prema kojoj se smatra da je stranka podnela ispravu i kad obavesti organ o tome u kojoj se službenoj evidenciji nalazi odgovarajući zapis koji je dostupan organu.
Dalje, članom 122. novog ZUP, st. 8. i 9., propisano je da organ koji vodi postupak pribavlja po službenoj dužnosti ispravu koja se nalazi kod drugog organa a da se stranci time ne uskraćuje pravo da i sama pribavi takvu ispravu.
Članom 127. novog ZUP, propisano je da se ovlašćeno službeno lice, koje po službenoj dužnosti ne izvrši uvid u podatke o činjenicama neophodnim za odlučivanje o kojima se vodi službena evidencija, ne zatraži ih radi pribavljanja i ne obradi, odnosno koje na zahtev organa koji vodi postupak besplatno ne ustupi podatke o kojima se vodi službena evidencija u roku od 15 dana ili drugom roku određenom zakonom, kažnjava za prekršaj novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 din.
Važno je posebno istaći da je članom 215. novog ZUP propisano da odredbe zakona i drugih propisa prema kojima se ustanovljava obaveza za stranku i drugog učesnika u postupku da organu dostavljaju podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija, suprotno odredbama člana 9. i 103. ovog zakona, prestaju da važe istekom 90 dana od dana stupanja na snagu novog zakona (8. juna 2017. god.). Dakle, organi se posle navedenog datuma ne smeju pozivati na posebne propise i zahtevati od stranaka da dostavljaju i podatke o kojima se vodi službena evidencija.
Dakle, sada po službenoj dužnosti organ je dužan:
– da vrši uvid u podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija,
– da pribavi i obradi te činjenice,
– da pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa,
– da pribavi dokaze koje može da pribavi sam.
Sve gore navedeno znači da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku te da su organi ti koji su dužni da obezbede uspešno i kvalitetno ostvarivanje prava i pravnih interesa fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka, u skladu sa načelima ekonomičnosti i efikasnosti postupka. Zato su precizno određene obaveze za organ koji vodi postupak. Organ je dužan da po službenoj dužnosti vrši uvid u podatke o činjenicama neophodnim za odlučivanje, o kojima se vodi službena evidencija, da ih pribavlja i obrađuje. Organ je dužan da najpre pribavi sve neophodne podatke o činjenicama o kojima sam vodi službenu evidenciju, a potom i o činjenicama o kojima službenu evidenciju vodi drugi organ putem zamolnice. Organ može da zahteva od stranke samo one podatke koji su neophodni za njenu identifikaciju i dokumente koji potvrđuju činjenice o kojima se ne vodi službena evidencija.
Ono što je bitno, to je da se pojedina pitanja upravnog postupka mogu urediti posebnim zakonom, ali samo ako je to u pojedinim upravnim oblastima neophodno i ako je to u saglasnosti sa osnovnim načelima određenim novim ZUP, uz dodatni slov da se time ne smanjuje zajemčenih nivo zaštite prava i pravnih interesa stranaka.
Stranka više nije u obavezi da pribavi dokaze koje može da pribavi organ, niti uverenja i druge isprave koje organi nisu dužni da izdaju. Organ s druge strane ima obavezu da određene podatke pribavi po službenoj dužnosti. Jedini izuzetak predviđen je u postupku koji se pokreće po zahtevu stranke, kada stranka izričito izjavi da će te podatke pribaviti sama. Dakle, obaveza organa je jasna. Ovde nije reč o već obavezi organa da vrši uvid u podatke ili pribavi ispravu, već obavezi pribavi dokaze koje može da pribavi samostalno, a ovo jeste ta situacija, Fond sam može uvidom u lični dokument da utvrdi identitet i da na osnovu prisustva utvrdi da je lice živo.
I ne, ovo nisu obaveze koje je nametnuo novi ZUP, iako je tako predstavljeno od strane medija i državnih funkcionera. Tehnologija se promenila, kao i sredstva komunikacije ali takva obaveza postojala je i ranije.
Prethodni Zakon o opštem upravnom postupku („Sl. list SRJ”, br. 33/1997 i 31/2001 i „Sl. glasnik RS”, br. 30/2010) takođe je predviđao gotovo identične obaveze organa u tom smeru. Čak је i Zakon o opštem upravnom postupku („Sl. list FNRJ”, br. 52/1956, „Sl. list SFRJ”, br. 10/1965, 18/1965, 4/1977, 11/1978, 32/1978, 919/86 i 47/1986 i „Sl. list SRJ”, br. 24/1994) predviđao ove obaveze, još daleke 1956. god.
3.Dokle tako?
Da ne budemo negativni i ne kritikujemo previše, možda će besmislena odredba stava 4. člana 108. Zakona o PIO biti izmenjena ili ukinuta u procesu usklađivanja propisa sa odredbama novog ZUP. Zakon o PIO jeste na spisku za usklađivanje, jedino se ne zna kada će to biti i da li je navedena odredba na spisku za menjanje.
Ali dok se to ne desi (i ako se desi) zašto se uopšte zahteva podnošenje nepotrebnih uverenja i sprovođenje besmislenih postupaka? Po mišljenju autora ovog teksta razlozi su prozaične prirode. Niko neće priznati niti reći da je to u pitanju, možda nisu ni svesni toga, ali sve se svodi na te razloge.
Ovih dana se mnogo govori o e-upravi, potpisuju se nekakvi protokoli o saradnji državnih organa i službi. Kao da ne postoje registri u koje svi imaju uvid, koji su javni. Imamo recimo Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO), koji funkcioniše već nekoliko godina, što je regulisano Zakon o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja („Sl. glasniku RS“, broj 30/2010, 44/2014-dr.zakon i 116/2014) i brojnim podzakonskim aktima. Imamo i baze Fonda PIO, Fonda zdravstvenog osiguranja, baze koje koristi Ministarstvo unutrašnjih poslova, jedinstveni birački spisak i matične knjige koje se, uzgred rečeno, trenutno prevode u elektronsku formu. A svi organi koji vode neke registre imaju uvid u registre drugih organa a neka ažuriranja se vrše automatski po službenoj dužnosti. Sve je umreženo, sve je vidljivo, sve je moguće automatski ažurirati.
Na primer, po Zakonu o jedinstvenom biračkom spisku („Sl. glasniku RS“, br. 104/2009 i 99/2011), birački spisak vodi ministarstvo nadležno za poslove uprave, a organ koji vodi službenu evidenciju o građanima dužan je da svaki podatak koji utiče na potpunost, tačnost i blagovremenost vođenja biračkog spiska dostavi u roku od tri dana od dana nastale promene organu koji je nadležan za donošenje rešenja na kome se zasnivaju promene u biračkom spisku.
Prerma članu 61. Zakona o matičnim knjigama („Sl. glasniku RS”, broj 20/2009 i 145/2014), činjenicu smrti dužni su da prijave članovi porodice s kojima je umrli živeo, a ako ovih lica nema ili nisu u mogućnosti da to učine, druga lica s kojima je umrli živeo ili drugi članovi porodice koji su saznali za smrt, odnosno lica u čijem je stanu smrt nastupila, a ako nema ni ovih lica, činjenicu smrti dužno je da prijavi lice koje je prvo za smrt saznalo. Činjenicu smrti lica u zdravstvenoj ustanovi, vojnom objektu, zavodu za izvršenje krivičnih sankcija, ustanovi za smeštaj učenika i studenata ili u drugoj ustanovi ili organizaciji dužna je da prijavi ustanova ili organizacija u kojoj je lice umrlo.
Dakle, mnogo je načina da se službeno sazna za činjenicu smrti nekog lica.
A već smo rekli, obaveza organa da po službenoj dužnosti pribavljaju podatke i dokaze postojala je i ranije. Način na koji je to trebalo činiti zavisio je od tada dostupnih sredstava komunikacije (pošta, telefon, teleks, telefaks). Danas je to lakše činiti elektronskom poštom, ali ista je dostupna najmanje poslednjih 15 godina, organi su umreženi odavno, imaju pristup bazama i evidencijama drugih organa, a pojedine evidencije su javne, svako im može pritupiti. Dakle i u ranijem periodu bilo je moguće organima da ispunjavaju ovu obavezu. A zašto nisu? Razlog je druge prirode. Setite se samo koliko puta ste prikupili sva potrebna uverenja, izvode i sl. otišli na šalter gde službenik proveri sve to u kompjuteru, konstatuje da su u redu, i vrati vam ista. Ako može da ih proverava znači da su mu dostupni podaci o tome. Zašto su ih onda tražili na uvid? Zato jer izdavanje svakog od tih uverenja i sl. zahteva plaćanje takse. A takse su jedan od prihoda budžeta od kojih država i uprava žive. A u pitanju su bili višemilionski iznosi na dnevnom nivou.
To je jedan razlog za besmislene postupke i zahtevanje dostavljanja besmislenih dokumenta. Drugi leži u potencijalnom ogromnom socijalnom problemu. Recimo, sada se naveliko priča o tome kako zdravstvene knjižice neće više morati da se overavaju na šalterima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Znači, čim se uplati doprinos za neko lice to se direktno veže za njegov matični broj, i isprava mu može biti overena automatski te nije potrebno posebno uverenje o tome. Ono što je istina je, da, sa postojećom opremom i programima to se nije moralo činiti ni nekoliko godina unazad, bilo je moguće to izvršiti. A zašto se tako nije činilo?
Pa prosto, dok se god zahteva da se na jednom šalteru izdaje uverenje koje će se predati na drugom, postoji potreba za zaposlenima na oba ta šaltera. I potreba za nekim ko će da nadgleda njihov rad, te da im omogući rad (od šefova do spremačica). Nije reč o desetinama ili stotinama, u pitanju su desetine hiljada ljudi koji bi automatski postali tehnološki višak. A tvrdim, da danas nestanu, da ih nema, razliku niko ne bi primetio, a realno, s obzirom na ažurnost i ekspeditivnost, uveren sam da bi sve i brže i bolje funkcionisalo.
I opet, na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri i u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 44., april 2018. god.
[button link=”http://profisistem.com/” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]